Pisanje kao odmor

Nastavljajući poigravanje žanrovima i književnim nasleđem, Boris Akunjin (tj. Grigorij Čartišvili) sada ulazi u zabran kinematografije. Svoje najnovije delo „Smert na bruderšaft” (u vrlo slobodnom prevodu, „Zbratimljeni smrću”), koje se 10. decembra pojavilo u knjižarskim izlozima, on žanrovski određuje kao filmski roman, ili roman-film. Glavni junak te nove serije je strastveni junoša Aleksej Romanov, koji bi trebalo da iz čitalačkih srca istisne Erasta Fandorina. Tvorac oba književna junaka, koji se po običaju osamio u francuskoj provinciji, pristao je da nam nagovesti šta sad čeka ljubitelje akunjinovske proze. Ako je suditi po tiražima, Boris Akunjin ne zaostaje za DŽoanom Rouling. „Brojanice od žada” su planule u tiražu od pola miliona primeraka. Koliki je prvi tiraž sada odštampan? - Koliko mi je poznato, nema tu ničeg rekordnog – radi se o tiražu od 350 hiljada primeraka. Izdavačka kuća “AST” koja objavljuje moj najnoviji roman ima vrlo specifičnu taktiku prodaje. Naime, baš kod te knjige nameravaju da primene novu marketinšku tehnologiju i da, eksperimenta radi, reklamnu kampanju pokrenu tek dve-tri nedelje po objavljivanju knjige, a ne pre njenog objavljivanja, kako se to obično radi. Tako će se možda pospešiti drugi talas prodaje i ubrzati drugo izdanje. Mislim da još niko nije oprobao takav pristup. Ipak, čitaoci su već zagrejani. Čitalačka publika je unapred bila obaveštena o datumu “premijere”, zaintrigirana odlomcima koji su se pojavljivali u književnoj periodici... - Tačno je da su me zamolili da izdvojim jednu priču iz te knjige kako bi se ona odštampala zasebno i unapred, da bismo na taj način oživeli onu starinsku tradiciju romana-feljtona, koje su nekad davno štampali u književnim časopisima iz broja u broj. To, međutim, nema nikakve veze sa “zagrevanjem” publike. Samo mi je bilo interesantno da vidim kako će sve to da izgleda. Ali i ovaj intervju dajete, kako se to kaže, povodom izlaska nove knjige. Izgleda da je i vlastita okrugla godišnjica za vas bila manje važna nego objavljivanje ove knjige? - Ta okrugla godišnjica o kojoj govorite, odnosno pedesetogodišnjica života, bila je pre godinu i po dana. I to je činjenica koja je sasvim vezana za moju privatnost. Knjiga je nešto drugo. Posebno ovakva knjiga. Wome, naime, počinje nova serija, sa novim junacima. To je maltene kao novi brak, da tako kažem. Doduše, u izvesnom smislu bih, poput kakvog istočnjačkog vladara, od tih raznih književnih serija mogao već čitav harem da imam. A da li postoji “miljenica” u tom haremu? Kažu da se bez toga ne može... - Kad bih bio sultan, ne bih izdvajao nijednu ženu. Što da vređam ostale? Ozbiljni pisac Grigorij Čartišvili je piscu beletristike Borisu Akunjinu nadenuo ime zaverenika i masovika. Da li je i vaš najnoviji roman namenjen prvenstveno najširoj čitalačkoj publici i zadovoljenju njenih potreba? - Razume se da jeste. Čemu inače masovna književnost, ako ona odjednom pada u patos, ogrće se togom i sklanja od prezrene gomile? Po čemu se filmski roman ili roman-film razlikuje od filmovanog romana? Znači li to da se prostom promenom reda reči dobija različiti sadržaj ili različiti zbir sadržaja? - Naravno da znači. Jedno je kada uzmete film i od njega napravite knjigu. A filmski roman ima suprotan tok. Objavljujete knjigu koja je od samog početka namenjena budućoj ekranizaciji i to ni u kom slučaju ne skrivate. U toj knjizi nema ničega što bi bilo teško preneti na filmski ekran. I nema gotovo ničega što bi moglo da se izgubi kod takvog prenošenja: nema ni književnih aluzija, nema onoga što nazivamo stilskom lepotom. Samo siže, dinamika, atmosfera. I jako mnogo muzike. Ja scenario odmah pišem kao film. Pišem u slikama. Tako se ovaj roman sastoji od deset zasebnih filmskih scenarija. Potom ću ih pretvarati u priče, jedan po jedan. Za to mi neće biti potrebno mnogo vremena, jer su svi sižejni tokovi i svi likovi već utvrđeni. Zašto ste sebi namenili tu skromnu ulogu muzikanta, a ne, recimo, reditelja? - Zato što to nije književnost, nego film, u kome onaj ko piše priču nema prvorazredni značaj. Kada radim u tom žanru, zaista se ne osećam kao pravi