Igmanska defanziva

Možda se članovi “Igmanske inicijative” ne bi složili da je ovogodišnji sastanak te grupe baš propao, ali je svakako ostao u senci pogoršanja odnosa između BiH i Srbije. Igmansku inicijativu, inače, čine pripadnici stotinak nevladinih organizacija iz regiona, koji se oslanjaju na tekovine 38 antiratnih aktivista iz Srbije koji su se aprila 1995. godine probili preko Igmana u opsednuto Sarajevo, “u znak solidarnosti sa građanima Sarajeva, ali i podrške ljudima u Srbiji koji su protiv rata i destrukcije...”, kao i da bi se “pokazalo da je patriotizam bez čovečnosti laž”, kako je objasnio Ivan Stambolić, jedan od pripadnika te, izvorne, inicijative. Vremenom je Igmanska inicijativa prerasla u ne toliko uticajan koliko uvažavan pokret, u kojem su učešće uzimali najviši političari iz regiona, a ove godine će svakako ostati zabeleženo da je Boris Tadić otkazao da bude domaćin ovogodišnje sesije te organizacije, tražeći da se Željko Komšić, predsedavajući Predsedništva BiH, prethodno javno izvini zbog uvrede na račun Vojislava Koštunice, premijera Srbije, zbog izjave da Koštunica treba da drži ruke dalje od Bosne “jer bi mogao da dobije i po prstima i po nosu”. Zatim su, razume se, svoj izostanak objavili i predsednici Hrvatske i Crne Gore. Opišimo najpre političku pozadinu ovih događaja. Najpre je Miroslav Lajčak uveo neke odluke koje su Srbi u Republici Srpskoj protumačili kao štetne po njih. Vojislav Koštunica je protestovao rečima da “Lajčakove mere imaju za cilj rušenje Rezolucije 1244 i Dejtonskog sporazuma, odnosno proglašenje jednostrane nezavisnosti Kosova i ukidanje RS”. Povezivanje Bosne i Kosova je podiglo diplomatsku temperaturu, a videli smo kako je Željko Komšić prokomentarisao tu stvar. Boris Tadić je, zatim iskazao solidarnost sa premijerom Srbije, što bi Koštunica trebalo da ceni ne samo zbog toga što je došla u trenutku napetosti između njihovih dveju partija, izazvane nesaglasnošću oko datuma izbora u Srbiji, nego i zbog toga što je rečeni stav Koštunice loše primljen i na zapadnim adresama zbog čega su ambasadori i zvanično reagovali. Toliko o diplomatiji. Prelazimo na ratne zločine. Prvih dana novembra, po nalogu Tužilaštva BiH, u Banjaluci je uhapšen penzionisani general Novak Đukić, bivši načelnik Generalštaba Vojske RS, zbog sumnje da je počinio ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Đukić se tereti za zločin na Tuzlanskoj kapiji, kada je eksplozija na tuzlanskoj štrafti ubila 71 lice, od reda tuzlanske omladine. Slučaj koji veoma podseća na poznatije događaje u Sarajevu u Ulici Vase Miskina kao i na pijaci Markale. Da li slučajno ili ne, tek, sledeći događaj u nizu je takođe vezan za Tuzlu, jer je beogradsko Tužilaštvo za ratne zločine podiglo optužnicu protiv Ilije Jurišića za učešće u napadu na kolonu JNA u Tuzli maja 1992. Jurišić je bio starešina u Službi državne bezbednosti BiH, kojem se stavlja na teret da je izdao naređenje za napad na vojnu kolonu koja se, prema prethodnom sporazumu, mirno povlačila. Napad je bio podmukao i brutalan, broj ubijenih nije utvrđen ali je ne manji od 82, od kojih neki nikada nisu pronađeni. I ovaj događaj ima svoga brata blizanca u Sarajevu, kada se istovetan udes desio u poznatom napadu u Dobrovoljačkoj ulici. Reakcije u BiH su bile neverovatne. Svode se na to da je ovo još jedan u nizu procesa kojim beogradske vlasti žele žrtvu da pretvore u krivca. “Očito da je u ovom slučaju na sceni sudska i pravosudna i tužilačka prostitucija koja je u funkciji politike Vojislava Koštunice, poznatog ‘Voje kalašnjikova’ i SRS kao u suštini stranke koja vodi politiku u Srbiji,” kako je, u izjavi za Televiziju Federacije BiH, objasnio Slavko Peričević, član fondacije “Istina, pravda i pomirenje” (obratiti pažnju). I konačno, da zaokružimo jednim ponovo političkim istupom. Haris Silajdžić, član Predsedništva BiH, u pismu u Brisel, iskazuje nezadovoljstvo ne toliko što je Evropska komisija odložila parafiranje Sporazuma o pridruživanju sa BiH, već što je taj sporazum postigla sa Srbijom. Između drugih, denuncijatorskih i otvoreno neprijateljskih navoda, Silajdžić kaže “da se odluka Evropske komisije može posmatrati samo kao odluka koja se rukovodila najavljenim rešavanjem statusa Kosova” (zanimljivo, slično kao i Koštunica), i dodao je da je “istorija pokazala da ustupci Srbiji na jednom polju nikada nisu doneli rezultate na drugim poljima”. Šta pokazuje ovakav uvid u događaje poslednje četiri nedelje? Pokazuje da je aktivna regionalna saradnja na relaciji