Povratak evropske nauke

Ove godine, posle mnogo vremena, Nobelove nagrade iz oblasti nauke nisu dobili samo ljudi sa američkih univerziteta već su se umešali i Evropljani. Svih šest dobitnika rođeni su na starom kontinentu, a na naučnom Olimpu neočekivano su se istovremeno našla dva Nemca, jedan Francuz i jedan Britanac, što govori da je naučno istraživanje u Evropi znatno bolje nego što se mislilo, naročito posle velikog odliva najboljih evropskih mozgova u Ameriku. Medalje sa profilom Nobela za medicinu i fiziologiju primiće 16. decembra ove godine dva Amerikanca, Mario Kapeči, profesor na Univerzitetu Juta u Solt Lejk Sitiju, inače, rođen u Italiji, Oliver Smitis, sa Univerziteta Severna Karolina na Čepel Hilu, rođeni Britanac, i ser Martin Ivans, Velšanin, koji nikad na duže nije napuštao svoju laboratoriju u Kardifu u Velsu. Nagradu za fiziku dobili su Francuz Albert Fert i Nemac Peter Grinberg. fizičar sa Instituta Maks Plank u Jilisu pored Ahena, dok je dobitnik nagrade za hemiju Gerhard Ertl, hemičar sa Instituta Fric Haber u Berlinu. Sva šestorica su u javnosti malo poznata, iako se o onome što su već uradili i šta sada rade, dobro zna u naučnom i industrijskom svetu. Odmah pošto su se 8. oktobra ove godine čula imena dobitnika Nobelove nagrade za medicinu i fiziologiju, pojavila su se mišljenja da je bilo i jačih kandidata i da je Karolinški institut (Medicinski fakultet) u Stokholmu odabrao Marija Kapečija najviše zbog njegovog zanimljivog životnog puta. Osim toga, nobelovac DŽejms Votson koji je 1962. svoju Nobelovu nagradu, zajedno sa Frensisom Krikom, zaradio objašnjenjem najveće biološke zagonetke – strukture DNK, izneo je priču o Kapečiju kao ljubitelju lagodnog života koji je, navodno, u početku radio s njim na Harvardu, a kad je kasnije video koliko je mnogo vremena potrebno provoditi u laboratoriji, pobegao je (posle deset godina) u Jutu. Danas se zna da je u Solt Lejk Sitiju, u saveznoj državi Juta, Kapeči napravio naučno ime i odlične rezultate zbog kojih je dobio najveće postojeće priznanje. Mario Kapeči je kao četvorogodišnjak ostao na ulici, jer mu je otac poginuo u severnoj Africi, a majku su mu nacisti odveli u konclager, u Dahau. Do šeste godine lutao je po rimskim ulicama sa napuštenom decom, kasnije je bio član pljačkaških mladićkih hordi, dok se, na kraju, nije izborio i nekako se domogao Amerike. Išao je u javne škole i teško izlazio na kraj zbog neznanja engleskog jezika, radio je svašta i, ipak, uspeo da završi koledž. Kasnije je dobio stipendiju i diplomirao biologiju. On i u svojoj biografiji ne negira da je, zaposlivši se, rano video kako je teško podneti napetu takmičarsku atmosferu na Harvardu, te je zbog toga potražio i našao mirnije mesto u Juti, gde je stekao svetsku slavu. Mario Kapeči i Oliver Smitis su nezavisno jedan od drugog, razvili tehnologiju “nokautiranog miša” koja je prvi put obnarodovana 1989. Wena suština je u izdvajanju i “smirivanju” pojedinačnih, specifičnih gena, da bi se videlo kakve će se promene ili bolesti događati posle toga. Amerikanci su, u suštini, iskoristili rezultate ranijih eksperimenata Velšanina, ser Martina Ivansa, kome je Nobelov komitet dodelio nagradu za davno demonstrirano umeće izdvajanja i kultivisanja matičnih ćelija mišjeg embriona, uz pomoć kojih je još 1981. uspeo da u laboratoriji proizvede živog i zdravog miša. On je laboratorijski dokazao višestruku razvojnu sposobnost matičnih embrionalnih ćelija: svaka se uz odgovarajuće negovanje može pretvoriti u bilo koju ćeliju ili tkivo živog organizma i, naravno, obavljati sve njihove funkcije. Tako je spajanjem delova naučnih ostvarenja tri potpuno nezavisna stručnjaka, postalo moguće razviti genetički prerađenog miša u kome se nokautiraju i uspavljuju ciljno odabrani geni, koji i dalje, postoje ali nemaju nikakvog udela u funkcionisanju organizma. Tek proglašeni