Zaboravljeni junaci

Odavno se ovde ne odaje pošta srpskim junacima iz Prvog svetskog rata, niti je svečano obeležavan dan, 11. novembar 1918, kada su nemačka vojna armada kajzera Vilhelma i već počivšeg austrougarskog ćesara Franca Jozefa, kapitulirale pred silama saveznicama, gde je i Kraljevina Srbija uživala počasno mesto. Zvanično, istorija taj dan beleži kao Dan primirja, ali bilo je jasno da su Nemci rat izgubili. Plava grobnica, Kajmakčalan, Kreće se lađa francuska, Hiljadu trista kaplara, Cer, Kolubara, vojvode-Putnik, Mišić, Stepa, major Gavrilović... Koliko je komunistička svest, u svojoj mržnji prema monarhiji i srpskoj tradiciji još jaka, pokazao je nedavni prizor u Beogradu, kad su se samo ministar kulture i zamenica gradonačelnika Beograda našli u društvu francuskog ambasadora i raznih predstavnika ne znam-ni-ja-čega, koji je položio venac na kosturnicu branilaca Beograda 1915. godine. Od naših “visokih državnika” nije bilo nikoga. Ministar kulture Voja Brajović održao je govor i pokušao da spase što se spasti može: “Braneći svoju slobodu i nezavisnost, Srbija se priključila velikom savezu država Antante, predvođenih Velikom Britanijom, Francuskom i Rusijom i time dala veliki doprinos pobedi u Prvom svetskom ratu. Borbe na Ceru, Drini, Kolubari i Solunskom frontu duboko su utkane u svest sadašnjih generacija” – rekao je Brajović. Zašto je ministar kulture govorio, a ne ministar vojni ili neko još “viši”, to niko ne zna, dobro je da je bar neko govorio, jer ovi bi taj govor od deset rečenica morali da pročitaju. Šta čovek drugo da kaže? Ne može da prizna, javno, pred celim svetom, da naše sadašnje generacije nemaju pojma o toj junačkoj borbi malog naroda na koji su udarile dve velike sile – Austrougarska i Nemačka. Kako da saopšti istinu da svi naši televizijski voditelji (priučeni i skučeni), kad god neko od njihovih sagovornika pomene prošlost, oni, tačnije one (ima ih deset na jednoga), počnu da grakću – nećemo o prošlosti, nas zanima budućnost. O prošlosti možemo i moramo, nju poznajemo, istorija je važna nauka, a o budućnosti možemo da gledamo u pasulj tetovac. Ali, tu, zasad, spasa nema. U svetu je sve to izgledalo drukčije. Kako piše Politika, u Londonu – kraljevska porodica, lordovi, biskupi, ratni veterani, svečani stroj svih vidova britanskih oružanih snaga, cela vlada, svi živi bivši predsednici vlade... U Parizu, to se podrazumeva, Trijumfalna kapija, prisutan je predsednik Francuske Sarkozi, u Briselu venac polaže kralj Albert. I tako dalje. Naši “državnici” dočekuju sportiste, poslanici pevačice u samom parlamentu, članovi vlade aplaudiraju, na koncertu, promukloj pevačici koja je stekla nadimak Nacionale. Da se smrzneš, iako je grad Beograd obezbedio dovoljno goriva za grejanje ove zime. Zašto naši vodeći političari nisu došli na ovaj svečani i dostojanstveni skup? Imali su vremena. Deseti je decembar daleko, a podeljena su i sva direktorska mesta u javnim preduzećima. Sve je to tačno, ali nisu oni pročitali ni Srpsku trilogiju Stevana Jakovljevića a verovatno ni Vreme smrti Dobrice Ćosića. Kralj Aleksandar Karađorđević nije voleo komuniste i zabranio je rad Komunističkoj partiji. Nije bio demokrata, kao komunisti kad su došli na vlast. Mudri srpski narod to ne zaboravlja. Ali zato ne zna ništa o ruskom caru Nikolaju, koji je, zajedno sa celom porodicom, glavom platio što je ušao u Prvi svetski rat da brani Kraljevinu Srbiju. Kada su Rusi pre dve godine, u Moskvi, napravili veliku paradu, pozvali su sve svoje saveznike sa kojima su pobedili fašizam, uz najveće žrtve u istoriji, Putin nije pozvao nikoga iz Srbije (tadašnje Zajednice ... ne znamo kako se dalje zvala), što je ovde mnoge ljude zaprepastilo. Zaprepastio se i Putin kad je čuo da su ukinuti nazivi svih beogradskih ulica koje su dobile prema slavnim crvenoarmejcima koji su oslobađali Beograd i Jugoslaviju. Tako su nestali, sa beogradskih ulica, maršali Birjuzov, Tolbuhin i general Ždanov. A to je onaj general što se sa našim generalom Pekom Dapčevićem bratski izgrlio i izljubio, kad su se sreli na prilazu Beogradu, koji su zajednički oslobodili. Kad bi samo naši ulični kumovi znali da u Parizu i danas, u samom centru grada, postoji Bulevar Staljingrad, verovatno bi pomislili da Francuzi ne znaju šta rade. Pre će biti da mi nemamo pojma šta radimo, jer po istoriji gazimo kao da je nekakva ofucana krpara.