Žrtva na putu «spasavanja sveta»

Poručnik Mark Dejli bio je pripadnik američkih snaga koji je u januaru ove godine izgubio život u Iraku. U vojsku se prijavio dobrovoljno 2005. godine. Bio je pomni čitač tekstova Kristofera Hičensa i verovao je da je učešće u američkim snagama u Iraku pravi način da se svetu podari sloboda Jutro je bilo ubistveno normalno; ovlašno sam pregledao gomilu elektronske pošte koju svakodnevno dobijam i u kojoj najčešće nema ničega, a onda sam sasvim odsutno kliknuo na poruku koju mi je poslao jedan prijatelj, uz reči "Jesi li ovo video?" To što je, po njemu, trebalo da vidim, stajalo je u prilogu: dobro napisan članak iz Los Anđeles tajmsa. U članku je opisano kako je u Mosulu smrt zadesila mladog vojnika iz mesta Irvin u Kaliforniji, Marka DŽeningsa Dejlija; opisan je i povišeni nivo emocija koje su obuzele lokalnu zajednicu posle njegove smrti. Te emocije su mahom proisticale iz jednog dirljivog teksta koji je taj mladić, gotovo dečak, ostavio za sobom, navodeći u njemu razloge zbog kojih se dobrovoljno javio u vojsku, potpuno svestan mogućnosti da njegov zapis neko uskoro posthumno čita. Ukratko rečeno, cela priča je delovala skoro isuviše savršeno: taj lepuškasti dečak rođen je 4. jula, na Dan nezavisnosti, registrovan je kao glasač demokrata, sam je sebe opisivao kao agnostika, diplomirao je sa odlikom na koledžu UCLA, a dok je boravio na koledžu, imao je dosta rezervi u pogledu rata u Iraku. Odštampao sam članak i nastavio da ga čitam. Upravo sam okretao stranicu kad sam naišao na sledeću rečenicu: "Negde duž tog puta Mark Dejli je promenio mišljenje. NJegova porodica kaže da se nije radilo ni o kakvom otkrovenju. Jednostavno, na njega su duboko uticali tekstovi pisca i kolumniste Kristofera Hičensa o moralnim razlozima u prilog ratu..." Neće biti nikakvo preterivanje ako kažem da sam se sledio. Stvarno me je kosnulo. Upravo sam se vratio iz posete Iraku sa sinom (on ima 23 godine, koliko bi Mark Dejli danas imao) i shvatio sam da sam postao veliki pesimista kada je reč o tom ratu. Je li stvarno mogućno da sam pomogao da se neko koga nikada nisam sreo, ubedi u to da treba da se prijavi u vojsku? Uhvatio sam sebe kako, preterano dramatizujući stvari i obuzet zebnjom, razmišljam o Vilijemu Batleru Jejtsu, koji se svojevremeno skamenio kada je shvatio da su irski pobunjenici 1916. godine išli u smrt uzvikujući njegove stihove iz drame Ketlin ni Hjulihan. Pokušao je da se nekako izbori s tom uznemirujućom idejom u svojoj pesmi "Čovek i odjek": /Zar je zaista ta moja drama/ /poslala nekog pod engleske kuršume?.../ /I moje reči nečiju kuću srušile?/ Naglo prekinuvši to poređenje između sebe i jednog od najvećih pesnika 20. veka, grozničavo sam pregledao sve međuveze naznačene kraj tog članka i našao sam svoje ime i svoje rečenice na sajtu poručnika Dejlija, tamo gde je objavljen i njegov tekst "Zašto sam stupio u vojsku?" Tu, pri vrhu stranice, stajala je strelica koja je vodila ka jednom od mojih članaka, u kome sam se žestoko okomio na sve one koji su zauzeli neutralni stav u vezi sa bitkom za Irak... Ne pamtim da sam se ikad u životu osećao tako prazno, u najdoslovnijem smislu te reči. Vrpoljio sam se neko vreme na stolici i onda odlučio da treba da se javim novinarki Los Anđeles tajmsa. Bila je ljubazna da ljubaznija ne može biti. Pretpostavila je šta želim da je pitam, iako ja to nisam smogao snage da izgovorim: da li bi članovi porodice Dejli - oni čija je "kuća srušena" - bili spremni da razgovaraju sa mnom? "Oni bi zapravo voleli da vas čuju." LJubazno mi je dala adresu njihove elektronske pošte i kućni broj telefona. Nemam nameru ovde da naširoko i nadugačko objašnjavam svoja osećanja, ali pretpostavljam da ćete mi verovati da sam odlučio da se ipak prvo javim elektronskom poštom. Prvo, nisam želeo da im se javim u nekom nezgodnom trenutku. Drugo, još dok sam pisao roditeljima, bio sam potpuno spreman da budu ozlojeđeni na mene. A sad mi dopustite da vam predstavim jednu od najljubaznijih, najsrdačnijih, najplemenitijih i najpristojnijih porodica u Sjedinjenim Američkim Državama i da vam kažem ponešto o njihovom iskustvu. Uprkos silnom ličnom bolu, oni su se potrudili da učine sve da se ja ne osećam sasvim loše. Ne treba da brinem ni o kakvoj svojoj "krivici ili odgovornosti": njihov sin je potpisao pristupnicu za vojsku široko otvorenih očiju i "uverio nas je da dobro zna kakav bi ishod mogao da bude ali je, uprkos tome, potpuno spreman da ide; rekao nam je da bi otišao čak i kada bi bio siguran da ga čeka smrt, jer ne želi da dočeka pedesetu godinu a da nikad ništa za svoju zemlju nije učinio. Verujte da je u tom trenutku delovao sasvim ubedljivo i sigurno, toliko da smo na kraju tog razgovora mi bili ti koji smo mu pakovali torbu i mahali mu pri odlasku." To me je delimično opustilo, ali sam onda čitao dalje ono što su napisali i opet se ukočio: "Pre nego što je raspoređen, rekao nam je da će pokušati da iz Iraka stupi u kontakt sa vama. Imao je neku ideju o tome da bi preko vas mogao da bude izveštač sa prve linije fronta i želeo je da čuje vaše mišljenje o svom novinarskom potencijalu. Rekao nam je da je pokušao da stupi u kontakt sa vama iz Kuvajta i iz Iraka. Mislio je da poruka koju vam je poslao elektronskom poštom nekako ipak nije stigla do vas..." To me je pogodilo: razmišljao sam o gomili bezvredne elektronske pošte koju svakog dana čitam, i o toj jednoj dragocenoj poruci koja nikada nije stigla do mene. Poručnik Dejli je prešao iz Kuvajta u Irak u novembru 2006. godine, gde je bio raspoređen u četu C Drugog bataljona Sedmog puka u Mosulu. Zimus, 15. januara, bio je u patroli i primetio da oklopno vozilo ispred njegovoga nije propisno zaštićeno od improvizovanih eksplozivnih sredstava. Insistirao je da zamene mesta tako da je on u svom «hamviju» sada predvodio četu; ubrzo potom stradao je od ogromne u zemlju ukopane mine sa oko 750 kilograma eksploziva. Da, baš tako. On i još trojica američkih vojnika i Iračanin prevodilac tako su izgubili život. Ako uopšte ima ikakve utehe, njegovim roditeljima DŽonu i Lindi Dejli, njegovom bratu i dvema sestrama i njegovoj udovici (bili su venčani tek godinu i po dana) malo je lakše što znaju da se sve odvijalo toliko brzo da ništa nije mogao da oseti. A šta mi treba da osećamo? LJudi nisu pod zakletvom kada govore o mrtvima i ja sam do sada razgovarao sa velikim brojem onih koji su Marka Dejlija poznavali ili su bili u srodstvu sa njim, i sasvim je jasno da je zemlja izgubila jednog sjajnog mladog građanina, nekoga zbog koga ću uvek žaliti što nismo imali prilike da se sretnemo. Čini se da je sa uspehom položio svaki test koji mladost donosi, da su ga voleli i poštovali i mladi i stari, i muškarci i žene, porodica i prijatelji. Mogao je da bira karijeru (kao dobitniku Maršalove nagrade, smešila mu se čak i profesura na Vest pointu). Zašto smo onda lišeni svakog njegovog doprinosa? Kad smo se nešto bolje upoznali, poslao sam porodici Dejli jednu dirljivu izjavu majke Majkla Kelija, mog dobrog prijatelja i urednika časopisa Atlantik mantli, koji je ubijen u blizini bagdadskog aerodroma tokom invazije 2003. godine. Margaret Keli je stoički podnela sinovljevu smrt i stoički je pisala o njoj, ali mi se sada čini da sam se ogrešio o pristojnosti dobrog ukusa kada sam to pokazao Dejlijevima; oni su, naime, ljubazno odgovorili da je Majkl Keli živeo dovoljno dugo da napiše nekoliko knjiga, da izgradi karijeru, da postane otac i da, u celini gledano, ostavi neki trag za sobom, dok njihov sin nije živeo dovoljno dugo da iskoristi nijednu od tih mogućnosti. Ako možete da plačete, pripremite maramice... U sjajnoj knjizi Šta je istorija? profesor E. H. Kar postavlja pitanje krajnje kauzalnosti. Uzmite za primer čoveka koji popije koju čašicu više, sedne za volan automobila čije kočnice nisu ispravne, vozi i tokom vožnje naiđe na potpuno slepi ugao i onda udari drugog čoveka, koji pretrčava put da bi kupio cigarete. Ko je odgovoran? Čovek koji je popio čašicu više, nehajni mehaničar koji je samo ovlaš pregledao kočnice, lokalne vlasti koje su dopustile da taj ugao bude slep i nepogodan za vožnju, pa samim tim i krajnje opasan, ili možda pušač koji je odlučio da pretrči put kako bi zadovoljio rđavu naviku? Dakle, da li je Marka Dejlija ubila baasistička i binladenovska fukara koja postavlja bombe tamo gde mogu da izazovu najveću štetu i bol? Ili ga je ubila Ramsfeldova doktrina, koja je poslala američke vojnike u Irak u nedovoljnom broju i sa neadekvatnom opremom? Ili ga je ubila Bušova administracija, koja je smatrala da će se Irak lako i brzo pacifikovati? Ili ga je ubila administracija Buša Starijeg, koja je ostavila Sadama Huseina na vlasti 1991. godine i kobno odložila konačni