PORTRET: VLADIKA ATANASIJE (JEVTIC)

Posle dugogodisnjeg licnog "kosovskog boja" mogao je ovog leta da vidi bas na "ravnom Kosovu" da i najiskrenije bitke znaju biti uzaludne. Ostalo mu je da ode i razmislja o tome

Proroci ne mogu biti srecni ljudi. "Prorekao sam odavno, a molim se Bogu da se to prorostvo ne obistini, da ce treci izdajnicki cin sadasnjeg predsednika Srbije (S. Milosevica, prim. red.) biti izveden sa Kosovom", govorio je pre pet godina (oktobra 1994) vladika Atanasije (Jevtic). Posle okoncanja NATO bombardovanja i povlacenja VJ s Kosova, vladika je u junu odjurio dole da spasava sta se spasiti moze, ali mogao je jasno da vidi da ga Bog nije postedeo muka prorockih.

A "kosovski boj" monaha Atanasija zapoceo je bar dve decenije ranije. Jos 1983. potpisao je on Apel o Kosovu, sto u ono doba nije bio bas logican cin. "Ja sam bio jedan od autora... To je bio nas vapaj i molitva..." Vlasti su bile besne, a crkvena jerarhija ne bas srecna. Ali jeromonahu Atanasiju nije se dalo da cuti. Patrijarh German je, dakle, imao pred sobom "nepopravljivog zilota" koji je govorio: "Ne pristajem da patrijarh sve nas kroji prema sebi." (Mala napomena za citaoca: jos od osmog veka u crkvi oni umereni, spremni na kompromise i po cenu da se neka nacela malo skrajnu, oni koji lice na "politicare", zovu se ikonomisti. Oni drugi, koji nisu voljni da odstupe ni za korak, koje zovu "revnosni", kojima je rizik prirodno stanje a trpljenje svakojakih pritisaka "na putu istine" ih osnazuje - jesu ziloti.)

Posto se osamdesetih malo ko odlucivao da ovako govori, "morao je", naravno, jeromonah Atanasije: "Kad je spaljen konak u Peckoj patrijarsiji (16. mart 1981), trebalo je odmah javno reci: spaljen je, a ne da se govori zamumuljeno. Otvoreno vam kazem da albanski nacionalisti hoce da tamo uniste Srpsku crkvu. Zato sto je ona stub tog naroda dole."

Krik

Kako je tragicna prica pokrenuta, "isao sam i posecivao Kosovo i zabelezio svoja putovanja sa svojim studentima - od Kosova do Jadovna". Tako nazvana knjiga (1984) dozivela je do 1987. sedam izdanja. Ipak, "zatocenik kosovskog mita" (a Atanasije to jeste) nije uspeo da posalje jasnu poruku. Apokalipsa je sledila, a nikoga nije bilo da to razume i preduzme nesto.

"Odmah posle toga bili smo u Jasenovcu, po jamama." Knjiga "Velikomucenicki Jasenovac" (1990) u stvari je zbirka dokumenata i svedocenja, jos jaci krik upozorenja pred vremenom koje je vec bilo tu. "...Jasenovac, nase najvece Groblje, novo srpsko Kosovo, nas biblijski mesopotamijski Vavilon... nas najveci Grad pod zemljom... bio (je) steciste svih stradalnika i stradalista, svih mucenika i mucilista ustaskog pakla pod nacifasistickom okupacijom."

Prorok je, naravno, razumeo da su najstrasnije reci i najpotresnije knjige slabi za vreme raspada i smrti. Zato je vladicanski tron u mirnom Banatu (ustolicen 1991) hitro zamenio (vec na Vidovdan 1992) za muku i izazov episkopa zahumsko-hercegovackog. "Ja sam znao gde dolazim i na sta dolazim. Sto kaze Milan Rakic Svi smo mi... i mi sada ova generacija, kao i nasi preci sa Kosova, gotovi da budemo svesne zrtve i da damo zivot svoj znajuci zasto ga dajemo..."

Posvecen je svom narodu, ali uvek sa mislju da ne bi hteo "da budemo neljudi. Nemoj, to je sramota tvoja." I dok hvali hercegovacko ratno junastvo i cojstvo, nece preskociti kako su isti oni, ipak, "prilikom prvog i drugog izgona Muslimana - bilo je odlazaka ali i izgona - izgazili jednog mladica Srbina sto je ustao u odbranu svog prijatelja Muslimana". I: "Nemojmo da mislimo da su sada svi Srbi pravo dupke za raj."

