KOSOVO

Posle svih protesta i zahteva, sahrana i selidbi, barikade na putevima jedino su preostalo sredstvo borbe kosovskih Srba protiv necega sto se cini neizbeznim - odlaska tog naroda

Kamioni, auto-delovi i polutrule skoljke nekadasnjih automobila cine se kao jedini stvarni garant bezbednosti kosovskih Srba koji zive u mestima pored vaznijih puteva. Prljavi, neobrijani i, zbog danonocnog strazarenja vec prilicno nervozni, te potpuno svesni da vecina prolaznika ne zeli da ostane na Kosovu, svoje duznosti na barikadama obavljaju znatno temeljitije nego vojnici Kfora ciji se kontrolni punkt nalazi svega nekoliko desetina metara dalje niz put.

Za razliku od vojnika koji su na Kosovo dosli iz svih krajeva sveta, ljudi sa srpskih barikada imaju veoma dobar razlog za opreznost: posle desetina bombi koje su na njihova sela bacene iz vozila koja su im prosla pored kuca, svaki automobil predstavlja potencijalnu opasnost. Cini se da bi se mnogo bolje osecali kada bi put, kome su se onomad toliko radovali, ipak vodio nekom drugom trasom.

Posle svih protesta i zahteva, sahrana i selidbi, barikade na putevima jedino su preostalo sredstvo borbe kosovskih Srba protiv necega sto se cini neizbeznim - odlaska tog naroda iz, barem dojucerasnje, kolevke srpske duhovnosti.

Raketama po pijaci

Kao i sve druge blokade puteva na Kosovu, i iza one u Kosovu Polju stoji jos jedna tragedija srpskog naroda - nekoliko mrtvih i vise desetina ranjenih, cija je jedina krivica sto su u neopovoljnim istorijskim okolnostima isli na pijacu, na koju je neko bas u tom trenutku ispalio dve rakete iz rucnog bacaca, pokusavajuci da im uputi jasnu poruku da su nepozeljni na zemlji u kojoj su se rodili.

Nemocni da promene okolnosti u kojima zive, a ne zeleci da se odsele, blokirali su jednu od najvaznijih kosovskih saobracajnica put Pristina-Pec, zeleci da bar donekle pokusaju da pokazu ostalima kako se osecaju oni kojima su vec mesecima blokirani zivoti.

I dok deo preostalih Srba strazari na barikadama, mahom svi ostali okupili su se ispred, u poslednje vreme najvaznije zgrade u Kosovu Polju, lokalne bolnice iz koje s vremena na vreme izadje poneki srecnik, koji je umesto paprika i paradajza, tog jutra dobio samo nekoliko ogrebotina. Vecina ipak nije bila toliko srecna, posebno ne dvojica koja su izdahnula pored pijacnih tezgi.

U Kosovu Polju ostalo je tako malo Srba da je svako od cetrdesetak povredjenih u srodstvu sa bar jos nekoliko preostalih srpskih porodica. Iz mesta se gotovo svakodnevno odseli bar jedna porodica, svesna da izbor izmedju neizvesne buducnosti negde u Srbiji i verovatno kratke buducnosti na Kosovu i nije nikakav izbor.

Kuce u vatri

Za razliku od ostalih mesta na Kosovu, koja su se drasticno promenila nakon masovnog povratka albanskih izbeglica, Kosovo Polje ostalo je prakticno isto, jedino sto gotovo svake noci vatra proguta po jos jednu kucu, ciji se domacin sklonio na sigurno, dok se "ne sredi stanje". Osim, doduse pre barikada prilicno gustog saobracaja glavnom gradskom ulicom i okolnim fabrikama, koje su u medjuvremenu postale baze raznih komponenti mirovne operacije Kfora, vreme u tom mestu gotovo da je stalo pre cetiri meseca.

Dok se svega nekoliko kilometara dalje, u Pristini, preko dana od guzve gotovo i ne moze proci ulicama, u Kosovu Polju van kuca nikada nema vise od desetak ljudi. Oni ionako, sem neprijatnosti, na ulicama nemaju sta da traze, te se radije povremeno okupljaju po kucama i retkim preostalim kafanama, gde razmenjuju najnovije poverljive informacije o povratku jugoslovenske vojske i policije, te skorom obracunu Kfora sa Albancima, nakon cega ce se stvari ponovo vratiti u staro stanje.

