Ustav razdora

To se od nekoga iz CeSida moglo i očekivati. Marko Blagojević je pukao prvi. Sabrao je sve novinske vesti iz nepouzdanih izvora i pouzdane spekulacije i objavio svima koji su se za naredne dane nameračili na njegov mobilni telefon da “pojma nema šta će se dogoditi sutra, u narednih nedelju ili mesec dana”. Zna doduše šta bi trebalo da se dogodi. Ali, ovo je Srbija, o birači i ostali analitičari. Od Blagojevića se to moglo i očekivati. Ali profesionalne i ostale patriote nikako ne bi smele da priznaju da pojma nemaju zašto je Demokratska stranka navalila da predsednički izbori budu baš u decembru, a Demokratska stranka Srbije zapela da u decembru baš ne budu. Magičnu reč Kosovo, kojom se prekraćuje svaki pokušaj ozbiljne analize ovog neozbiljnog kohabitaciono-koalicionog stanja, niko više ne uzima ozbiljno za ozbiljan razlog. Sem možda stvarno Miloš Aligrudić (DSS) i verovatno još poneki u političkom razvoju zaostali radikal. Ono što ne znaju nepatriotski analitičari i analitične patriote, znaju, tvrdi za NIN jedan stranački funkcioner blizak međuliderskim pregovorima, Miodrag Rakić i Aleksandar Nikitović, a znanjem ih filuju stranački orijentisani istraživači javnog mnjenja. Ako čitaoci ne znaju ni ko je Miodrag Rakić, koji je svoju važnost potvrdio u pregovorima oko vlasti nad javnim preduzećima, a naročito ko je Aleksandar Nikitović, koji svoju važnost potvrđuje u svakoj prilici, u nenadoknadivom su zaostatku. Koji ne može nadoknaditi ni usredsređeno praćenje političkih rejtinga pred kojim se mrznu domaći političari. Tek u sredu uveče, kad je pisan ovaj tekst, sa jedne strane Ulice srpskih vladara zasedalo je Predsedništvo Demokratske stranke, a sa njene druge strane poslanici Demokratske stranke Srbije ušančeni u kuli srbijanskog parlamentarizma očekivali su, praveći komediju, da dim sa protivničke strane označi kraj ove besplatne zabave za narod ili kraj nimalo besplatne koalicije demokratskih snaga. Mada bi uloga pape više legla njihovom stranačkom šefu nego našem zajedničkom šefu države. Mlađan Dinkić je navodno još onomad stavio na glavu plavi šlem i ne skida ga ni kad spava. Iako je premijer sa predsednikom na “ti”, a sa Mlađom, navodno zbog razlike u godinama, na “vi”, ovde je važnije da je na glavi šlem nego da je plav. Kao što je na ovim stranama već jednom objavljeno, pregovori stranaka o datumima izbora i sličnim stvarima ne spadaju u nadležnost Rodoljuba Šabića, pa sirotim novinarima pomoći nema niotkud. Dok se gradom od novinarskog uha do uha pronosila vest da će se predsednik i premijer, a bez Mlađe, sastati isto veče, demokrate su po ko zna koji put proučavale Ustavni zakon i, uverene da donošenje zakona koje taj akt propisuje uz predsedničke izbore neko opstruira, u ustavnom tekstu kao skrojenom za našu imaginativnost, pronašle da zakoni o predsedniku, vojsci i spoljnoj politici jesu dobrodošao, ali ne i neophodan uslov da se predsednički izbori održe. Sastanak je zaista zakazan, ali za četvrtak, ali utroje. Što znači da se Tadić i Koštunica nisu još dogovorili. Da li bi Koštuničine srpske demokrate mogle malo da popuste Tadićevim samo demokratama? Mogu, pa da izbori ne budu 2009. nego 2008. godine. A da li bi Tadićeve samo demokrate mogle malo da popuste Koštuničinim srpskim demokratama? Mogu i oni, ali ovi Koštuničini neće izbore u februaru, ni u martu 2008. godine, nego bi da ih odguraju čak u novembar. A do novembra ko živ ko (politički) mrtav. Nije ovo briga za Kosovo nego strah od