Svedok

A voleo je da prica i lepe price o Srbima, onim retkim sto bi "i kod njega mogli da poloze". Kao onu pricu iz Krajine, o borbama oko "uglavnom hrvatskog sela. Pucali su na njih svi. Uhapsili su i jednu trudnicu. Pritrcao je Loznicanin, srpski borac: zena pade u nesvest, u histeriju. Bila je verovatno u devetom mesecu. Uzme je on na ruke, zove kola da je voze u Benkovac da se porodi. Zena dolazi k sebi. Pljuje ga: Cetnice! A on joj kaze: Smiri se, sestro, pusti to, treba da se porodis."

Nisu ga obilazile pretnje, optuzbe ("najveci srpski izdajnik", reci ce Seselj), nasrtaji na manastir Tvrdos, sumnjicenja. "Neka ih, nek govore. Bog sve vidi", a on je prikupljao "opsirna kazivanja proverenih svedoka". "Ja nisam mnogo putovao zato sto sam hteo da budem ovde, pogotovo kad su bile ofanzive... Cim sam dosao ovde, ja sam ljude slusao i zapisivao." (Od te Atanasijeve potrebe - tako retke u Srba - da zapisuje svedocenja i prikuplja dokumenta, nastala je trotomna knjiga "Stradanja Srpske crkve i srpskog naroda od 1941-1999" koja je vec u patrijarsijskoj stampariji.)

Dejtonski sporazum je doziveo kao veliki poraz. Pre potpisivanja je govorio: "Mi nikada necemo potpisati presudu na to vesanje. To je srpski stav. Mozda je to srljanje. A on (S. Milosevic) govori o tome da sa manje troskova propadnemo. To je defetisticka, kapitulantska politika. To nije srpska politika. Neka kosta koliko kosta, e, dao Bog da ja prvi potegnem. Isao sam na ratiste, a nadam se da ce me uskoro neka granata pogoditi. Ili neki metak. Samo neka pokazemo da se ne plasimo."

Reci vladike, a zvuce tako ekstremno. Dogovor u Dejtonu pokazao je da se, ipak, plasimo, a mnogi Srbi ce posle reci da u tome i nema nista lose. Srbi iz Atanasijevih vrelih govora su, ipak, retki. A tek "srpska politika"? Ali prorokove reci, o srpskom vodji, prema kome smo mi "ko zaba zasenjena zmijskim ocima jednog jedinog coveka", izgovorene marta 1992. aktuelizovace se uvek iznova: "Milosevic je osion, opak covek. Opasan covek. Sto pre ode, bice bolje ovom narodu. To mu je moja poruka. Kao Srbina, kao coveka, kao monaha. Bas me briga sta oni kazu... Upravo zato sto je sposoban i sto je u momentima pokazao sposobnost a onda je postao izdajica srpskog naroda - svestan sam sta govorim - jer je produzio i produbio tragediju srpskog naroda. Daj Boze da sto pre ode pa da nam bude bolje..."

Odlazak

Tako je govorio vladika Atanasije. Malo je bilo onih koji tome nisu imali sta prigovoriti, ali gotovo da nema onog ko u tim recima nije osetio - Nesto. Sta? Iskrenost, snagu, posvecenost, duhovnost? Ono cega je u ovom vremenu, u ovoj lipsandriji (klasicni grcki izraz za nedostatak pravih ljudi, srpski: bezljudica) bivalo i najmanje.

Kako je govorio i delao, tako je i - otisao. Vanredni Sveti arhijerejski sabor (13-18. septembra u Beogradu) "prihvatio je ostavku dosadasnjeg episkopa zahumsko-hercegovackog Atanasija na sluzbu eparhijskog arhijereja". Atanasije je sada "bivsi episkop hercegovacki". Sam je duhovno podigao svog naslednika, dosadasnjeg vikara Grigorija. Svoju buducnost je vezao za plahovitu Hercegovinu. Manastir Tvrdos ce biti njegovo staniste, a pripremio je sebi tu i malu skromnu grobnicu, kako prilici revnitelju.