Razlog takvom stanju vise je nego ocigledan - osim podeljene Kosovske Mitrovice, u kojoj Srbi i Albanci kontaktiraju uglavnom samo kamenicama, Kosovo Polje je jedini grad na Kosovu u kojem jos zivi procentualno znatniji broj Srba.

Ipak, bez obzira na to sto je statistika jos relativno na njihovoj strani, oni nerado napustaju svoja dvorista, odakle posmatraju nove sjajne automobile, koji trube bas kada prolaze pored njihovih kuca. Osim preostalog malobrojnog medicinskog osoblja, radnika poste i nekoliko konobara, Srbi vec mesecima ne idu na posao. Dane provode zalivajuci baste i prepakujuci stvari u torbama koje "za svaki slucaj" cuvaju na dohvat ruke. Iako nerado to priznaju, cini se da shvataju da za njih tu buducnosti nema. Poneke novine i ljudi koji dodju iz Srbije jedini su im pravi izvor informacija, koje im, kako stvari stoje, nisu ni potrebne. Na Kosovu je za razliku od ostalih delova Srbije, situacija kristalno jasna.

O stepenu njihove izolacije najbolje svedoce gigantske gomile djubreta oko nagorelih i poluprevrnutih kontejnera. Ukoliko bi se u njima pronasle najstarije novine, gotovo sa sigurnoscu bi se mogao odrediti datum kada je pocelo stradanje srpskih stanovnika Kosova Polja. Kad su prestale da stizu novine, za njih je prestalo i sve ostalo.

Jos se secaju tog poslednjeg dana - posle prilicno nejasno srocene vazne vesti o razlozima zbog kojih je prestao rat na koji su se do tada vec svi navikli, izgorelo je jos nekoliko albanskih kuca, a ujutro su pored porazbijanih radnji i izgorelih kioska prosli polupijani vojnici koji su odlazak sa Kosova proslavljali pucajuci na pse lutalice. Na ulicama, uostalom, i nije bilo nikoga drugog. Nekoliko sati kasnije mesto su napustili prvi automobili pretrpani stvarima, sto je jedini prizor koji u poslednja cetiri meseca nije prestao da se ponavlja.

Glasine i sumnje

Sa komsijama Albancima slabo kontaktiraju, otprilike onoliko koliko su oni pricali sa Albancima za vreme bombardovanja, iako im ovi s vremena na vreme doture poneku kantu benzina, jer za Srbe odlazak na pumpu nije bas najpametnija ideja. Gledajuci ih kako slobodno setaju ulicama, prisecaju se kako su im onomad spasli kucu od paljenja. "Sta da se radi, komsije su, a i plasili smo se da bi neki ugarak mogao da padne na nasu kucu, koja je starija i pretezno od drveta", kazu. Danas cekaju ispred pekara da se razidje guzva, kako bi bez problema mogli da kupe hleb.

Ponekada im u posetu dodju prijatelji sa kojima pricaju o mogucim mestima u Srbiji u koja bi se mogli preseliti. Iz tog razgovora saznajemo da je Lazarevac isti kao Kosovo Polje, samo sto ima tri bazena, jedan zatvoren i dva otvorena. Ljudi zacudjeno gledaju komsiju. Koga je briga za bazene. Svi tvrde da ce ostati, ako ni zbog cega drugog onda samo da ne bi Albancima pruzili zadovoljstvo da ih vide kako odlaze. U stvari, ni sami ne znaju zasto. Oni koji imaju malu decu uglavnom cute, svesni cinjenice da je njihov odlazak samo pitanje vremena. Sumnjaju jedni u druge, jer se pronose glasine da su neki od njih vec prodali kuce Albancima.

Na Kosovu nista vise nece biti onako kako je nekad bilo, te je samo pitanje vremena kada ce sivo, spaljeno, apokalipticno i prakticno napusteno Kosovo Polje dobiti napadno sarene ulice Pristine, Prizrena i ostalih kosovskih gradova. U medjuvremenu, preostali Srbi strazarice na barikadama. Neki ce sprecavati da novo Kosovo ne udje u njihovo mesto, a nekima ce barikade sluziti kako bi sami sebe sprecili da odu sa Kosova.

RADE MAROEVIC