obračun? Nijedno od tih grandioznih, dalekosežnih pitanja ne može da zamagli prostu činjenicu da je Mark Dejli osećao moralnu obavezu. Otkrio sam to u njegovoj životnoj priči i u tekstovima koji su ostali iza njega. Iako ne želim da prikazujem stvari u preterano romantičnom svetlu, izvesno je da je reč o momku koji nije puštao da mu školske drugove maltretiraju razredne siledžije, koji je štitio mlađu braću i sestre, koji je jedno kratko vreme bio vegetarijanac i pripadnik Zelenih zato što nije mogao da podnese surovost prema životinjama ili prema prirodnoj sredini, student koji je na sav glas branio prava autohtonih domorodačkih Amerikanaca i koji je u debati na Internetu žestoko polemisao sa nekim neonacistom zbog toga što je ovaj na svoj sajt stavio kukasti krst; na kraju je taj neonacista priznao da mu treba malo vremena da još jednom o svemu promisli. Mark pri tom nije delovao ni kruto ni opsesivno. Sve što je govorio i pisao bilo je prožeto smislom za humor i velikom odlučnošću, čak tvrdoglavošću. Evo jednog odlomka iz njegovog teksta pod naslovom "Zašto sam stupio u vojsku?": Ko god me je poznavao pre nego što sam stupio u vojsku, zna da sam savršeno dobro upućen u argumente protiv rata u Iraku, da čak imam dosta razumevanja za te stavove. Ako mislite da su čisti očaj ili slepo poslušništvo jedini put kojim čovek može da dovede sebe u situaciju u kojoj će se dobrovoljno prijaviti u vojsku, radi učešća u ovom ratu, onda me morate smatrati izuzetkom (iako je bezbroj takvih kao što sam ja)... Nemojte zaboraviti na sve one devetnaestogodišnje vojnike sa Srednjeg zapada koji nikada u životu nisu videli kampus nekog koledža ni studentske proteste a koji su učinili mnogo više za propagiranje univerzalne legitimnosti predstavničke vlasti i prava pojedinaca time što su se postavili između Iračana koji su stajali u redovima za glasanje i ubilački nastrojenih verskih fanatika." Evo odlomka iz jednog njegovog pisma kući: Razgovarao sam sa nekim Kurdom u gradu Dahok. Raspravljali smo o tome da li se na pobunjenike može gledati kao na "borce za slobodu" ili kao na "zavedene antikapitaliste". Odmahivao je glavom s nevericom dok sam ja pokušavao da artikulišem nešto što bi se zapravo moglo opisati samo kao jeftina i jadna apologetika, da bi me onda prekinuo i rekao: "Razlika između pobunjenika i američkih vojnika je u tome što oni dobijaju pare da nekome oduzmu život - da ubiju - a vi dobijate pare da nekome spasete život." Uputio mi je pogled koji je govorio da gleda kroz mene, direktno u svu tu moralnu nesigurnost koju čoveku uliva život u jednoj slobodnoj naciji. Naravno da je on preterano pojednostavio ovo pitanje, bar bi ga moji profesori na koledžu za to optužili. U ostalim elektronskim porukama i pismima koja je slao kući, a koja mi je porodica Dejli ljubazno pokazala, tražio je da mu pošalju još paketa koje bi mogao da podeli sa lokalnim stanovništvom: "Nisam siguran da li je naš grad Irvin zbratimljen sa nekim drugim gradom, ali ću ja lično stupiti u kontakt sa gradonačelnikom i zatražiti od njega da pruži ruku Dahoku, koji je više nego gostoprimljiv i prijateljski prema nama. (I ovo me je duboko pogodilo: otkrio sam da je on ovu dirljivu ideju preuzeo iz jednog mog starog članka, u kome sam uzaludno predlagao da se napravi sistem zbratimljenih gradova.) U krajnjoj instanci, bilo je potpuno jasno da je Mark razmišljajući zaključio kako Sjedinjene Američke Države predstavljaju snagu dobra u ovom svetu, te su stoga dužne da oslobađaju druge. Na jednom video-snimku kojim se Mark jako ponosio, vidi se on okružen nasmešenim iračkim oficirima. Imam kod sebe njegovu fotografiju - na njoj je prikazan kako gologlav stoji na krovu neke kuće u Mosulu, zadovoljno pušeći cigaru. Uopšte ne izgleda kao zavojevač. Izgleda kao pouzdani prijatelj i branilac, ne kao okupator. Na poleđini fotografije piše: "U srcima nosimo novi svet." U poslednjem rukom pisanom pismu koje je poslao kući, poslednjeg dana u 2006. godini, Mark skromno priča ocu kako je izabran za komandira voda, pošto je u napadu ručnim bombama poginuo jedan od njegovih vojnika, a dotadašnji komandir je bio isuviše potresen da bi mogao da nastavi. Mark je očigledno delovao veoma sigurno - glas mu nijednom nije zadrhtao preko radijske veze - i u ranijim misijama, tako da je posle vrlo kratkog vremena "na terenu" dobio komandirski položaj. NJegovim