ISPOVEST: ZELJKO TANASKOVIC, ODBOJKAS

Jedan autobus je otisao na aerodrom, po "Eurostil"; medjutim, morali smo da posaljemo jos dva autobusa - Italijani su dosli sa kuvarima i kovcezima s hranom, kompletna kuhinja. Kad smo to videli, kao da smo odmah gubili sa 1:0; nismo mogli da verujemo da odbojkaski klub moze da bude tako bogat

Posle petnaest godina aktivnog igranja u odbojkaskoj reprezentaciji Jugoslavije i dvogodisnjeg kapitenskog staza, Zeljko Tanaskovic je napustio reprezentaciju. Jedan od najzasluznijih ljudi za planetarni uspeh jugoslovenske odbojke svoju odluku komentarise za NIN: "Ne bih da budem ispracen sa zvizducima, mislim da igrac teba da ode dok jos vredi. Naravno, ima i drugih stvari: usao sam u izvesne godine, bole me kolena i ledja - ujutro tesko ustajem, sporo se odlucujem na to. Ne mogu da pratim program reprezentacije sa ovim zdravstvenim problemima, a ne bih da se foliram, da odlazim na pripreme i posmatram treninge sa strane. Moram i da razmisljam sta cu raditi posle odbojke. Dok sportista igra, sve je super, kad prestane, niko ga vise ne poznaje."

SREDNjI BLOKER: U mojim Lucanima, uopste u Kraljevackom regionu odbojka je imala tradiciju. Odlazili smo na velika takmicenja po Srbiji, i kad sam imao 17 godina, dobio sam ponude: od "Partizana", "Radnickog" iz Kragujevca i "Mladost - Montera" iz Zagreba. Kod mojih roditelja je dosao Nenad Golijanin, prvi covek "Partizanove" odbojke, predlozio je da dodjem u Beograd i obecao da ce voditi racuna o meni. Tako je i bilo. Upisali su me u 4. razred Hemijske skole, na Banovom brdu, i obezbedili mi stan i hranu, kod gazdarice u Mutapovoj ulici.

Ali, ja sam bio stidljiv i povucen decak iz malog mesta, trebalo je prevazici mnoge stvari. Sve je za mene bilo novo, a jos kad cujem price sta se od mene ocekuje... To me je veoma opterecivalo, plasio sam se da necu ispuniti ocekivanja. Eto, sad mogu da kazem: kakav si na terenu, takav si i u zivotu. Ako uspes da napredujes u sportu, uspeces da se nadogradis i kao covek, da se kultivises.

Odmah sam dobio mesto srednjeg blokera. To je specificno mesto u timu, zahteva dosta skokova. Skacem nezavisno od toga da li se za mene dize lopta, fintiram da bi korektor ili primac ostao sa jednim blokom; jurim na jednu, na drugu stranu u sredini, tako da je to veoma tesko i vazno mesto u ekipi. Mozda nije najatraktivnije, ali je, svakako, jedno od najvitalnijih mesta - odbrambeno i napadacko, istovremeno.

KUVARI "EUROSTILA": Upravo kad sam stigao u "Partizan", doslo je do smene generacija. Svi su otisli, osim Baneta Matijasevica. Svakako da nam nije bilo lako: imali smo velike probleme, gubili smo utakmice - uzas. Ali, u drugom delu prvenstva usledio je preokret, uigrali smo se i nanizali osam pobeda za redom. Napravljena je homogena ekipa, uglavnom od generacije 67, na celu sa nesto starijim iskusnim Mirkom Culicem. Krajem osamdesetih "Partizan" potpuno staje na noge, osvaja mnoge trofeje.

Iz tog vremena secam se jedne finalne utakmice sa "Zvezdom": u cetvrtom setu "Partizan" je vodio sa 12:6, a onda je na servis dosao Dejan Brdjovic i poentirao do 13:12 za "Zvezdu". Uspeli smo da se mobilisemo i dobijemo titulu. Onda je Dejan Brdjovic zahtevao od igraca "Zvezde" da se postroje i pozdrave nove sampione. Te 1990. "Partizan" je osvojio prvenstvo nakon 17 godina, a to je bila i moja prva titula u karijeri.

Te godine "Partizan" je nanizao uspehe i u inostranim takmicenjima: dve pobede nad "Tel Avivom", nad "Monpeljeom" i nad "Eurostilom". "Eurostil" je bio prvak Italije, predvodio ga je Argentinac Kiroga, internacionalna odbojkaska zvezda. Nasi su poslali jedan autobus po njih, na aerodrom; medjutim, morali su da posalju jos dva autobusa - Italijani dosli sa kuvarima i kovcezima s hranom, kompletna kuhinja. Kad smo to videli, kao da smo odmah gubili sa 1:0. Nismo mogli da verujemo da odbojkaski tim moze da bude tako bogat, da ima takvu logistiku. No, bez obzira na njihove uslove dobili smo ih sa 3:0. Doduse, svi setovi su dobijeni razlikom 15:13, ali dobili smo ekipu koja je bila pojam u Evropi. Ta pobeda nam je omogucila da igramo finale CEV-kupa.

