Crkva na Surčinskom putu

Kineska crkva u novobeogradskom naselju Ledine, novotarija je za nas, a i Kinezima menja svakodnevicu. Kineska crkva je registrovana u Savezu baptističkih crkava u Srbiji. Kineski sveštenik, čije je srpsko ime Nikola, kaže da oni postoje i rade već godinu i po dana. Datum kada je poneta prijava nadležnoj kancelariji MUP-a je 17. februar 2007. godine. U prijavi se kaže: “Poštovani, napominjemo da okupljanja organizujemo za kineske državljane čiji je boravak i rad uredno regulisan preko nadležnih službi.” Gospodin Čen Venjang je registrovan kao predvodnik skupa. Jedinstveno baptističko verovanje ne postoji. Međutim, oko glavnih principa vlada veliki konsenzus. Pre svega, Biblija je vrhunski autoritet i kineski baptisti iz Beograda toga se pridržavaju. Starešina Nikola kaže: “Kinezi u Srbiji su posvećeni ovoj crkvi jer većina njih ovde i u Kini pripada baptistima. I moja baka je vernik te crkve. Sem vernika, u ovaj objekat dolaze i mnogi Kinezi koji uopšte i nisu hrišćanske veroispovesti.” Starešina Nikola nam, zatim, priča o uslovima pod kojima se održava crkvena služba: “Ranije, naša crkva je bila smeštena po nekim kućama u Pančevu i Beogradu i tu smo imali velikih problema. U dane kada bismo imali obrede u kojima peva i nas četrdesetak, komšije su se žalile na buku. Sada, srećom, imamo ovu zgradu za koju plaćamo zakup od dobrovoljnih priloga naših članova i sada se niko ne žali na nas. Lokacija je takva da zvuci iz ove zgrade nemaju kome da smetaju. Kraj Surčinskog puta broj 9. komšiluk je, sa jedne strane, poljana, a iza nje je dovoljno udaljeno naselje da bi se bilo šta čulo iz zgrade. Sa desne strane je auto-servis. Radnici iz servisa nam kažu da ih naša baptistička okupljanja podsećaju na srpske svadbe i da im glasna muzika i pesma ne smetaju.” Kineska baptistička crkva je zgrada koja nema mnogo sličnosti sa verskim hramom. To je obična kuća sa spratom i potkrovljem, aluminijumska stolarija... Odmah po ulazu u objekat, sa leve strane je kuhinja. U njoj, kako kažu, spremaju hranu za sve vernike, a i za one koji to nisu, a posećuju ovu ustanovu. Sveštenik Nikola kaže: “Ko ima, on prilaže novac, ko jedva sastavlja kraj s krajem od njega se to i ne traži. Bitno je da nijedan Kinez koji ovde dolazi ne sme biti gladan.” Sa desne strane je soba u kojoj živi Kinez kome je srpsko ime Saša. On je pandan našem crkvenjaku. Čuva crkvu i njen je vernik. Pravo od ulaza je prostorija u kojoj je zapravo suština crkve, ali opet drugačija nego obične. Sala je zamišljena kao sala doma kulture: prostor sa stolicama i onda za stepenik podignuta bina. Govornica je na sredini scene, sa leve i desne strane zvučnici. I muzički instrumenti su tu. Na zidovima su postavljeni ramovi sa kineskim natpisima iz Biblije koje na srpski nisu znali da nam prevedu. Nedelja je dan kada najveći broj poštovalaca i vernika dolazi. U baptističkim crkvama oblikovanje bogosluženja nije podložno nekoj određenoj liturgiji; dakle, svaka ga zajednica oblikuje na svoj način. Tako su i Kinezi potpuno u skladu sa slobodama koje im zvanična crkva dozvoljava, obrede prilagodili sebi. Nikola, Saša i još tri Kineskinje klečeći na podu “srca crkve” i počinju sa ritualom. Sveštenik čita tekst Biblije, naravno na kineskom. Ostali kleče i ćute. Zatim počinju sa ponavljanjem tek pokoje reči teksta koji se čita. Svi zaćute, onda počinje pesma i ponovnom ćutnjom završavaju ovaj početni deo večerašnjeg rituala. “Ovo predstavlja naš razgovor sa Bogom i njemu mogu da učestvuju svi koji to žele, a danas je ovoliko nas to želelo.” Polako i ostali počinju da pridolaze. Mlada Kineskinja sedi za sintisajzerom i počinje da svira melodiju za tekst iz Biblije. Trojica Kineza sa mikrofonom u ruci pevaju. Neko samo mičući usnama, a neko iz peta se naprežući. Istovremeno, dosta njih dolazi, ali neki već odlaze. Ima tu i starijih, i mladih koji zagrljeni ulaze u salu, i bebica kojima prilično glasna pesma nije zasmetala da u majčinim rukama zaspu... Nekoliko vernika, bez ustručavanja, razgovara mobilnim telefonom za vreme molitve, a tu je i pikado. Saša nam je objasnio da pikado tu stoji zbog najmlađih koji žele da se malo zabave... Verski protokol sastoji se, dalje, u izlaženju grupice mladih Kineza u belim košuljama i plavim posebno krojenim kragnama. Oni u rukama opet imaju Bibliju. Izlazi i starešina Nikola. I tako red njegovih propovedi, red pesme. Ceremonija je trajala dva sata... Sve u svemu, priča o Kinezima koji se u Beogradu, uglavnom, bave trgovinom, a duhovni život provode u svojoj crkvi, ne zvuči tako marginalno kada se zna da se u SAD za ovu veroispovest vezuju i Linkoln, Truman, DŽimi Karter, Bil Klinton, a sa estrade, recimo, Britni Spirs. Tim pre što je beogradskog baptističkog sveštenika Nikolu rukopoložio “čovek iz Američke baptističke crkve”. I to – 1999. godine. Zašto su samo Kinezi interesantni? Gospodin Dane Vidović iz Saveza baptističkih crkava u Srbiji u Beogradu, kaže da je, kod Kineza, na adresi Surčinski put br. 9, bio samo jedanput: “Zanimljivo da se mediji interesuju za baptiste Kineze koji u Srbiji deluju samo nekoliko godina, a ne za baptiste Srbe koji ovde deluju više od jednog veka. Da bih mogao da dajem zamerke ili bilo kakve komentare na rad kineske hrišćansko-baptističke crkve, trebalo bi da mnogo bolje poznajem te ljude, a naročito da makar malo znam kineski. Zadovoljan sam, međutim, da su ti ljudi našli načina da ispovedaju svoju veru i ovde u Srbiji. To potvrđuje da su baptisti vernici po uverenju, a ne iz interesa, zbog nacionalne pripadnosti i slično. Zato im za ispovedanje vere nisu najnužniji ni geografsko određenje, ni okruženje, niti velelepni hramovi, ni bilo šta drugo. Dovoljan im je Bog i njihova odlučna vera u Wega. Toga se neće nikad odreći. Sve ostalo dolazi i prolazi.”