rečima rečeno, "sad sam srećan jer radim ono za šta sam obučavan, ispunjavam obavezu koja je godinama rasla u meni. Potpuno sam u svom elementu ... i stvarno sam euforičan." Nije imao nikakvih sumnji u pogledu vrednosti i značaja svoje misije, bio je ona vrsta prirodnog vojnika koji odlučuje svaki rat. Kad mi se prvi put pružila prilika za to, pozvao sam njegovu porodicu u Kaliforniju na ručak. Na kraju smo čitav dan proveli zajedno. Čim su stigli, shvatio sam da nije bilo nikakvog razloga za onoliku moju tremu. Delovali su dobroćudno, toliko dobroćudno da sam pomislio da možda nisu stvarni: prava reklama postera za američki način života. DŽon Dejli, Markov otac, rukovodilac je aeronautičkog programa, a njegova supruga Linda, Markova majka, radi kao audiolog. NJihova starija ćerka Kristina, koja se upravo sprema za svadbu, predaje biologiju u srednjoj školi, dok njena mlađa sestra Nikol pohađa srednju školu. NJihov sin Erik, Markov brat, brucoš je na Berkliju (već postiže sjajne rezultate i osvaja pomalo ironičnim osmehom). Markova udovica je prelepa Snežana (DŽenet) Hristova, ćerka političkih izbeglica iz Bugarske. U pismima ispunjenim silovitom nežnošću koja joj je slao iz Iraka, Mark joj se obraćao sa "Pahuljice". Neću vam, naravno, otkrivati sadržaj tih pisama. Upoznaću vas samo sa dva kratka citata: Otkako sam ovde, naučio sam jednu stvar o sebi - sve ono o čemu sam ti govorio da želim svetu i sve ono što sam spreman da uradim da bi svet tačno takav postao - sušta je istina. ... Moja želja da "spasem svet" zapravo je samo produžetak želje da ga potpuno prilagodim tebi, kako bi se ti osećala dobro i udobno. Nadam se da ćete se složiti sa mnom kad kažem da, čak i ako je to sve što je Snežani ostalo od poginulog muža, to nikako nije malo. Već sam iz prvih kontakata shvatio da ovo nije tipičan republikanski klan. Bilo je potpuno jasno da su oni sasvim lepo mogli da žive bez ovog rata i da bi bili neuporedivo srećniji da njihov sin nikada nije dospeo ni u blizinu Iraka. (Markov otac mi je pričao da je on kao mladić nameravao da ode u Kanadu ako ga pozovu u vojsku za Vijetnam.) Ipak, bili su zapanjeni toplinom i snagom reakcije suseda i solidarnošću njegovih nekadašnjih drugova po oružju - na komemoraciji u Irvinu okupilo se 1.600 ljudi. Markovoj majci Lindi stiglo je pismo žene narednika čiji se muž nalazio u onom vozilu sa kojim je Mark, na sopstveno insistiranje, zamenio mesta. Ta žena ima sedmoro dece koja bi izgubila oca da su se stvari drugačije odvijale, i osećala se i užasno krivom i ponizno zahvalnom što je Markovo junaštvo spaslo život njenom mužu. Zamislite, ako ikako možete, sebe u tom položaju, pa ćete onda možda makar naslutiti u kakvom svetu Dejlijevi danas žive: svetu u kome duboki bol naglo i oštro prelazi u podjednako duboki ponos, i obrnuto. Dok su se vozili u Fort Noks u Kentakiju, a potom neposredno pre nego što je krenuo iz Fort Blisa, u Teksasu, Mark je ispričao svome ocu da ima tri želje, ako pogine. Želeo je da mu na ispraćaju sviraju gajde i da bude organizovano pravo irsko bdenje. Želeo je da mu pepeo bude rasut na obali Neskovina u Oregonu, mesta za koje ga vezuju najlepše uspomene sa dečačkih kampovanja. Prve dve želje već su bile ispunjene. Dejlijevi su me stvarno ganuli kada su me pitali želim li da im se pridružim u ispunjavanju treće Markove želje. Tako sam se u avgustu našao na peščanim sprudovima jednog dugačkog i zabačenog dela obale u Oregonu. Bila je tu cela proširena porodica, uključujući deku i baku i s jedne i s druge strane, uz još nekoliko Markovih prijatelja s koledža i njegovog najboljeg druga iz vojske Mata Grosa, momka iz Južne Dakote. Sunce je počelo da zalazi i mi smo, posle celog dana posvećenog sećanjima, skinuli već pomalo ofucanu američku zastavu koja se vijorila na jarbolu pred porodičnom kućom otkako je Mark otišao u vojsku i odneli je na njegovo najomiljenije mesto u okolini. Trebalo je da svako od nas ponešto kaže, ali kada je DŽon Dejli prvi zahvatio iz urne i rasuo pepeo, u tom gestu je bilo nečeg toliko neopozivog i okonačenog da su suze delovale isto onoliko prirodno koliko i disanje; više uopšte nisam bio siguran da ću moći i reč da prozborim. Pribrao sam se i izgovorio, kako sam i nameravao, nekoliko stihova iz poslednje scene u Magbetu, jedinog meni znanog dovoljno uzvišenog teksta da bude primeren ovakvom trenutku. Tiranin