Život s razlikama

Problem je veoma star, pa su stari i odgovori koji se na postavljeno pitanje mogu ili moraju dati. Tzv. međunarodna zajednica je, po svemu sudeći, rešila da, tajno a radno, obeleži jedan događaj iz prošlosti Bosne i Hercegovine, događaj u odnosu na koji ona sve više uspostavlja neskriveni kontinuitet političkih ideja. U vremenu kada se, gotovo neprimetno i bez izričitih javnih manifestacija, obeležava 125-godišnjica postavljenja Benjamina Kalaja za upravnika Bosne i Hercegovine, sadašnji visoki predstavnik međunarodne zajednice, tj. prinudni upravnik bosanskog vilajeta, pregnuće iz sve snage da potpuno centralizuje ovu državu koja – to je bar jasno svakome ko ume precizno da opaža, logično da misli i politički da rasuđuje – jedino i može opstati kao decentralizovana tvorevina. Radi se, dakle, upravo ono što može doneti veliko zlo, pa u takvom tvrdom nastojanju treba prepoznati nikako ne nesnalaženje i nespretnost nego, prvenstveno, lošu nameru i paklene planove kreatora novog svetskog poretka. Reklo bi se kako se u Bosni i Hercegovini u pogledu odnosa među narodima ništa bitno nije promenilo od vremena neposredno posle Berlinskog kongresa: opet su, naime, na delu opasni projekti koji na ovom trusnom balkanskom području hoće da stvaraju nove države, nacije i jezike. Ipak, u svoje vreme Benjamin Kalaj je vladao odozgo i sa nesumnjivom okupatorskom, imperijalnom hipotekom, dok naši savremenici nastoje sve da izvedu odozdo, pod plaštom demokratske tranzicije. I sve to, naizgled, bez ikakvog postimperijalnog ili postkolonijalnog resantimana. Srbi kao politički narod jedva su, pod silnim pritiscima, pristali da ostanu u državi Bosni i Hercegovini. Ostali su, razume se, isključivo uz pretpostavku da bi u toj državi, uprkos svekolikim lošim istorijskim iskustvima, mogli da zadovolje neke svoje elementarne političke i nacionalne interese. Ukoliko se, pak, pokaže da takvo zadovoljavanje interesa ne bude moguće, šta bi drugo preostalo nego bojkot takve nedemokratske, okupacione tvorevine koja ne uviđa prirodu same stvari koju hoće da uredi. Bude li tzv. međunarodna zajednica insistirala na neostvarivim i nerealnim političkim i državnim opcijama, ona će izgubiti svaki moralni kredibilitet u rešavanju ovog spora u koji se uplela. Boreći se za sopstvene interese, pa i za goli opstanak pred iskušenjem unitarne Bosne, Srbi istinski pomažu tzv. međunarodnoj zajednici da sopstveni pozitivni lik učini održivim na prostoru Balkana. U toj borbi protiv političkih ciljeva Benjamina Kalaja i njegovih savremenih reinterpretatora važno je neprestano imati na umu da je jezička politika jedan od važnih činilaca u pokušajima unitarizacije bosanske države. Zato treba odlučno i uporno govoriti da bosanski jezik kao standardizovana struktura ne postoji. U Bosni i Hercegovini kao decentralizovanoj državi ne sme se dozvoliti sprovođenje jedinstvene jezičke politike i istovetnih postupaka standardizacije. Sve i kad bi se to nekom zlom magijom prihvatilo kao mogući načelni stav, veoma brzo bi se pokazalo da je, zbog različitosti kulturološkog nasleđa triju naroda, jedinstvena standardizacija jezika u Bosni i Hercegovini, pod sadašnjim političkim i državnim okolnostima, praktično neostvariva. Otuda se mora, uvek iznova, osporavati pravo da se jezik koji svi dobro razumeju naziva bosanskim, jer je taj naziv, uprkos činjenici da je lingvistički reč o jednom jeziku, čista standardizacijska himera. Tačnije, standardizovan jezik u Bosni i Hercegovini može biti bilo srpski, bilo hrvatski, bilo bošnjački. To znači da u sadašnjim okolnostima taj jezik može i mora biti trojako standardizovan, a ta raznovrsnost ne sme načelno nikako biti dovedena u pitanje i ne sme biti prikrivana imenom bosanskog jezika. Iskušenje kalajevske Bosne i njenih postmodernih reinterpretatora i na ovom planu se iskazuju u potrebi da se ova složena situacija razreši nedemokratski, nasiljem i suspenzijom nacionalnih prava. Ukoliko se tim iskušenjima podlegne, Srbi će, sasvim sigurno, prvi morati odlučno da upozore na neprihvatljivost nasilja u političkom životu. Zbog svega rečenog, sasvim prirodno proizlazi i zaključak da ni bosanska književnost kao jedinstvena celina ne postoji. Ukoliko, uopšte, hoćemo