PRIVATIZACIJA

Dve godine posle donosenja zakona, od 7 000 preduzeca, u drugi krug privatizacije uslo svega stotinak. Vlast je sve ucinila da zakoci privatizaciju

Za one koji nisu jos uocili, ili prosto ne veruju sopstvenim ocima, predsednik Milosevic se posle izvesne pauze pojavio u javnosti i to u Pancevu da "pritiskom na dugme pusti u rad rafineriju nafte" i da objasni: "Za nas je bitno da za ovih sedam godina sankcija i posle brutalnog bombardovanja imamo stalne pomake unapred." Opsta homogenizacija zadrzana je iz rata, "razvoj zasnovan na sopstvenim snagama sve pametnije i sve bolje koristimo", tako da ovde nece biti nikakvih promena, odnosno, i dalje ce se terati po starom. Zasto bi se menjala politika koja ce sigurno uci u istoriju - ovde se od rata, tvrdi predsednik, u pojedinim granama ostvaruje rast proizvodnje od citavih 50 odsto. To bi moglo biti cak i tacno kad se ima u vidu da je tokom rata proizvodnja u pojedinim granama sasvim obustavljena. Kad se zatim sa nule vrati na polovinu predratnog nivoa, onda to jeste rast od 50 odsto.

Ali, u ovom tekstu je rec o privatizaciji. A nje, sudeci po predsednikovom istupanju, ali i istupanjima njegovih potcinjenih, i dalje nece biti. Bar ne onakve kakvu smo ocekivali: da bude opsta, javna i zakonita.

Negovanje antiekonomije

Dve godine posle donosenja novog zakona o privatizaciji jedva da se odmaklo od pocetka: od ukupno 7 000 drustvenih i javnih preduzeca (tacan broj ne moze se ni utvrditi), svega stotinak je uslo u drugi krug privatizacije, sto iznosi skoro 1,5 odsto, kaze za NIN dr Milan Kovacevic, strucni konsultant za strana ulaganja. "Ova vlast uopste nema interesa za privatizaciju, sve cini da je spreci, jer bi se sa njenim ozbiljnim pokretanjem morala otvoriti zemlja i vratiti u svet, a to steti interesima vladajuce garniture. Vec deset godina neguje se antiekonomski sistem, politika se mesa u svaku odluku i za to vreme mnogo vise privatizacije je ponisteno, nego sto je pokrenuto", kaze Kovacevic.

Posle najnovijeg Milosevicevog istupa malo je reci da se politika "mesa": lepo smo videli kako je direktorima vojvodjanskih preduzeca, mahom postradalih od bombardovanja, predsednik pred TV kamerama prakticno diktirao sta ce i kako dalje da se radi. Kome nije jasno, dodatno su objasnjavali Dragan Tomic, direktor "Jugopetrola" i Zivko Soklovacki, predsednik Upravnog odbora NIS-a.

Simptomatican je, koliko i zivopisan, i nedavni istup drugog Dragana Tomica, direktora "Simpa" i potpredsednika vlade Srbije na temu privatizacije: ovaj nas nadasve uspesni privrednik nije krio likovanje sto, prema njegovim recima, sva svetska stampa bruji da je privatizacija u istocnoevropskim zemljama neslavno propala. Nasa vlada upravo priprema podrobne informacije koje ce sa zadovoljstvom prezentirati, a Tomic je izjavio da u evropskim casopisima postoje vrlo "senzaciozne" vesti o velikom neuspehu brze privatizacije u zemljama u tranziciji."Pogadjaju se u casopisima ko je najvise kriv. Mi g. Saksa nismo primili da nam ovde pravi programe, nego smo se sami privatizovali. Ovoga puta nisu imali mogucnosti i srece da nas uvrste u te neuspesne - nema tu nase Jugoslavije. Imacemo zadovoljstvo da vam uskoro na posebnoj konferenciji za stampu prezentujemo podatke", pohvalio se Tomic.