i uzurpator je ubijen, ali Ros mora da kaže Sjuardu da mu je sin izgubio život u borbi: /Vaš sin je, gospodaru, platio/ /vojnički dug; poživeo je samo/ /dotle dok nije čovek postao; a čim je zasvedočio valjanost,/ /ni pedlja jednog ne ustuknuvši/ /na mestu gde je borbu vodio, on je k'o čovek umro./ Budući da je o Šekspiru reč, onaj najemocionalniji a sasvim utišani trenutak sledi koji sekund kasnije, kada Ros dodaje: /Valjanošću se njegovom vaš bol/ /ne sme da meri;/ /beskrajan bi bio./ (Prevod Velimir Živojinović) Izgovorio sam to i onda se zagrcnuo, ali su i svi ostali nekako uspeli da progovore, često čitajući sopstvene pesme, i tako, dok se dan gubio u veličanstvenom odsjaju nad okeanom, mišljah da smo se tu našli da odamo poslednje počasti jednom ratniku i junaku, bez histeričnih zapevanja, bez poziva i pokliča na osvetu, bez uvreda sasutih neprijatelju, bez bljuvanja vatre i bez pomame. Umesto svega toga jedna časna, hrabra, skromna porodica sama, u privatnosti svojoj, čini najbolje što može. Nadam se da nijedna fanatična budala nikada neće pogrešno pomisliti da je ovo slabost. To je, zapravo, sasvim posebna vrsta snage. Ako Amerika može spontano da proizvede mlade ljude poput Marka, i prilike kao što je ova, onda ona ima pravu otadžbinsku bezbednost, a ne neku ispraznu, birokratsku. Da pozajmim ovde reči DŽordža Orvela zapisane u trenutku kada je prvi put ugledao revolucionarnu Barselonu 1936. godine: "Smesta sam to prepoznao kao nešto za šta se vredi boriti." S razlogom pominjem Orvela, jer je Mark Dejli nastavio i iz groba da mi šalje poruke. Saznao sam da je sa sobom u Irak poneo gomilu knjiga, među kojima su se nalazili Kriza Tomasa Pejna; Tolstojev Rat i mir; Atlas je slegnuo ramenima Ejn Ren (dobro, niko nije savršen); Kratka povest vremena Stivena Hokinga; Zašto je važna hrabrost DŽona Makejna i dva dela DŽordža Orvela, Životinjska farma i 1984. Porodični prijatelj Dejlijevih je, kada je u njihovoj biblioteci video moju knjigu o Orvelu, kazao da je njegov otac Hari Dejvid Milton bio onaj "Amerikanac" koga pisac pominje u delu Kataloniji u čast - čovek koji je pritrčao da pruži pomoć Orvelu kada ga je neki fašista pogodio u grlo iz snajperske puške. To je već bilo na ivici jeze. Orvel je mislio da je Španski građanski rat bio pravičan rat, ali je isto tako na kraju shvatio da je to bio jedan prljavi rat, gde su dripci i lupeži oteli i uprljali časni ratni cilj, i gde su izdajstvo i glib poništili hrabrost i spremnost na žrtvovanje onih koji su se iz načela borili. Kao neko ko se odlučno zalagao za oslobođenje Iraka (možda i odlučnije i snažnije nego što sam uopšte bio svestan), osećam mučninu i zgađenost zbog izvitoperivanja te borbe: gađenje zbog ogavnih vesti o korupciji i brutalnosti (Mark Dejli je pričao svome ocu koliko je užasnut zbog neuspeha u upravljanju zatvorom u Abu Grejbu) i zbog bednih političara u Vašingtonu i Bagdadu koji se međusobno spore oko toga ko će nad kim imati prednost dok mladi ljudi kojima ti političari ne zaslužuju ni čizme da čiste, prolivaju krv. Sada, kada neprestano iznova čitam Markova pisma i njegove pesme, vidim da je on - naravno da je tako - na čudesan način kadar da u svemu tome nađe zrno plemenitosti, kao i utehu i inspiraciju u svedenim rečenicama starog Kurda - svakako mnogo više utehe i inspiracije nego u svim ispraznim i bljutavim govorima koji su ikada izgovoreni. Orvel je doživeo isto iskustvo kada se sreo sa jednim mladim dobrovoljcem u Barseloni, i kada je shvatio, uz pomešano osećanje tuge i zanemelosti, da su tom momku sasvim stvarne sve one već ofucane stare parole o slobodi i pravdi. Prokleo je sopstveni cinizam i razočaranost kada je napisao: /Odvratne riječi od kojih mi se povraća/ /njegovim ušima još su bile svete/ /on je rođen sa znanjem koje sam ja sticao/ /iz knjiga i polako, kao dijete./ Sledi nekoliko stihova o laganju i surovosti i gluposti koje sve neminovno prate rat, da bi Orvel, na kraju, ipak našao snage da kaže istinu o tom momku: /Ali ono što vidjeh na tvom licu/ /ne može izbrisat' nijedna sila./ /Nijedna bomba koja je ikad pukla/ /kristalno čist duh nije razorila./ (Prevod Vladimir Roksandić) Neka bude tako i neka se smrt ne pogordi što je odnela Marka Dejlija, momka koga ja nikada nisam upoznao, ali koga vi sada poznajete i koji vam - nadam se, nedostaje. Rat kojim se možemo ponositi Tekst iz