političke supremacije stranačkog protivnika maskiran u Kosovo, kaže jedan stranački funkcioner blizak pregovaračima. I zaista, protekli parlamentarni izbori završeni su tako što Koštunica nije bio prvi, ali je pobedio, dok Tadić nit je bio prvi niti je pobedio. Sad bi demokrate da ovaj opšti politički utisak, nimalo ublažen činjenicom da imaju najviše ministarskih mesta a vladaju i Vojvodinom i Beogradom, što pre poprave ubedljivom pobedom svoga predsedničkog kandidata i to pobedom u svakom pogledu. Što Koštunica, koji je pobedio iako nije bio prvi, nikako ne može da im dozvoli. U čemu mu pomažu radikali, kojima se ne mili da žure da još jednom budu prvi, pa da izgube. Zabavljeni sami i zabavljajući sve oko sebe svojim ličnim političkim usudom, ni jedni ni drugi ni treći i ne haju za rešenja koja će se naći u važnim zakonima o predsedniku, odbrani, vojsci i, što je možda najvažnije, spoljnoj politici zemlje koja svoju spoljnu politiku prema najvažnijim partnerima u susedstvu još nije definisala. Izbori će, međutim, biti kad im dođe vreme, kako rado Koštuničine demokrate citiraju svoga šefa: dakle, raspisani u decembru, a održani do proleća 2008. godine. DOBRO DRUŠTVO NA DNU: Kako među njima dvojicom nema dubokog ličnog animoziteta, kakav je postojao između Koštunice i Zorana Đinđića, a kako im stranke imaju isto političko praporeklo, predsednik i premijer dobro poznaju međustranačke političke razlike i uglavnom dobro vladaju animozitetima među svojim strankama. Sa jednim iskakanjem koje je bez reči ostavilo gotovo svakoga ko iole zdravo politički misli u Srbiji, a bogami i ponekog ko politički ne misli uopšte. Sednica parlamenta na kojoj je Koštunica izabrao Tomislava Nikolića za vikend-predsednika Narodne skupštine odjeknula je svojim pikantnim i sočnim političkim sadržajem i u celom regionu, a naročito su joj se obradovali u takođe kohabitirajućoj Makedoniji. Tokom te sednice, mogli smo da se uverimo, likovale su makedonske novine, da ipak nismo sami na dnu. “Boris Tadić i Vojislav Koštunica, preko svojih su poslanika, jedan drugom uputili kanonade neverovatnih etiketa, uvreda, diskvalifikacija i optužbi. Ubice, lopuže, špijuni i mafijaši bile su samo neke od kvalifikacija kojima su se uzajamno častili sad već koalicioni partneri. Pristojan i normalan čovek bi pomislio da će posle takvih optužbi u pravnoj državi uslediti rad tužilaštva i masovni politički harakiri političke elite. Ali, gospoda se mirno, dostojanstveno, savršeno bezosećajno posle dvodnevnog horora koji su priredili svojim biračima, dogovorila da formiraju zajedničku vladu. Normalno, u ime Srbije, u interesu građana. U ime viših ciljeva, gospoda političari dva dana su citirali ubijenog Zorana Đinđića koji je rekao: „oni kojima je do morala, neka idu u crkvu”(Fokus). Iz ishoda dvodnevnog srbijanskog međudemokratskog obračuna, a smeštajući ga u domaće političke prilike svakodnevnih ličnih obračuna između premijera Nikole Gruevskog (VMRO-DPMNE) i predsednika Branka Crvenkovskog (SDSM), koji ponekad mora da smiruje i međunarodni faktor, cinični Makedonci su zaključili da i njihova dva permanentna politička oponenta mogu ne samo politički da kohabitiraju nego su, sudeći po dijapazonu međusobnih etiketa, uvreda i optužbi, zreli i da koaliciraju. Animozitet između makedonskog predsednika i premijera tako je dubok i javan da se na naslovnim stranama novina objavljuje vest o njihovim zajedničkim pojavljivanjima ovom ili onom prilikom, pa mediji kao “Utrinski vesnik” beleže da su se Gruevski i Crvenkovski povodom verskog praznika Uspenje svete Bogorodice zajedno pojavili u Berovu i “rukovali su se, čestitali jedan drugom praznik...”