(nastavak sa prve strane)

VOJSKA JUGOSLAVIJE

Vojska se opet nalazi pred mogucim sukobom savezne drzave i federalne jedinice, pred odredjivanjem nove strategije zbog napustanja Kosova, izborom saveznika, sopstvenom modernizacijom i odbacivanjem uloge sluskinje bilo koje vladajuce politicke garniture

Major, plavac nije radostan covek iako veruje da je vojska oborila i vise NATO aviona nego sto je zvanicno receno. Plata od oko tri hiljade dinara opet kasni. Da nema u okolini "okucnicu" na kojoj gaji sve i svasta, ne bi mogao da sa porodicom opstane kao podstanar. Lepe stanove u Ljubljani i Zagrebu u kojima je ziveo moze samo da sanja, kao i 8 300 njemu slicnih vojnih lica koja su podstanari u prestonici.

Nije mu potaman ni na poslu. Na istrosenu opremu kojom upravlja nekako je i navikao. Ne moze, medjutim, mirno da gleda kolege koje odlaze u civile i to posle bitke iz koje su konacno izasli uzdignutog cela. Ipak, ni to nije najgore. Gledao je major takav beg strucnjaka i hiperinflatorne 1993. godine. Ali, tada je imao nadu. Sada je nema.

Vidi major da izgleda kao da se vojska nekako vratila u 1990. godinu. Pred njom su isti problemi: moguci raspad zemlje i uvlacenje u rat izmedju savezne drzave i jedne federalne jedinice, smisljanje nove strategije (cak i da Crna Gora ostane u Jugoslaviji), jer vojska vise ne kontrolise Kosovo; odluka o savezniku; sopstvenoj modernizaciji; konacno odbacivanje uloge sluskinje bilo koje vladajuce politicke garniture...

Udar

"Puc, vojska mora da izvrsi drzavni udar", rekao je u mikrofon Radija B2 92 penzionisani general Stevan Mirkovic, pre dvadesetak dana. Isti izlaz iz krize on je predlagao i 1990. godine. Nije bio jedini. Plan je bio da se republicka rukovodstva "neutralisu", sto ce reci lise vlasti, da se u sest meseci "zivota bez politicara" smisli i dogovori sta ce biti sa Jugoslavijom i socijalizmom. Veljko Kadijevic i Vuk Obradovic putovali su u Moskvu da pitaju Jazova sta misli o tome, ovaj je rekao jasno "njet" za razliku od americkog ambasadora u Beogradu Vorena Zimermana cije misli vojnici izgleda nisu umeli da protumace, toliki je diplomata bio. I tako je puc bio - buc!

Nikada potom nije se u vojsci ozbiljno razmisljalo o promeni politicara pomocu tenkova izvedenih na ulice, uz istovremeno osvajanje televizija i radija. Mozda zato sto vojska nije primetila da joj ijedna partija pruza teorijsko-politicko opravdanje za udar, zato sto je verovala da nece naici na podrsku u inostranstvu, sto se plasila protivudara policije i gradjanskog rata, sto je jednostavno bila preokupirana sopstvenim prezivljavanjem...

U svakom slucaju, puc nije resenje, uvereno je cak 70 odsto gradjana Srbije (samo 14 odsto podrzava vojnu upravu kao nacin izlaska iz krize) verovatno zato sto u vojsci vidi u najboljem slucaju silu za odrzavanje reda, a nikako kreativnog mislioca koji moze pronaci puteve koji vode u bolju buducnost. Uostalom, vojska nije pomogla ni sama sebi kada se nasla u vec navedenim nevoljama 1990. godine, kako bi onda pomogla drugima. Zackoljica je u tome sto vojska nije naucila da misli!

Doktrina

Sasvim je suprotan slucaj Amerike. Krajem sedamdesetih americku vojsku mucili su vijetnamska trauma, izvestan gubitak klasicnog rata u Evropi protiv Varsavskog bloka, opasnost od nuklearnog sukoba, uslovljavanje strategije tehnologijom... O tim problemima su mislila dvojica generala Don Moreli i Don A. Steri, a u razmisljanju ih je podrzavala Komanda za obuku i doktrinu Kopnene vojske uprave i osnovana da bi podsticala sveze ideje. Steri i Moreli sa drugovima su svoju novu doktrinu izlozili 25. marta 1981. godine, 20. avgusta 1982. ona je uneta u Pravilo Kopnene vojske, ubrzo su je prihvatile clanice NATO-a. Deset godina kasnije osetili su je Iracani, minulog leta i Jugosloveni.