vremena kada se Mark Dejli prijavio u vojsku, objavljen u Vikli standardu, 5. septembar 2005) Počeću jednom sasvim jednostavnom i nimalo sviftovskom rečenicom: "Zatvorski uslovi u Abu Grejbu bitno su se i dramatično poboljšali otkako su koalicione snage ušle u Bagdad." Spreman sam da ovu rečenicu branim u polemici sa svakim članom Hjuman rajts voča ili Amnesti internešenela, mada unapred znam da niko od njih ne bi mogao da je ospori, a kamoli da je demantuje. Pre marta 2003. godine Abu Grejb nije bio ništa drugo do komora za mučenje, pravi pravcati koncentracioni logor. Sada je, istina ne bez razloga, to međunarodni sinonim za jenkijevski imperijalizam i sadizam. Ipak, razlika je ogromna. I poboljšanje. Jednom sam pokušao da izračunam koliko je dugo trajala posthladnoratovska liberalna utopija. Svejedno da li kao datum početka računate pad Berlinskog zida u novembru 1989. godine, ili smrt Nikolaja Čaušeskua krajem decembra iste godine, ili puštanje iz zatvora Nelsona Mandele, ili poraz koji je na referendumu pretrpeo Avgusto Pinoče (ili objavljivanje Fukujamine knjige o kraju istorije i nespornom trijumfu tržišnog liberalnog pluralizma), bila je to epoha koja je, gledano u retrospektivi, završena i pre no što je započela. Sredinom 1990. godine Sadam Husein je upao u Kuvajt, a Slobodan Milošević je pokušao da izbriše identitet i egzistenciju Bosne. Ispostavilo se da ni u kom slučaju nismo izbegli domašaju atavističkih, agresivnih, ekspanzionističkih i totalitarnih ideologija. Dokazujući istu ovu tezu samo na sasvim drugačiji način, i otprilike u istom periodu, teokratski diktator Irana javno je rekao da polaže pravo da za pare naruči ubistvo pisca koji živi u Londonu, a genocidna frakcija u Ruandi zaključila je da će verovatno moći da se nekažnjeno izvuče i kad bude sprovela svoj odavno sanjani plan o masovnim ubistvima. Ne pominjem ove zločine i košmare ni slučajno ni nasumično. Homeini je, na primer, pokušavao da kompenzuje poniženje zbog mirovnog sporazuma koji je bio primoran da potpiše sa Sadamom Huseinom. A Sadam Husein je morao da na neki način nadoknadi gubitak - i u prestižu i u prihodu - koji je sam pretrpeo u istom tom ratu. Milošević je (anticipirajući Putina, kako mi se danas čini, a možda i Peking) jahao na krilima mutacije socijalističkog nacionalizma u nacionalsocijalizam. U svim tim slučajevima agresori su - svejedno da li su ubijali muslimane, ili su u nebo uzdizali islam, ili su samo ubijali svoje susede - imali jednu stvar zajedničku: duboku mržnju prema Sjedinjenim Državama. Bilans iračkog rata, ako ćemo ga pošteno sastaviti, mora obuhvatiti i sučeljavanje sa bar jednim delom naše nedavne istorije. Da li je administracija prvog Buša imala pravo da ostavi - praktično da potvrdi - Sadama Huseina na vlasti pošto je izbačen iz Kuvajta 1991? Da li je DŽejms Bejker imao pravo da na onaj svoj čudesno folklorni način kaže da SAD "nemaju svog psa u toj borbi" koja je podrazumevala etničko čišćenje u ime ludačkog sna o Velikoj Srbiji? Da li je Klintonova administracija mudro postupila kada se povukla iz Somalije i kada se protivila Rezoluciji UN koja je zahtevala preventivno jačanje snaga UN u Ruandi? Jedva da poznajem nekoga ko bi na ovom ispitu dobio sve dobre ocene. Bilo je neokonzervativaca koji su klicali Ruždiju 1989. godine a nisu mogli da shvate o čemu se radi kada je Sarajevu 1992. zapretilo istrebljenje. Bilo je levičarskih humanitaraca i radikala koji su se okupljali oko Ruždija i pozivali na solidarnost sa Bosnom ali koji - možda usled nečiste savesti zbog Palestine - nisu mogli da prihvate obračun sa Sadamom Huseinom, čak ni onda kada je on izvršio aneksiju susedne države koja je bila punopravna članica Arapske lige i Ujedinjenih nacija. (Pretpostavljam da je red da priznam kako sam jedno kratko vreme i sam bio član te druge grupe.) Bilo je, međutim, i onih koji su se dosledno protivili svakoj akciji. Tako je francuska državnička mudrost, na primer, bila podjednako neprijateljski nastrojena prema bilo kakvom otporu nekoj agresiji, pa je Pariz čak poslao vojsku da bi spasao svoju prljavu klijentelu u Ruandi. Neki pripadnici ekstremne levice i surove desnice takođe su se protivili ma kakvom angažovanju američkih vojnih snaga. Jedini govor nekog državnika koji je izdržao probu vremena i koji se može preštampati i danas, iako je održan u toj nečasnoj i podloj deceniji, bio