pisac. Opisujem samo ono što se može videti i čuti. Sve ono lično i autorsko, a što sebi tu uopšte mogu da dozvolim samo je pratnja. Ja tu dođem kao onaj muzikant koji prebirući po klaviru prati nemi film. Prva filmska storija zove se komedija, druga melodrama. Kakve još žanrove nameravate da obuhvatite? - Sve po redu i zakonu. Do tragedije. Zar se to poigravanje formom kod vas ne pretvara u nešto što je samo po sebi cilj? Čas pokažete želju da se oprobate u svim žanrovima, ali na neki vrlo svoj način, tako da ih u izvesnom smislu parodirate – bilo da je reč o dečjem romanu, špijunskom romanu, fantastičnom romanu i tako dalje, čas odlučite da izdajete knjige u parovima, kao što je slučaj sa „Qubavnicom smrti” i „Qubavnikom smrti”. Sad ste, evo, zakoračili u smrt... - Radim ono što umem i što mi je dato. Kad bih mogao da stvorim Rat i mir, odavno bih to uradio. A pošto mi to nije dato, zabavljam se kako znam i umem. Pošto su ove knjige od početka namenjene ekranizaciji, onda je sigurno već utvrđeno i ko će ih i kada ekranizovati. Nije li tako? - Vezan sam ugovorom za studio Amedija. Istina, reditelj još nije izabran. Hteo bih da to ne bude neko ko je dosad udarnički radio na sapunicama, već neko ko ima sopstveni filmski jezik. Nedavno je Prvi kanal Ruske televizije jedan za drugim prikazao nekoliko filmova koji su pravljeni kao ekranizacije vaših romana:” Azazel”, „Turski gambit” i „Državni savetnik”. Stekao se utisak da su se razni ljudi koji su igrali jednog te istog junaka nekako takmičili među sobom. Nema mnogo sličnosti između Noskova, Berojeva i Menjšikova. Koga biste od njih trojice voleli da vidite u sledećem filmu? - Sve njih. Svaki mi se na svoj način dopada. Istina, imam izvestan osećaj krivice prema Olegu Menjšikovu. Nije imao mnogo sreće sa scenarijom, zato što je u tom filmu jako malo Fandorina. Skoro da nije imao šta da odglumi, samo da deluje zamišljeno i da mrda obrvama. Voleo bih da mu pružim mogućnost da se razigra. Ali Menjšikov će uskoro napuniti 50 godina, a vaš junak Fandorin još nije dotle stigao. - Prvo, neće Menjšikov tako brzo biti pedesetogodišnjak. Drugo, ni moj junak ne ide u mladost. Ali, Erast Petrovič nije jedini za koga se sineasti interesuju. Očekuju se ekranizacije „Špijunskog romana”, kao i „Belog buldoga” i „Crnog monaha”. Istina, ni sam ne znam sve detalje, jer sam se maksimalno udaljio od svega što je tehnički vezano za ekranizaciju. Mislim da je „Špijunski roman” već u fazi snimanja ili tu negde, a za „Pelagiju” još nema ni scenarija. Tu je i holivudski projekat. On bi trebalo da krene na proleće. Doduše, odavno sam već prestao da pratim šta se zbiva s tim projektom, sve to isuviše dugo traje. Sem toga, ugovor je takav da ne podrazumeva nikakvo moje učešće. Imam pravo samo da proverim ono što se odnosi na takozvane ruske činjenice, kako bi bilo što je manje mogućno neverovatnih i budalastih stvari – sve se na to svodi. A u detalje ne ulazim. Pritom je Akunjin, kako se čini, izvojevao pobedu samo u bici, ali ne i u ratu protiv Čartišvilija? Nedavno sam pročitao da je baš Čartišvili dobio nagradu Noma za najbolji prevod sa japanskog... - Tu sam kao heroj koji je tek 20 godina po završetku rata dobio odlikovanje. Zlatni paviljon Jukija Mišime preveo sam na ruski pre tačno 20 godina, sredinom 80-ih. Razume se, drago mi je da je neko visoko ocenio taj moj rad, makar i sa ovolikim zakašnjenjem. Ali, u vreme kada sam se aktivno bavio književnim prevođenjem ta nagrada bi mi istinski mnogo značila. Izgleda da besplatna karta za put u Japan, koja ide uz tu nagradu, nema fiksni datum. Hoćete li je iskoristiti? - Bojim se da neću. Nije mi ni do kakvih putovanja. Ako sad uopšte nekud putujem, putujem samo u okviru istraživanja za ono što pišem, a Japan ne figurira u mojim neposrednim planovima. Znači rad, rad i samo rad? Fandorin, sestra Pelagija i ostali vaši književni junaci toliko su vas prikovali za pisaći sto da nema mrdanja? A sećam se da ste govorili da je sve to zabava, književna igra... - Ja sam sam sebi gonič robova, zato što mi je to jako interesantno. Uostalom, niko nikoga ne može da natera toliko da radi koliko čovek sam sebe može da