dobitnici nagrada – nobelovci, svojim tehnikama su omogućili još jedan značajan korak: u mišji genom, tj. ukupni nasledni materijal iz bilo kog ćelijskog jedra, daju se ubaciti geni potpuno drugih životinjskih vrsta, uključujući i čoveka. Nokautiranjem gena odgovornih za normalan razvoj embriona u materici, Kapeči je izučavao genetičke uzroke razvojnih anomalija beba. Otkad je 1989. prvi put objavljena tehnika laboratorijskog nokauta, genetičkim inženjeringom je stvoreno više od 10.000 miševa sa ciljno uspavanim ili izmenjenim genima, što je skoro polovina gena u ukupnom genomu sisara. Suština doprinosa profesora Kapečija i Smitisa jeste u triku kojim je omogućeno da se odrasli miš pojavi na svetlosti dana bez nekog naročito odabranog gena. Wih dvojica su izradili i definisali tehnologiju isecanja specifičnih delova DNK iz ćelijskog jedra, pri čemu ostatak ostaje nepovređen. Ta manipulacija matičnim ćelijama bila je razlog zbog kojeg je Karolinški institut dodelio nagradu i ser Martinu Ivansu. Ser Martin je, s druge strane, koristio tehniku dvojice Amerikanaca za stvaranje miševa koji su bolovali od cistične fibroze, opasne nasledne bolesti pluća, kao i od visokog krvnog pritiska. Obe bolesti su tipične za ljudski rod, a ne za miševe. Uprkos ogromnom progresu, embrionalne matične ćelije još uvek nisu našle punu primenu, jer postoje protivurečna medicinska, etička i filozofska gledanja na ljudski embrion. Nagrade za fiziku i hemiju nisu pretrpele zajedljive primedbe, pre svega zbog revolucionarnih promena koje su u proteklih 20 godina nastale u kompjuterskoj tehnici, zahvaljujući radovima laureata Petera Grinberga i Alberta Ferta. Rezultati njihovih istraživanja magnetske rezistencije, 1988. pokazala su da mala magnetska polja mogu dovesti do velikih promena u električnoj sprovodljivosti prethodno odgovarajuće pripremljenog materijala. (Odgovarajuće pripremljeni materijali su u ovom kontekstu tanki listići gvožđa, hroma ili bakra, postavljeni po slojevima.) Ovo znači da individualni bitovi podataka mogu biti sačuvani kao magnetski domeni na disku koji se obrće. Promene sprovodljivosti koje indukuju u glavi za čitanje, postavljenoj iznad diska, pretvaraju se u signale koje onda obrađuje kompjuter. To znači da je količina podataka koji mogu biti sačuvani na disku, daleko veća od one količine koju kompjuter može obraditi. Primera radi, hard disk od 3,5 cola imao je 1988. kapacitet od 20 megabajta, dok danas sa dimenzijom od 1,5 cola pamti 160 gigabajta (1024 megabajta = 1 gigabajt). Od tog otkrića, koje je pre dvadeset godina otvorilo vrata budućnosti u kompjuterskoj tehnici, svet računara je doživeo veleobrt. Omogućeno je neslućeno smanjenje dimenzija svih nosača podataka, a sve što je bilo u vezi sa računarskom tehnikom iznenada je postalo malo i mobilno. Ogromne količine podataka za koje su ranije bile potrebne mašine velikih dimenzija, sada staju u džep. Da nije bilo Grinbergovog i Fertovog otkrića, famozni iPod bio bi veći od cigle, a da se i ne govori o malim prenosnim računarima koji mogu sačuvati hiljade digitalizovanih fotografija i mnogo sati filmova. U proteklih 20 godina, koliko je prošlo od otkrića koja su napravila ova dva fizičara ovenčana slavom Nobelove nagrade, industrija je njihovom primenom ostvarila dobitke koji se mere milijardama dolara. Samo što su u Stokholmu objavljena imena dobitnika nagrade za fiziku i samo što su sa najviših državničkih mesta počele da pristižu čestitke, stigla je vest da je nagradu za hemiju dobio, takođe, Nemac, Gerhard Ertl, raniji šef Instituta Fric Haber u Berlinu. Nije na odmet napomenuti da je ovaj hemijski institut, osnovan 1911, već dao sedam nobelovaca. Ertl je svojim istraživanjima, u suštini, nastavio tradiciju Instituta u kome je pre 100 godina njegov osnivač, Fric Haber, razvio tehničku sintezu amonijaka, koja je odlučujuća pretpostavka za proizvodnju