Politicarima je trebalo malo vremena da shvate kakvu im revolucionarnu novost donosi doktrina "vazdusno-kopnene bitke". Ricard Luger, Stiven Larabi i Ronald Azmus, deo trusta mozgova Random korporacije iz Santa Monike (Institut drustvenih nauka koji je osnovalo americko ratno vazduhoplovstvo!) stavlja na papir ideju o buducnosti NATO juna 1993. godine, a u oktobru Klinton najavljuje program Partnerstvo za mir. Dakle, jedna nova vojna doktrina pomerila je granice NATO-a za oko hiljadu kilometara ka Rusiji, omogucila politicarima da bez velikih zrtava koje iritiraju domacu javnost ratuju po belom svetu da bi se "izbegla humanitarna katastrofa", ili "ocuvala bezbednost u regionu".

Penzionisani general Vojske Jugoslavije je ovu americku pricu prokomentarisao kiselim osmehom: "Nikada nismo imali ni t od ovakvih timova za razmisljanje o novim strategijama." Upravo zato je i moguce da je vojska cutala o prikljucivanju Partnerstvu za mir i da sve ovdasnje price o modernizaciji armije lice jedna na drugu bez obzira da li ih pricaju "rusofili" ili "zapadnjaci".

Profesionalci

Bojan Dimitrijevic, saradnik Instituta za savremenu istoriju, cija je specijalnost vojska Jugoslavije posle Drugog svetskog rata smatra da je ozbiljnija modernizacija zapoceta u vreme Zivote Panica 1992. godine (novi imidz, Korpus specijalnih snaga, veca uloga vazduhoplovstva...), a da je drugu ponudio general-potpukovnik Radosav Martinovic pod nazivom "Model 21" 1996. godine. Ali, nema modernizacije u siromastvu i uz zabranu uvoza oruzja, kaze Dimitrijevic.

Buduca vojska Jugoslavije trebalo bi da ima izmedju 50 000 i 70 000 ljudi, od cega bi 30 000 do 40 000 cinio profesionalni kadar (vojnici po ugovoru, oficiri). Predlaze se i da se sestomesecni vojni rok sluzi u opstini/regionu gde vojni obveznik zivi, kako bi vikend provodio kod kuce.

Profesionalizacija je skupa. Jedan vojnik po ugovoru godisnje kosta Ameriku 170 000 dolara, Nemacku 160 000, Francusku 120 000, Grcku 80 000 dolara... Koliko kod nas kosta, nema zvanicnih podataka, ali se nezvanicno moglo cuti 1997. godine da su specijalci iz 63. padobranske iz svog dzepa placali neophodnu opremu za sigurne skokove.

Naravno, sada svi znaju da posebnu paznju valja posvetiti skupoj protivvazdusnoj odbrani. "Trazili smo da nabavimo i S-300 (od sto aviona obara izmedju 25 i 30) i 'antelj' (od sto aviona obara 45 do 50), ali su govorili da nema para, ili da nas NATO nece napasti", kaze penzionisani general. Njegov kolega tvrdi: "NATO nas ne bi napao da smo imali S-300."

A nase oruzje? Iz "Utve" nije izletao avion, projekti za helikopter su zaboravljeni, kao i za tenk "vihor", izradjeni su rucni raketni lanser, potcevni bacac granata (40 mm), snajper (2,7 mm), radi se na automatima "master" i "komit" i automatskom bacacu granata (30 mm)...

Partneri

Ali, prici o oruzju prethodi prica o savezniku, koga Jugoslavija uporno trazi (ili ne trazi) od 1990. godine.

Dobrica Cosic je avgusta 1992. godine poslao tajno misiju bivsem americkom ambasadoru u Beogradu Dzonu Skenlonu sa pitanjem da li Jugoslavija moze u NATO. Posle sedam dana stigao je odgovor: Vasington je sa zadovoljstvom primio inicijativu; odnosi se ne mogu brzo poboljsati, rano je za ulazak u NATO.

Nova demokratija, koalicioni partner socijalista Slobodana Milosevica, predlaze Skupstini Jugoslavije da izglasa odluku o pristupanju Partnerstvu za mir januara 1996. godine (predlog nikada nije bio na dnevnom redu).

Pavle Bulatovic, ministar vojni, godinu dana kasnije tvrdi da Jugoslavija nema nista protiv pristupanja Partnerstvu za mir. General-pukovnik Momcilo Perisic, nacelnik Generalstaba, januara 1998. godine kaze u intervjuu: "Pristupanje NATO-u potrebno je radi povecanja vlastite bezbednosti." Juna iste godine, na pitanje o sansama Jugoslavije da udje u Partnerstvo ili u NATO visoki funkcioner americke administracije cinicno je procedio: "A kako bi bilo da prvo postanete clan zemaljske kugle?".