da sačuvamo elementarno značenje toga pojma, onda bismo morali prihvatiti činjenicu da on označava jedan vrlo uslovan i labav skup triju nacionalnih književnosti: srpske, hrvatske i bošnjačke. Nikakva neprecizna i zbunjujuća upotreba termina bosanska književnost, naprosto, ne sme biti dozvoljena. Zalažući se za takvu preciznost, srpski književnici, naučnici i kulturni poslenici samo doprinose da se nelogičnosti ne legalizuju i da se nasilje ne prihvati kao legitiman postupak jednog društva koje hoće da bude demokratsko i da participira u Evropskoj zajednici. U razumevanju ove situacije dobro je prizvati i određene analogije; tačnije, sagledati iskustva drugih zajednica sličnoga tipa. Ima, naime, državnih celina, čak izuzetno postojanih, koje u Evropi sasvim lepo žive sa sopstvenim jezičkim, književnim, kulturnim i tradicijskim razlikama. Takve su, primera radi, Švajcarska i Belgija. One su višenacionalne i višejezične zajednice, koje dosta uspešno, za sada, regulišu pitanje usaglašavanja svih tih razlika. Kao državna celina, Švajcarska je nastajala veoma dugo, još od 13. veka, postepeno gradeći savez kantona. Bez obzira na dugu zajedničku istoriju, Švajcarska je kulturološki ostala veoma podeljena zemlja, samo što je ona naučila da poštuje i sistematski neguje te razlike, ali i da naporedo čuva svest o zajedničkom državnom okviru svih tih razlika. Otuda u ovoj zemlji imamo takvu situaciju da pojam švajcarske književnosti, de fakto, ne postoji drugačije nego kao zbir veoma različitih tradicija koje, sa izuzetkom retoromanske književnosti, pripadaju književnim korpusima izvan same Švajcarske: francuskoj, nemačkoj ili italijanskoj književnosti. I takvo stanje nikoga posebno ne uzbuđuje niti ima pokušaja, bilo iznutra bilo sa strane, da se ono destabilizuje. Otuda, ukoliko se pitate kojem književnom korpusu pripadaju Salomon Markus, Gotfrid Keler, Maks Friš ili Fridrih Direnmant, dileme neće biti: oni su nemački pisci, uprkos tome što se mora imati na umu činjenica da su Švajcarci i da je to ostavilo traga na njihovom delu. Iz istih razloga, ukoliko se pitamo kojem nacionalnom književnom korpusu pripadaju Žan-Žak Ruso, Madam de Stal, Filip Žakote, Deni de Ružmon, Marsel Remon, Žan Ruse ili Žan Starobinski, dileme opet nema: oni su francuski pisci, premda su životno u većoj ili manjoj meri bili vezani za Švajcarsku. Ako neko odista želi stabilan poredak u Bosni i Hercegovini, onda bi morao nastojati da se izgradi takav sistem političkih i kulturoloških odnosa u kojem će postojeće razlike biti poštovane bez ikakvih pokušaja da se one prevedu u neko drugačije stanje i da se suštinski unifikuju. Nažalost, Bosna i Hercegovina je veoma daleko od Švajcarske, pa i Belgije, čije iskustvo bi takođe moglo biti veoma poučno. Ukoliko hoće samoj sebi dobro, Bosna i Hercegovina bi sama morala da se obračuna sa nasleđem kalajevske Bosne i da se ugleda na one zemlje koje su, uprkos silnim jezičkim i kulturološkim protivurečnostima, uspele da izgrade održiv civilizovan poredak. Bosna i Hercegovina, stoga, mora samu sebe, iznova, čvrsto da definiše kao decentralizovanu državu koja vredi onoliko koliko konstitutivnim narodima pruža mogućnosti u kreiranju sopstvene, zasebne i po mnogo čemu specifične sudbine. Budući da u poslednje vreme postaju sve očiglednija iskušenja unitarizacije Bosne, svako dobronameran u tome mora videti prevashodno akt destabilizacije ove toliko krhke tvorevine. Onoliko koliko odgovorni činioci centralne vlasti u Bosni i Hercegovini nastoje da kontrolišu i ono što ne bi smeli da kontrolišu, utoliko Bosne kao ozbiljne i održive države ima manje. Dobrom obliku sopstvene organizacije ona će se približiti ukoliko, i samo ukoliko, zaboravi na politiku nasilja i opredeli se za politiku dogovaranja i saradnje. A to, pre svega, podrazumeva smeštanje u zaborav svih nemogućih i neprihvatljivih političkih, državotvornih i naciotvornih projekata čiji cilj je da se problem rešava tako što se on umnožava i uvećava. Kad bi takvo pozitivno opredeljenje postalo dominantno u Bosni i Hercegovini, tada figura Benjamina Kalaja ne bi smela tiho vaskrsavati nego bi morala biti smeštena tamo gde joj je, odista, i mesto: u muzej voštanih figura.