je govor Tonija Blera održan u Čikagu 1999. godine. Pozdravljajući poraz i svrgavanje Miloševića posle intervencije na Kosovu, Bler je upozorio da nije trenutak ni za kakvo samozadovoljstvo i skrenuo je pažnju na neminovnu konfrontaciju sa Sadamom Huseinom koja se samo bližila. Dakle, ne samo da Bler nije bio američka "pudlica", kako podrugljivo tvrde njegovi protivnici-neznalice, već je upravo on bio taj koji je izvršio pritisak na Klintona oko Kosova i koji je insistirao na važnosti Iraka još u vreme dok je DŽordž Buš bio samo izolacionizmu skloni guverner Teksasa. Ipak, ako danas prelistavamo časopise s kraja 20. i s početka 21. veka, ne možemo izbeći osećaj da smo došli u posetu nekom beznadežno poremećenom, mesečarenju sklonom rođaku koji živi u potpuno zapuštenoj kući. Ja spadam među one koji bez i trunčice cinizma veruju da nam je Osama bin Laden svima učinio uslugu (a džihadu naneo štetu) svojom suludom odlukom da pre četiri godine napadne Ameriku. Da nije napravio tu grešku istorijskih razmera, mogao bi na svoj spisak opasnosti koje nismo blagovremeno uočili da doda i jedan talibanizovani i nuklearnim oružjem opremljeni Pakistan. (Ta pretnja i dalje postoji, ali je više niko ne prenebregava olako.) Potonje oslobađanje pakistanske teokratske kolonije u Avganistanu i odlučno proterivanje binladenovskih gostiju iz te zemlje bilo je samo neka vrsta represalije. Ipak, ko god je imao oči da vidi, znao je da postoji samo jedna država koja podjednako zadovoljava sve kriterijume definicija "propala" i "otpadnička" država. Ta država - Sadamov izmučeni i razoreni Irak - ispunila je i sve uslove koje jedna zemlja treba da ispuni da bi se moglo smatrati da je žrtvovala sopstveni pravni suverenitet. Da rekapituliramo: to je država koja je izvršila invaziju na svoje susede, počinila genocid na sopstvenom tlu, pružila utočište međunarodnim ubicama i svekolikom ološu i prekršila svaku odredbu ugovora o neširenju nuklearnog oružja. Ujedinjene nacije koje su u toj krizi bile suočene sa redovnim kršenjem sopstvenih rezolucija i rušenjem vlastitog ugleda, uspele su da ustanove sistem sankcija koji se zapravo temeljio na uzajamnoj korupciji. Da ništa nismo uradili i da su stvari bile ostavljene da se odvijaju tim tokom, Sadamov Irak bi u maju 2003. godine predsedavao na konferenciji UN o razoružanju. U međuvremenu su gangsteri svih boja našli utočište pod Sadamovim ruševnim krovom - od junaka otmice broda Akile Lauro do Abu Musaba al Zarkavija. Nije li onda bilo logično očekivati da će Bušova i Blerova odluka da stanu na put tom nepodnošljivom stanju stvari biti pozdravljena, ne samo kao zakasnela osveta zbog odavno ignorisanih rezolucija UN, već kao neka vrsta korektiva za deceniju srama i neaktivnosti koja je pogodila Bosnu i Ruandu? A nije tako bilo. Milioni ljudi u Evropi i Americi saglasni su u uverenju da je cela operacija demilitarizacije Iraka i spasavanja njegovog traumatizovanog društva bila, u najboljem slučaju, lažni izgovor, a u najgorem slučaju ničim neprovocirana agresija. Kako je to moguće? Prvo, postoji problem pseudolegalističkog bukvalizma. "Rekli ste da tamo ima oružja za masovno uništenje, da Sadam ima prijatelje u Al kaidi ... bla, bla, bla". Imao sam nebrojeno puta prilike da slušam ovu mantru. Čoveku ne treba više od deset sekundi da je opovrgne. Doduše, mora se priznati da su tu donekle krivi i Buš i Bler, pre svega zato što su radije zastrašivali ljude, nego što su bili spremni da ih prosvećuju ili da im iznesu racionalne razloge za akciju. Samo, jedina stvarna strategija prevare potiče od onih koji veruju ili se prave da veruju da Sadam Husein nije bio nikakav problem. Odavno imam spreman odgovor za one koji me optužuju da sam agent ili instrument administracije Buša i Čejnija (što je inače najlepša stvar koju moji neprijatelji mogu da mi kažu). Samo, ovde se otvara jedno dublje pitanje. Reč je o onom ogorčenom sukobu, zapravo razdoru u zvaničnom Vašingtonu, pre svega između Pentagona i CIA, usled koga CIA namerno podriva svaku tvrdnju Pentagona. (Uzgred rečeno, CIA je, zahvaljujući specifičnoj kombinaciji dogmatizma i kukavičluka, tvrdila da je Sadam, navodno, sekularni političar i da je pri tom racionalan i proračunat čovek.) Za tu iluziju nema leka, ali je ona opasna utoliko što izaziva birokratski haos i pometnju, dovodeći do nepromišljenih ocena i izjava. Tvrdnja