veštačkog đubriva. Sada 71-godišnji Ertl, do detalja je objasnio ovaj hemijski proces i od nekada “crne umetnosti” napravio nauku kojom je doprineo potpunom razumevanju katalize, što mu je donelo Nobelovu nagradu. Nemci su od 1901. do sada, dobili 28 Nobelovih nagrada za hemiju, 24 za fiziku i 15 za medicinu. Jaka nauka. Sasvim izvesno Zlatna vremena evropske nauke vraćaju se trijumfalno, na velika vrata, pokazujući da je gotovo sa dominacijom američkih stručnjaka u svim naučnim publikacijama i sa vođstvom u svim naučnim oblastima. U vremenu koje dolazi, više neće postojati samo jedna naučna supersila, već više njih. Svi su shvatili da je najisplativije investirati u nauku i neće mnogo vremena proći dok se ne izjednače naučne investicije u Severnoj Americi, Evropi i Aziji. Svetske sile u naučnom istraživanju podjednako se bore za naučne talente i njihovo otkrivanje smatraju isto tako važnim kao i otkrivanja nalazišta nafte ili zlata. Slučaj SAD pokazuje od kolikog je značaja borba za pametne glave. Sve dok su se američki univerziteti redovno osvežavali prilivom prekomorskih mozgova, uključujući i ove sa naših, balkanskih prostora, regioni oko Bostona i San Franciska predvodili su svetski nauku. Pre 11. septembra 2001., svi američki univerziteti bili su ne samo otvoreni već su tražili i stipendirali studente iz istočne Evrope, Kine, Japana i Indije. Čitava armija naučnih imigranata dala je Americi snagu koju ranije nikada nije imala. Harvard, Jejl, Berkli, ali i giganti poput Majkrosofta, Gugla, Genteka, Boinga i IBM-a stali bi da nije bilo priliva inostranih mozgova. Nije nikakva tajna da se mladi Amerikanci sve manje opredeljuju za ozbiljne studije i za bavljenje naukom. Uostalom, ranjivost američke nauke pokazala se posle 11. septembra 2001. ne samo zbog troškova ratovanja u Iraku i Avganistanu, već najviše zbog zaustavljene duhovne svežine koja je oduvek dolazila iz prekomorskih zemalja. Izjednačavanje kvaliteta nauke i njene praktična primene u Americi Evropi i Aziji, dovešće do promena kojih još nismo svesni, ali koje će sigurno učiniti život lakšim. Izgleda da su prošla vremena u kojima će ideje i pronalasci rođeni u Evropi tj. u njenim malim i velikim zemljama, biti lako kupljeni, a potom na drugim mestima primenjeni i pretvoreni u ogroman novac. Televizor (1931), faks (1956), hibridni automobilski motor (1957), MR3 komprimiranje podataka (1992), samo su primeri iz ogromnog broja evropskih izuma koji nisu odmah proizvedeni tamo gde su nastali. Matildin efekat Ko god se bavio naučnim radom zna da se velika naučna priznanja nerado dele, tj. dele se onda kad se deoba ne može izbeći. Ni nobelovci nisu na to imuni. Setimo se karijere Alberta Švarca koji je izolovao antibiotik streptomicin 1943. godine, da bi, više godina kasnije, sa zaprepašćenjem konstatovao da je 1951. godine, Nobelovu nagradu za to otkriće dobio njegov šef Selman Vaksaman koji u laboratoriji ni prste nije uprljao. Prilikom besede tim povodom, a i kasnije, u drugim prilikama, Vaksman nikada nije pomenuo svog saradnika niti njegov rad u laboratoriji. Rozalin Frenklin, hemičarka, čiji je snimak strukture DNK prokrijumčaren i prikazan njenim kolegama, DŽejmsu Votsonu i Frensisu Kriku sa kojima je radila, nije pomenuta u odlučujućoj publikaciji 1953, na osnovu koje je za to otkriće kasnije dodeljena Nobelova nagrada. Isti način razmišljanja bio je na delu kad je britanka DŽoslin Bel Bramel kao postdiplomka 1960. otkrila pulsare. Wen supervizor, Entoni Hiv primio je Nobelovu nagradu bez trunke griže savesti i ne pomenuvši svoju saradnicu. Slučajevi Rozalin Frenklin i DŽoslin Bel Brumel pripisuju se Matildinom efektu koji označava namerno zanemarivanje rada žena u naučnoj struci i favorizovanje muškaraca prilikom postavljanja na važne rukovodeće pozicije (efekat je dobio naziv po imenu Matilde Gejdž, feministkinje iz 19. veka).