Popločano dobrim namerama

Ministarka Ana Pešikan objašnjava kako u Srbiji nema 3.000 nego 8.000 naučnika jer su naučnici i – kolege sa fakulteta. To je sasvim u redu, ali apsolutno nije predmet spora. Ministarka Pešikan tvrdi da je netačno što se na početku teksta kaže da istraživača ima “jedva tri hiljade u Srbiji celoj”. Nije netačno. Zato što odmah, u sledećoj rečenici piše: “Razume se da ovde ne računamo njihove kolege sa univerziteta koje finansira Ministarstvo prosvete.” Valjda je jasno i zašto ih ne računamo: zato što oni i nisu bili u sporu sa Ministarstvom za nauku. U tom sporu učestvovali su isključivo zaposleni u institutima. Jer, za razliku od kolega na fakultetima koji zarađuju i u prosveti i na projektima, zaposleni u institutima žive samo od projekata. To i jeste suština spora. Novinar NIN-a je bio na protestu, 4. decembra. Nije brojao naučnike i neistraživače. Ipak, u razgovoru sa zaposlenima na Trgu Nikole Pašića, novinar NIN-a nije naišao ni na jednog neistraživača. Kao za inat, sve sami doktori nauka. To je valjda dr Slučaj. Obe “zaraćene” strane su u NIN-u dobile dovoljno prostora da raspravljaju o Posebnom kolektivnom ugovoru. Namera teksta bila je samo da se konačno rasvetli suština problema, koja je izgleda u tome što naučnici govore o “izigranom poverenju”, a ministarka nauke čita šta piše u ugovoru. O “anonimnim tvrdnjama” o zatvorenosti Ministarstva nauke, u nezvaničnoj korespodenciji sa ministarkom Pešikan, već je rečeno da određeni broj naučnih radnika nije želeo da zvanično govori za NIN. To se mora poštovati. Ipak, pažljivi čitalac će primetiti da to nisu samo “anonimne tvrdnje”. Zora Latinović