da se protiv fundamentalizma treba boriti "tamo" da se ne bismo morali boriti protiv njega "ovde", nije samo otvorena pozivnica sledećem samoubilačkom manijaku da dođe u London ili Čikago, već i šifrovana poruka provincijalnom i izolacionističkom mišljenju u samoj Americi. Zato nam se i događaju plačevni cirkusi u vidu predstava Sindi Šihan, ucveljene majke i njenih surogata. S druge strane, zašto bismo uopšte neku borbu nazivali "globalnom" ako pokušavamo da je lokalizujemo? Bolje da jasno i glasno kažemo da ćemo se protiv njih boriti gde god da se pojave, kako načelno, tako i u praksi. Mirovnjaci vole da pitaju gde će se i kada sve to završiti. Odgovor je sasvim jednostavan: završiće se kada se predaju ili budu poraženi pripadnici jedne od sukobljenih strana. Treba li da dodam da sam siguran koja strana to mora da bude? Predati se takvom neprijatelju, posle svega četiri godine borbe, nije čak vredno ni razmišljanja. Srećom, među ljudima zaduženim za propagandu te druge strane neverovatan je broj šarlatana i čistih prevaranata (ovo je sasvim blago rečeno). Dovoljno je da navedem nekoliko imena koja mogu da posluže samo za zastrašivanje dece: Majkl Mur, DŽordž Galovej, Žak Širak, Tim Robins, Ričard Klark - neverovatna gomila grotesknih likova zbog kojih bi sam Ripli morao da ode u prevremenu penziju. Neki među njima su toliko drski da se sprdaju na račun kompanija kao što je Halibarton, jedva prikrivajući simpatije za protivničku stranu. Takođe srećom, veliki broj potpuno anonimnih Amerikanaca danas ispoljava suštinsku snagu. Suočeni sa bujicom loših vesti i smišljeno demorališućih komentara, milioni ljudi stežu zube i dižu čelo. Ja svakako nisam ljubitelj populizma, ali priznajem da su ti građani u pravu kada je reč o onom ključnom: jednostavno ne dolazi u obzir - apsolutno ne dolazi u obzir - da predamo ključnu državu na Bliskom istoku pokvarenom ubilačkom savezništvu između baasista i binladenovaca. Kad čuju besmislene insinuacije o tome da je reč o savezništvu nastalom iz pukog otpora, birači stomačno osećaju da su oni koji to tvrde previše slabi i prema kriminalu i prema fašizmu. Deset pozitivnih stvari u ratnom bilansu Svrgavanje talibanizma i baasizma, i razotkrivanje mnogih veoma indikativnih veza između dvaju sastavnih činilaca tog pakta ravnog paktu između Hitlera i Staljina. Potonja kapitulacija Gadafijeve Libije u pogledu oružja za masovno uništenje - kapitulacija ne pred Kofijem Ananom ili Evropskom unijom, već pred Blerom i Bušom. Usledilo je demaskiranje mreže A. K. Kana koja je služila za ilegalni transfer nuklearne tehnologije u Libiju, Iran i Severnu Koreju. Pristanak Ujedinjenih nacija na sopstvenu, odavno potrebnu reformu i demaskiranje kvazikriminalne mreže unutar elite na Ist Riveru. Kukavičko ponašanje predsednika Širaka i kancelara Šredera koji su, suočeni sa nespornim dokazima prevare i prikrivanja u Iranu, istakli da čak ni to neće promeniti njihovu opredeljenost za neutralnost. Mogućnost da potvrdimo da je Irak stvarno razoružan, a ne da verujemo na reč autokratskom psihopati. Neposredni dobici za najveću manjinu u regionu bez sopstvene države - Kurde - i širenje tog primera na druge zemlje. S tim je povezano i ohrabrivanje pokreta za demokratsko i civilno društvo u Egiptu, Siriju i pre svega u Libanu, koji je ponovo stekao neku vrstu autonomnosti. Nasilna i sramna smrt koja je zadesila hiljade binladenovaca infiltriranih u Irak i Avganistan, uz realne izglede da se taj broj bitno poveća. Obučavanje i kaljenje mnogobrojnih hiljada američkih vojnika u borbi protiv snaga nihilizma i apsolutizma; ta obuka i to kaljenje sigurno će biti od ogromne koristi u svakoj sledećoj borbi. U suštini, nije mogućna koegzistencija sa agresivnim režimima niti sa ekspanzionističkim, teokratskim i totalitarnim ideologijama. To je zaključak Blerovog čikaškog govora iz 1999. godine koji bi trebalo pozdraviti i dodati da takva koegzistencija nije ni poželjna. Ako ovaj veličanstveni napor da se Irak preuredi u demilitarizovanu federalnu i sekularnu demokratiju ne urodi plodom ili bude poražen, do kraja života neću oka sklopiti, prebacujući samom sebi da nisam učinio dovoljno. Za utehu može da mi posluži to što znam da nikada nisam izgovorio nijednu jedinu reč, niti sam preduzeo ijedan jedini korak koji je mogao da doprinese porazu. (Priredila i prevela LJiljana Nedeljković)