I navedeni "zdravstveni razlozi" za ostavku nisu samo izgovor za ono sto je vladika Atanasije odavno najavljivao. On vec neko vreme, to se vidi, nosi okovratnik zbog teze povrede kicme (peti prsljen). Posledica je to pada s visine pri prolecnom obrezivanju vocnjaka u Tvrdosu. Kakav je vec, nije imao vremena da se posveti lecenju. "Sada ne moze da se ni rukuje, samo pruzi prst". Poznanici ce reci: "Ne igra ni fudbal vise." A to znaci da je ovaj strastveni fudbaler-amater i navijac "Zvezde" zaista u takvom stanju da je djavo odneo salu. A i 61. godina je tu.

Ostalo mu je sada da se konacno posveti ozbiljnom naucnom radu. Uostalom, on je tako i usao u srpsku i jugoslovensku javnost: preko predavanja o veri koja su okupljala toliko i takve publike da bi svaki pokusaj da se to danas i zamisli, bio bezuspesan. Bile su to nevine sedamdesete dok je religija jos bila jedini "opijum za narod". Zvali su se "grcki djaci": Amfilohije, Atanasije, Irinej, i Artemije. Bili su slobodni da kazu i znali su sta govore.

Biografija Atanasija (Jevtica), mirsko ime Zoran, iz okoline Valjeva, stajala je u prosirenu recenicu: "studirao u Beogradu, na Halci (Turska) i na Atinskom univerzitetu gde je i doktorirao na eklesiologiji Jovana Zlatoustog i apostola Pavla". Kao profesor na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu objavio je pocetkom osamdesetih kapitalno delo "Patrologija - druga sveska - istocni oci i pisci IV i V veka". "Na Uskrsnji post leta Gospodnjeg 1984.", jeromonah Atanasije je u predgovoru objasnjavao da je ova "za sada samo druga sveska" tek deo projekta koji je "zamisljen da izadje u sest svezaka". Za petnaest godina nijedna se nije pojavila. Covek koga, sto bi rekao pesnik, "sve rane moga roda bole", nije mogao da se "skloni" u stari vek i kopa u stoletnim tisinama. On mora da kaze!

Raj

Srpska javnost, odlaskom Atanasija (Jevtica) ostaje i bez antikomuniste iz prvog eselona. Antikomunizam je, moglo bi se reci, karakterna crta ovog monaha. To se jedino kod njega moze meriti sa intenzitetom i autenticnoscu takve Solzenjicinove emocije. To, dakle, nije moda i sicar - kakav je uglavnom pojavni antikomunizam medju Srbima devedesetih godina dvadesetog veka - to je iskrenost do bola. Tako sta Atanasije je, valjda, jedino mogao da nauci od svog duhovnog oca: monaski postrig primio je od oca Justina Popovica 1960. godine u manastiru Tronosa. "Ljude, ma bili i komunisti i ateisti, ne mrzim", pisao je Dobrici Cosicu. "Komunizam, kao i svako zlo, mrzim." Bez obzira na nijanse, nezgodan jezik za jednog vladiku.

Na celu tog djavoljeg ustroja koji, za Atanasija tu nema sumnje, razara Srbiju i bogalji njegov narod, stoji Slobodan Milosevic. I kad ga je sreo:

"Gospodine Predsednice, Vi ste je iskasapili", rekao sam mu.

"Nisam ja".

"Jeste? Vi ste bili u toj bandi, u toj partiji koja je bila jedina i nemojte sada te zasluge drugima pripisivati."

Atanasijeve izgovorene reci svi se plase, pa cak i on sam. Iako je odnos Atanasija i patrijarha Germana "mirisao" na stalni nesporazum, patrijarh Pavle je uspeo da taj odnos dovede u odlicno stanje. On zna reci: "Sve sto on (Atanasije) napise, ja cu da potpisem." Naglasak na "napise" umereni je ukor vladici Atanasiju za ono sto on ponekad govori. Vladika razume tu nijansu. "Kad vidi da je prenaglio, on sam trazi oprostaj i od najmanjeg coveka", kaze poznanik. Sam Atanasije ce reci: "Ja ne znam da li cu u raj, imam nezgodan jezik, osoran sam i imam mnogo ogresenja, i svojih licnih, i prema Bogu, i prema svom narodu." Sada ce u tisini manastira Tvrdos moci o tome dugo, dugo da misli i - da se moli.

SLOBODAN RELjIC