. Da ne bude nikakve zabune, trenutno još mnogo popularniji Gruevski je, juna ove godine, na pitanje novinara o trenutnom stanju makedonske kohabitacije, odgovorio: “Crvenkovski je irelevantna ličnost. On je ličnost sa veoma malim kompetencijama u makedonskom političkom životu. Mi ćemo naravno sa njim održavati dobre odnose, ali on je beznačajan i ne od velike važnosti za nas. Pred nama su veliki izazovi i mi ćemo – u skladu sa ustavom i zakonom – održavati kohabitaciju s njim.” KO KOME (NI)JE PRVA PRATILJA: Za razliku od makedonskih kontrahenata, a poput ovih naših srbijanskih, hrvatski predsednik Stjepan Mesić i premijer Ivo Sanader imaju isto stranačko praporeklo – u njihovom slučaju to je HDZ. Mesić je ovu stranku napustio, pa osnovao novu, zatim je utopio u drugu, pa se na kraju, hoteći da bude predsednik svih hrvatskih građana, odlučio za nestranački status. Hrvatski predsednik i premijer imaju redovni sastanak početkom svakog meseca, tako da samo njihovo zajedničko pojavljivanje u javnosti nije nikakva novost. Ali se takva pojavljivanja ipak prate sa posebnom pozornošću, jer toliko EGA na jednom mestu nikada ne može da prođe bez zabave. Ni do dana današnjeg Mesić i Sanader se nisu dogovorili ko je od njih dvojice u državi glavni. Tako je predsednika, poznatog po dugom jeziku i ljubavi prema intervjuima i kad im je vreme i kad nije, svojevremeno HDZ-ov portparol na proslavi sticanja kandidature Hrvatske za Evropsku uniju najavio rečima: “u pratnji premijera Sanadera je predsednik Mesić.” Mada bujicu predsednikovih protesta ništa nije moglo zaustaviti, Sanaderovo okruženje je nastavilo sa ovim nadgornjavanjem, pa je na jednom otvaranju Letnjih igara u Dubrovniku bilo protokolom predviđeno da Mesić dođe poslednji na binu na kojoj su bile zvanice, ali Sanader se “pravio malo mutav” pa je odugovlačenjem sebi obezbedio počasni nastup poslednje zvanice. E u Mostaru, na otvaranju obnovljenog Starog mosta, domaćini su obezbedili satisfakciju Mesiću odbijajući zahtev Sanaderovog kabineta da on, a ne Mesić, bude šef hrvatske delegacije. Poslednji sličan sudar dva prenaglašena ega, zbio se nedavno kad su se predsednik i premijer javno sukobili oko toga ko će predstavljati Hrvatsku pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija u raspravi o radu Haškog suda. Popustio je Mesić. Mada je Sanader nezadovoljan što Mesić ima, i koristi, i neke nadležnosti u spoljnoj politici, tajnim službama i vojsci, hrvatski mediji ocenjuju da su “obojica toliko politički iskusni da nikad nisu sebi dozvolili da međusobne razlike stave u prvi plan. O dubljim nesuglasicama između Mesića i Sanadera zapravo se vrlo malo zna”. Koliko je poznato naša dva kohabitanta ne pate od ovih protokolarnih nesuglasica. Više su politički jedan na drugog naoštreni. Pa je tako premijer Koštunica neki dan objavio da će lično prisustvovati pregovorima o Kosovu koji će se 5. novembra održati u Beču. Predsednik nije ni časa časio – ide i on. Ustavni zakon Član 3, stav 2 “Izbore za predsednika Republike raspisaće predsednik Narodne skupštine do 31. decembra 2007. godine, odnosno najkasnije u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu poslednjeg od zakona kojima se uređuju položaj i izbori za predsednika Republike, odbrana i Vojska Srbije, spoljni poslovi i službe bezbednosti.”