Potpukovnik, vojni diplomata, kaze da smo do 1997. godine i stvaranja saveza levice i radikala imali sanse za Partnerstvo i da bi za nas mozda najbolje bilo da smo trazili status posmatraca: "Ne kosta, a ne mogu da te napadnu." "Mislim da niko u vojsci nije ozbiljno razmislio o pristupanju Partnerstvu, cak i kada mu je prisla Rusija i da niko Milosevicu tako nesto nije ponudio u obliku ozbiljne analize", kaze potpukovnik.

Onaj koji o svemu odlucuje - Slobodan Milosevic, o saveznicima, Partnerstvu, NATO-u je - cutao. Greska je i krivica vojske sto mu nije ponudila svoja razmisljanja o sopstvenoj buducnosti i buducnosti zemlje, i to javno, kao sto su to uradili generali Moreli i Steri. Upravo je odustao jasne vizije vojske o svojoj buducnosti i pretvaranje svakog pitanja o vojsci u vojnu tajnu Milosevic iskoristio da postepeno ovlada vojskom i da od institucije koja je imala poseban status u drustvu napravi siromasnu sluzavku koja je, kako kaze penzionisani pukovnik Miroslav Hadzic, neprekidno "dobijala zadatke koje ne moze da izvrsi".

Poslusnici

"Kada se pojavio, Milosevic je na politickoj sceni zatekao vojsku - govori Bojan Dimitrijevic i morao je da se trudi da u njoj stekne uticaj. Sada konacno ima potpunu kontrolu nad njom preko vojnog vrha koji mu je apsolutno odan i u kome su svi, osim Dragoljuba Ojdanica, mladji od njega i mogu da ga dozive kao starijeg brata."

U medjuvremenu, od 1991. do 1993. smenjeno je 150 generala, posle proglasenja zabljacke Jugoslavije 1992. Prosle su dve godine bez zakona o vojsci, a do '95. se ona tretira kao strateska rezerva srpskih vojski u Krajini i Bosni, kaze Hadzic.

Svom potcinjavanju vojska je doprinela sama izvodeci tenkove na ulice Beograda 9. marta 1991. godine kada su demonstracije vec utihnule; pojavljivanjem generala Ojdanica na Kongresu SPS-a ali ne i neke druge stranke, ili generala Pavkovica na tribini obrenovackih socijalista, ne i na tribini neke opozicione stranke...

Da bi povratio nadu, major plavac sa pocetka ovog teksta mogao bi da trazi:

1. da predsednik Milosevic ispuni obecanje i objavi imena poginulih vojnika u agresiji NATO-a;

2. da bude izjednacen sa policijom u plati;

3. da iz Ustava bude izbacen stav po kome vojska stiti Ustavom utvrdjeni poredak;

4. da se vojni vrh izjasni o upotrebi vojske u unutrasnjim sukobima (oficiri 63. padobranske trazili su to od Perisica u vreme protesta zbog kradje izbora 1996-1997. godine, a ovaj odgovorio da nece biti upotrebljena u unutrasnjopoliticke svrhe i kao prilog poslao Gonzalesov izvestaj).

Policija/vojska

1974. godine izdvajanja za policiju cine 39 odsto izdvajanja za vojsku

1997. godine izdvajanja za policiju cine 60 odsto izdvajanja za vojsku

1993. policija dobija pravo da legetimise i privodi vojna lica

Poverenje Godina ima poverenje u vojsku nema poverenje u vojsku 1992. 46% 44% 1993. 55% 39% 1994. 62% 30% 1995. 53% 40% 1996. 51% 36% 1997. 43% 46% 1998. - - 1999. 65% 14%

Godine 1999. u predsednika SRJ poverenje ima 23 odsto gradjana Srbije, nema poverenje 61, u republicku vladu ima poverenje 18, nema ga - 60, u opozicione partije ima poverenje 12, a nema - 50 odsto

Izvor: Centar za istrazivanje javnog mnjenja Instituta drustvenih nauka)

Sile

Zemlja broj vojnika oklopna vozila avioni brodovi Albanija 26 000 985 121 39 BiH 40 000 240 bez bez HVO 16 000 nepoznato nepoznato bez Bugarska 96 800 5 458 251 24 Hrvatska 58 300 875 44 7 Grcka 166 100 4 317 342 47 Madjarska 61 500 1 828 69 bez Makedonija 15 000 43 bez bez Rumunija 219 640 2 775 391 48 Slovenija 9 550 215 8 bez Jugoslavija 113 900 1 533 170 14

Izvor: Jane's defence njeekldz

Troskovi odbrane SRJ

Godina dolara 1994. 170 miliona 1995. 1 000 miliona 1996. 834 miliona

Izvor: Jane's defence njeekldz

Vojna potrosnja 1996.

77,2 dolara po stanovniku

7,322 dolara po pripadniku oruzanih snaga

4,2 odsto bruto nacionalnog proizvoda

DRAGAN BUJOSEVIC