Utakmica protiv ruskog "Automobilista" (3:1) smatra se utakmicom moje generacije. Ta ekipa bila je, zapravo, B-reprezentacija. Predvodio ju je legendarni Setunov. Bili su izuzetno visoki, u proseku 2,10. Poslednja tri finala CEV-a oni su osvojili. Poraz u toj utakmici s nama bio je sok za njih, jer smo smatrani autsajderima.

To putovanje u Francusku ostalo mi je u secanju i po tome sto se desilo da smo promasili autoput - vozili smo u suprotnom pravcu - kamioni idu na nas, mi vristimo od smeha, mada situacija nije bila za smejanje.

SKROMAN COVEK: Odbojka je sport u kome nema slabih protivnika. Nijedna ekipa se ne moze dobiti ako se ne igra maksimum, a to znaci odgovornost u igri i potpuna koncentracija. Ako se malo opustis, ode protivnik s dva poena - gotovo. Tesko je drzati apsolutnu koncentraciju u igri, zato smatram da je psihologija u sportu vaznija i od talenta. Mnogi tvrde da su najvazniji talenat i treninzi, ja tvrdim: psihologija, talenat, pa treninzi. Najvaznije je postici unutrasnju stabilnost, a to znaci borbu sa samim sobom. Secam se kad smo, po ranijim pravilima, igrali utakmicu sa Spancima - 3 sata i 40 minuta - doslo mi je da izujem patike i odem sa terena...

Nije lako ostati na zemlji posle velikih uspeha. Ali, ja poticem iz skromne radnicke porodice, rezultati i slava nisu me promenili. Nisam opterecen time. Moji stari drugovi iz Lucana kazu da sam bio i ostao Zeljko Tanaskovic. Naravno bilo je svega sto prati mladog coveka: kad sam kupio prvi auto, cilj mi je bio samo da odem do Lucana i napravim krug u centru grada. Ovde sam, uglavnom, bio vezan za odbojkaske krugove i za zenske klubove - imali smo zurke, igranke, zezancije... Od "Partizana" sam dobijao skromnu stipendiju s kojom sam mogao normalno da zivim, bez luksuza.

Ipak, ovde je san svakog sportiste da posle odredjenog vremena ode u inostranstvo, i da kad se vrati, moze da kupi stan i krene sa biznisom. U odbojci moze da se zaradi. Cena naseg reprezentativca je od sto hiljada dolara, pa navise.

U sezoni 1992/93. postao sam clan "Panatenaikosa". Pokazalo se da je to klub koji ima velika sredstva, ali ne i dobru organizaciju. Posle Italijanske odbojkaske lige, Grcka je sigurno najjaca, ali nemaju strucni kadar kakav, recimo, imamo mi. Godinu dana igrao sam za "Panatenaikos" i cetiri godine za "Ktisifon", ekipu iz atinskog predgradja Peanija.

Zavoleo sam Atinu; Grci imaju mentalitet slican nasem, klima mi je odgovarala, ali... Ako nemam emocionalnu satisfakciju, ne mogu da funkcionisem. Bez obzira sto se ovde tesko zivi, osecam da ovde pripadam, tu mi je najbolje. Tamo sam uvek stranac. Iako mi je nudjen grcki pasos, cak je postojao i usmeni dogovor s Grcima za jos jednu sezonu, pojavila se "Zvezda" sa ponudom, i ja sam se vratio.

ZA OZEBLA SRCA: Imao sam 17 godina kad me je Lazar Grozdanovic pozvao u reprezentaciju. Bilo je to za mene kao da sam se popeo na nebo - postajem drug sa onima koje sam smatrao nedostiznim, legendama. Igrali smo veliki turnir u Francuskoj: Pariz-Tuluz-Lion-Nant. Igrati protiv reprezentacije Kube i Kanade sa 17 godina... To je veliki preokret u mom sportskom zivotu.

Od 1985. do 1995. bio sam standardni clan nase odbojkaske reprezentacije, ali nismo imali znatnijih uspeha. Kad je 1995. formiran strucni stab na celu sa Zoranom Gajicem, nasa odbojka je krenula putevima slave. Te godine, za Evropsko prvenstvo u Atini sacinjena je okosnica reprezentacije: Brdjevic, Kovac, Petrovic i ja. Prelomni dogadjaj bila je prva kvalifikaciona utakmica s Danskom (1:3 i 3:0). Potom smo dobili Makedoniju, Spaniju (utakmicu sam otpratio lezeci, imao sam velike probleme sa stomakom), i Svedsku - bez poraza smo se kvalifikovali za Evropsko prvenstvo u Atini.