Kad je vec rec o pohvalama, njih nikad dosta: "Po obazrivosti i znanju koje postoje u nasoj zemlji i vladi, nismo napravili gresku brze privatizacije. Mora da se pripremi ambijent, a ne kao u istocnoevropskim zemljama - fabrike sa velikom perspektivom su nestale, jer su dobili da ih vode oni koji ne znaju", smatra Tomic.

Sukob koncepcija?

Ove nase fabrike, srecom, vode oni koji to znaju, od vrha vlasti pa nanize, pa smo tako dovde i dogurali. Zanimljivo je da drugi potpredsednik vlade Vojislav Seselj iznosi sasvim suprotan stav od svog kolege - on smatra da privatizaciju treba ubrzati, orociti i popraviti zakon. Njegova partijska koleginica radikalka Jorgovanka Tabakovic, sticajem okolnosti bas republicki ministar za privatizaciju (nasledila tvorca zakona Milana Beka), uglavnom cuti kao zalivena. Pitanje je da li u vladi postoji kolizija, ili cak sukob u pogledu brzine privatizacije, ili je rec o starom receptu - jedan ministar prica jedno, a drugi suprotno, da bi sve zainteresovane strane mogle da se nadaju kako ce bas njihova opcija da pobedi.

Dr Bosko Mijatovic iz Ekonomskog instituta u Beogradu smatra da sukob koncepcija ipak postoji: "Unutar vlade su se razisla misljenja o daljem pravcu privatizacije privrede - jedna struja vidi da ovako privreda propada i da ce ovim putem stici do potpunog unistenja, pre svega velikih preduzeca. Zato je u koncept ekonomske politike za iducu godinu usla obavezna privatizacija. Sa druge strane, postoji konzervativna struja koja pruza otpor jer joj odgovara ovakvo stanje, odnosno mogucnost da se drustveni kapital privatizuje ilegalno, posto je on svaciji i niciji", kaze za NIN dr Mijatovic.

Nezahvalno je, smatra on, pretpostavljati sta ce dalje biti, ali je tesko ocekivati promenu koncepta privatizacije. Jedino je moguce da struje naprave kompromis tako da onemoguce brzu, transparentnu i postenu privatizciju. Moze se napraviti koncepcija koja ce od pripadnika sadasnjeg establismenta napraviti vlasnike.

Upravo na ovu mogucnost strucnjaci sve cesce ukazuju: kad jednom formalno sidje sa vlasti sadasnja garnitura, lako se moze dogoditi da utvrdimo kako oni zapravo nisu otisli, vec su samo promenili formu vladanja i ojacali svoj polozaj, jer su u medjuvremenu postali vlasnici, a da mi to nismo ni primetili.

Zamajavanje naroda

Dr Milan Kovacevic kaze da je i to bolje, nego ovo sto se sada dogadja: "Vise me boli sto drustvena svojina ovako propada, nego sto ce neko mozda nesto ukrasti i neopravdano se obogatiti. Novi vlasnici, ma kako to postali, starace se bar da se ta imovina ocuva, a ne da se dalje unistava."

Postavlja se pitanje zasto je uopste donet zakon o privatizaciji ako nije postojala namera da se on zaista sprovodi. Sada, dve godine kasnije, odgovor se namece sam: da li se narod zamajavao. Trebalo mu je, u nedostatku neceg opipljivijeg, ponuditi lepu pricicu o vlasnistvu: bar godinu dana pre i posle usvajanja zakona u medijima se nasiroko raspredalo koliko ce radnici dobiti besplatnih akcija (naravno, u markama), koliko mogu pokupovati sa popustom, kad ce moci da ih prodaju. Obecanja su podeljena i famoznim starim stedisama, tako da je izgledalo kako ce pola Srbije preci u kapitaliste.

Da li zato sto Srbi i dalje vise vole da "svi pomalo budu socijalisti", ili sto nisu poverovali da ce stvarno nesto (sto vredi) dobiti za dzabe, odnosno sto o svemu ovome nisu dobro obavesteni, tek, odziv za upis besplatnih akcija, a pogotovu za kupovinu, pokazao se kao minimalan. Cak i u nekim relativno solidnim preduzecima koja su usla u privatizaciju nisu podeljene ni sve besplatne akcije.