Srbija – BiH (da ostale zemlje izostavimo) moguća samo ako je zasnovana na srpskim zločinima kao jedinom sadržaju rata u BiH, priznanju krivice za te zločine, i permanentnom izvođenju političkih posledica iz toga. Svaki korak koji izlazi izvan takvog pogleda na svet, može da rezultira jedino ponovnim upiranjem prsta u Srbe koji “odbijaju da se suoče” i njihove političke vođe koji su “preobučeni Milošević”. Da vidimo šta, prema Radiju Slobodna Evropa, kaže Aleksandar Popov iz novosadskog Centra za regionalizam, zvanično kopredsednik Igmanske inicijative: “Sama činjenica da premijer i ljudi iz DSS koji učestvuju u vladi daju grube izjave i vuku poteze koji remete odnose sa našim susedima je zabrinjavajuća. Ali, još više zabrinjava to što nemamo distanciranje od toga koalicionih partnera koji učestvuju u vladi, pre svega mislim na DS. Kada je reč o BiH, gotovo su na istoj liniji i to onda u javnosti, i domaćoj i stranoj, stvara utisak da je ipak reč o zvaničnoj politici koja sve više podseća na početak prošle decenije, na vremena režima Slobodana Miloševića.” I ostali akcenti sa održane 14. sesije ovoga skupa koje su mediji izdvojili, svode se na udaranje packi Srbiji zbog manjka demokratije i rat u Bosni, uz obavezno “lično mišljenje” da je nezavisnost Kosova neizbežna (Branko Lukovac, Crna Gora). Slično je govorio i Vehid Šehić iz BiH. Suštinski, ideja Igmanske inicijative je formiranje organizacije koja sledi otrcani šablon da pod maskom borbe za demokratiju zastupa antisrpske političke pozicije, s tim da uključuje i istaknute pojedince i organizacije iz same Srbije, koje se na ovaj ili onaj način pronalaze u toj raboti. Međutim, nije u tome bio problem, jer su učešće su aktivnostima Inicijative ranije uzimali i mnogi srpski ministri, poput Milana Parivodića, u BiH Milorada Dodika, itd. Problem je bez sumnje nastao kada su mnogi iz Srbije – ko zna, možda je i sa samim Borisom Tadićem takav slučaj – koji su se sa iskrenim namerama uključili u ovu regionalnu organizaciju, uvideli da kolege, najpre iz BiH, a zatim i ostali, prema političkim prilikama u sopstvenoj zemlji ne pokazuju ni delić kritičnosti koju imaju kada je Srbija u pitanju. Treći sektor u tim zemljama, prosto rečeno, podržava neprijateljski odnos svojih vlasti prema Srbiji. Sve do sada, to je funkcionisalo. Ovoga puta, stvari su se zaoštrile zbog permanentnog stanja da funkcioneri BiH o kolegama u Srbiji govore na način na koji se u pristojna vremena nije govorilo ni kada su zemlje u ratu. Primera ima nekoliko. U sećanju je da je sarajevski politički vrh protestovao zbog objave Beograda da će za svoje pare da izgradi most preko Save (prema BiH i Republici Srpskoj), gledajući u tome neku sumnjivu srpsku rabotu. Uopšte nije preterivanje ako kažemo da je održanje loših odnosa sa Srbijom važan zadatak svakog predstavnika BiH koji dolazi iz bošnjačkih stranaka, uključujući i Željka Komšića kojeg su, valjda kao “poštenog Hrvata”, izabrali Bošnjaci a ne bosanski Hrvati. Istupi Komšića, pre njega Sulejmana Tihića, Svena Alkalaja i drugih funkcionera koji bi u teoriji trebalo da budu zajednički predstavnici svih u BiH, zapravo samo učvršćuju Srbe u osećanju da se u toj zemlji ne osećaju dobro. Posebna tačka ovog dnevnog reda je to što bošnjačka javnost, uključujući i tamošnju štampu, upravo histerično reaguje na činjenicu postojanja srpskih žrtava i ratnih zločina koje su počinili Muslimani/Bošnjaci. Mada takav pristup i dalje ima izvesnog odjeka i u srpskoj javnosti (videli smo izjavu Popova, a mogu se naći i drugi primeri), takav dvostruki pristup polako postaje problem, i to se više ne može ignorisati i srpski funkcioneri polako izbegavaju da (p)održavaju takvo stanje stvari. Činjenica koja se mora konstatovati jeste da Srbija, definitivno, ne uživa veliku popularnost u regionu i okolnost da su vaskolike političke nomenklature udružene u svojoj kritici Beograda ipak, zahteva neko objašnjenje. Srbija je, zapravo, i usamljenija nego devedesetih pošto je Podgorica iz statusa saveznika, što je bila u Miloševićevo vreme postala protivnik, i to podmukli protivnik. Odgovor bi mogao biti da su i Bošnjaci i Crnogorci nacije u nastajanju, a nacije u nastajanju osećaju potrebu da imaju svoje neprijatelje, koji ih ujedinjuju i koji im, naglašavajući tako stvarnu ili umišljenu različitost, pomažu da izgrade sopstveni identitet. Prosto rečeno, njima je potreban Milošević u Beogradu, kada nema njega dobar je i Koštunica, a sada je evo i Tadić definitivno izgubio status dobrog dečka iz komšiluka.