U prvoj utakmici na prvenstvu, Holandjani su nas isprasili. Osecao sam se grozno, doslo mi je da skinem patike i odem. Posle toga, poraz od Italijana i nije bio tako bolan. Ali, nasa ekipa se konsolidovala i nanizali smo pobede - Ukrajina, Grcka, Letonija, Nemacka. U borbi za bronzanu medalju lako smo dobili Bugare (3:0) i posle 16 godina odbojkasi su se nasli na pobednickom postolju. U situaciji sankcija i bede uspeli smo da obradujemo ljude, da unesemo malo radosti u ozebla srca. Dodjemo ovde, svi nas gledaju kao heroje... Sreca tih ljudi, to ne moze da se opise.

ISPEGLANI BRAZIL: Bronza na Olimpijadi u Atlanti 96 - no comment! Ova generacija pokazuje da je prava; kad god nam je bilo najteze, bili smo najbolji. Olimpijada je san svakog sportiste - 28 dana 'ko na filmu. Niko od nas nije mogao da spava u Atlanti, zbog velike vremenske razlike. To su se igrale karte, po celu noc, zapravo, vise se nije ni znalo da li je dan ili noc, u cemu smo.

Svaka utakmica na Olimpijadi mora da se dobije, da bi se islo dalje. Utakmica sa Brazilcima u cetvrtfinalu bila je najuzbudljivija. Opeglali smo ih sa 2:0, da bi Brazilci izjednacili. Bio je to sok. Kasnije smo saznali da pola Jugoslavije nije imalo zivce da odgleda utakmicu do kraja.

Brazil je svetska sila u odbojci, dobili smo i njih. Glupo je da pricam, jer sam ucestvovao u tome. Kako da kazem: bili smo heroji. Ne znam koji drugi termin da upotrebim. U utakmici sa Rusima za trece mesto (3:1), imao sam 11 blok-poena. Stvarno, uspeh koji se u odbojci retko ostvaruje. Posle Atlante, ovde je, definitivno, odbojka postala popularna.

Sledece godine branili smo zvanicno trece mesto na evropskom prvenstvu u Holandiji. Pobedom nad reprezentacijom Francuske (3:0) usli smo u finale. Prvi put je nasa odbojkaska reprezentacija igrala finale jednog velikog takmicenja i to je za nas ogromno iznenadjenje, bez obzira na prethodne rezultate. Finale je odigrano u prepunoj dvorani i pod velikim pritiskom na sudije. Igrali smo bolje od Holandjana, ali sudije su bile na njihovoj strani. Bio sam kapiten ekipe, sa odlicnom visinom u bloku: 325 cm i smecu 347 cm.

Srebro na svetskom prvenstvu u Japanu, 1998. godine, najveci je uspeh ove generacije odbojkasa. Posle razigravanja po grupama, Jugoslavija je bila prva. U polufinalu smo se sastali sa Kubom (3:1), a u finalu izgubili od Italijana sa 0:3.

CEKAJUCI BEBU: Nema sumnje da imamo kvalitetnu odbojkasku reprezentaciju, ali ono sto nas je ovih godina vodilo, bio je nas inat. Kud god krenemo, ili nam ne daju vizu, ili nas gledaju popreko i normalno da nam je inat davao dodatnu snagu. Takodje, u ovoj ekipi sve funkcionise, slozile su se kockice. Stvar trenera je da napravi tim, a mi smo ti koji gradimo atmosferu i iz sebe izvlacimo maksimum.

Nazalost, svaki put kad treba da putujemo na takmicenja, postavlja se pitanje hocemo li imati para za put. Srecom, imamo ljude u Savezu koji to nekako uspevaju. Opet, ova ekipa i rezultati zavredjuju mnogo vise. Mislim da je krajnje vreme da se promeni odnos prema odbojci, mislim na uslove u kojima se nalazi. Mozda je to nemoguce u ovoj situaciji, ali ako zelimo rezultate, nesto mora da se menja. Ne mozemo da se merimo s Holandjanima i Italijanima koji se "kupaju u mleku", niti to trazimo, ali bar da imamo neke normalne uslove. Sve do sada bilo je uz pomoc stapa i kanapa, ne bi valjalo da izgubimo steceni renome.

I ova poslednja bronza na evropskom prvenstvu u Becu dosla je iz teske situacije, najteze do sada. Ne zato sto smo naleteli na Italijane pre finala... Tesko je imati jaku koncentraciju u igri posle tri meseca bombardovanja. Zato je to nas veliki, veliki uspeh, a sigurno da je meni to najdraza medalja, jer sam se s njom oprostio od reprezentacije.

Mozda je ovo sto sam postigao u zivotu i previse, nisam toliko ocekivao od sebe. Planiram da sednem i procitam sve sto je o meni do sada pisano u stampi, verovatno ce mi posle toga mnogo sta biti jasnije. Supruga i ja ocekujemo prinovu, posle dve godine braka. Treba mi jedna takva promena, da izadjem iz te stalne stresne situacije i presije.

LjUBISA STAVRIC