I vlast je sa svoje strane ucinila sve da se posle pocetne euforije o privatizaciji sto manje zna. Zato dr Stojan Dabic sa Fakulteta organizacionih nauka upozorava da bi zbog neobavestenosti, bar cetvrtina od 4,5 miliona gradjana u Srbiji koji imaju pravo na besplatne akcije, mogla ostati bez njih. Nema narod naviku da cita "Sluzbeni glasnik" u kome se objavljuju pozivi za upis akcija, ali su neke "strukture", upozoravaju ekonomisti, ipak na vreme obavestene, tako da imaju mogucnost da se okoriste. Vlast je, zapravo, sebi ostavila mogucnost da odredi kad ce se sta privatizovati, ko ce to da kupi, a sta ce ostati drustvena i javna svojina, opet pod kontrolom drzave. Zato je ova nasa privatizacija za koju ce, prema proceni dr Mijatovica, ovim tempom trebati bar sto godina, u javnosti nazvana "burazerska".

Koordinirane akcije?

Dr Danijel Cvjeticanin iz Ekonomskog instituta u Beogradu, na nedavnom tradicionalnom savetovanju ekonomista u Miloceru izneo je tezu da razmatranje stetnih uticaja politike na privredu niposto ne bi smelo da bude ograniceno iskljucivo na domace politicke faktore, nego na njihovu spregu sa inostranim. "Neobicno je vazno identifikovati njihove zajednicke interese i koordinirane akcije koje, nazalost, ostro protivrece interesima nase privrede. Zelimo ovde da se suprotstavimo uobicajenim, veoma rasprostranjenim zabludama da "svetska zajednica" brani interese nase privrede (i naroda) od domacih tirana, ili da domaci politicki faktori stite interese drzave i naroda od "medjunarodnih neprijatelja". Cilj i smisao medjunarodne izolacije i destrukcije nase privrede, smatra dr Cvjeticanin, mogao bi se, izmedju ostalog, traziti i u teznji da se obori cena nasih preduzeca, kako bi ih jeftino otkupili, bilo strateski znacajni strani partneri, bilo lica sa domace nomenklaturne liste. Politika zatvaranja i odlaganja privatizacije, smatra ovaj ekonomista, jeste neefikasan i besmislen oblik sprecavanja stranog kapitala da po niskim cenama otkupi nasa preduzeca i, sto je jos vaznije, nasa trzista.

Ima, opet, privrednika i ekonomista koji ovakve poglede shvataju kao doprinos "teoriji zavere" ovdasnjeg rezima sa takozvanim svetskim mocnicima, u cilju naseg unistenja. Ko je u pravu, nezahvalno je (jos) procenjivati, ali treba ukazati na okolnost da se, posle bombardovanja, potencijalni strani partneri bas i ne utrkuju da ovde dodju sa parama, bez obzira na to sto nas predsednik i o ovom pitanju, kao i o svemu ostalom, izjavljuje suprotno. Iskustva onih koji su dosli pre rata ne ohrabruju narocito: ICN "Galenika" je po kratkom postupku "poklonila" svoje akcije drzavi, grcki ulagac Mitilineos, koji vec godinama kreditira Trepcu i RTB Bor, s tim da mu se nevraceni krediti pretvaraju u akcije, ima ozbiljnih primedbi, a isti slucaj je i sa kupcima dela "Telekoma", mada tamo ne postoji niko ziv ko bi o tome javno zucnuo.

Kad se sve sabere, rasprava o tome hoce li ovde najzad biti postene, javne i masovne privatizacije, sto bi obezbedilo mozda promene nabolje, moze se tretirati samo kao neka vrsta mentalne gimnastike. Bice onako kako nas nas predsednik preko TV ekrana obavesti da ce biti. Sve dok se mi slazemo da tako treba.

BILjANA STEPANOVIC