natera. Pišem svaki dan, kao i ranije. Ništa drugo i ne znam da radim. Ako u rano jutro napišem nešto što mi se čini kao dobar tekst, onda ceo dan provedem u lepom raspoloženju. Ako sam nezadovoljan, onda sam celog dana kiseo i stalno se pitam nije li mi vreme da se povučem. U stvari, imam još nekoliko ideja koje bih jako voleo da testiram na publici. A kada te zalihe ideja nestanu, onda ću pisati nešto samo za svoj groš. A istovremeno ćete živeti kao rentijer, ubirući tantijeme od obnovljenih izdanja i odmarajući se po Evropi? - Tako nekako već sad živim. Pisanje beletristike je, u suštini, najbolji vid odmora. Zato toliko i radim, jer to zapravo i nije nikakav posao. Ali, izgleda da vam je u Francuskoj lepše nego ovde, recimo u domu Saveza pisaca Rusije? - Uopšte mi nije jasno kako bi bilo ko mogao nešto da napiše u jednoj takvoj kući. Uveče treba popiti koju s kolegama-književnicima, ujutru treba lečiti mamurluk ... Jednostavno, otkrio sam da je Rusija mesto koje je vrlo slabo prilagođeno stvarnom, praktičnom radu. U svakom slučaju, nije baš pogodna za književni rad. Ovde je interesantno živeti, ne i raditi. Uvek ćete naći pametne ljude sa kojima je lepo razgovarati. I vesele ljude sa kojima možete lepo da provedete odmor. I one sumanute koje je zanimljivo posmatrati. Ali, u mom zanatu postoje periodi kada je neophodno da se čovek izoluje. Da ni sa kim ne komunicira, da mu ništa ne odvraća pažnju. Zato i odlazim u Bretanju, na selo. Sedim sam i pišem. Niti sam ja tamo nekome potreban, niti je meni ko potreban. Za jedan dan uradim dva ili tri puta više nego kod kuće. Akunjin kao i ranije ne uspeva da dobije priznanje svojih kolega. Ako ne računamo nominaciju za ruski Buker 2000. godine, nijedna knjiga tog popularnog autora, kako se čini, nije uspela da uđe čak ni u uži izbor za neku prestižnu književnu nagradu. - Te nagrade nisu ni predviđene za autore lake literature. Znate kako, možete da dobijete ili honorar, ili književnu nagradu. Ne biva i jedno i drugo. Kad čovek pročita vaše knjige stiče utisak da se u Rusiji sve događa ne zahvaljujući nečemu, već uprkos nečemu, kao i da su podvizi jednih ljudi zapravo posledica zločina ili prestupa drugih ljudi. Čini se da je tako bilo, jeste i biće? - Nije to samo kod nas. Kad god dođe do nekog zastoja u sistemu, pojavljuje se nasušna potreba za junaštvom. A do toga najčešće dolazi zbog lošeg proračuna, nemara ili zle namere. U Rusiji očigledno toga ima napretek. Ništa za to! Jednostavno, moramo naučiti da tačno računamo i ne smemo dopuštati aljkavim lenštinama i lupežima da dođu na odgovorne dužnosti. Ali, da li i vi verujete, kao onaj vaš general iz storije o đavolu, da Bog neće ostaviti Rusiju? - Ja bih tom tipu najradije glavu otkinuo! Pomozi sam sebi pa će ti i Bog pomoći – to je najtačnija izreka. Jednostavno, sam donosi odluke i snosi odgovornost za njih. Uzgred, zašto je taj vaš general bezimen? - Zato što je večan. Znate, taj vam je general od one sorte koju nikakvim insekticidom ne možete istrebiti. Ponizan prema onima iznad sebe, ohol prema onima ispod sebe. Mogu li tu biti od koristi pouke iz prošlosti? - Samo ako čovek dobro zna gradivo. Ja bih svakog visokog činovnika naterao da polaže ispit iz istorije. Naterao bih i poslaničke kandidate. Možete li da zamislite od koliko bi nas gluposti to spaslo! Jeste li pratili predizbornu kampanju za Dumu? - A šta je tu imalo da se prati? Na televiziji i u svim glavnim medijima pričalo se samo o jednoj partiji, koju opet čini jedan jedini čovek. Baš kao u loša stara vremena: “Um, čast i savest naše epohe”. Kakva će po vama biti Rusija od marta 2008. godine? - Najverovatnije zemlja sa marionetskim parlamentom, marionetskim sudskim sistemom, marionetskom štampom i nekakvim marionetskim predsednikom. A celim tim pozorištem lutaka upravljaće svima nama dobro znani Karabas-Barabas. Brižljivo će ga čuvati od javne kritike i sa svih strana će ga okruživati evet-efendije. To nije samo ružno i nečasno, nego je i glupo. Demokratski sistem državnog ustrojstva u 21. veku daleko je efikasniji od autoritarnog sistema – dovoljno je da se samo osvrnemo oko sebe pa da se u to uverimo. Bude li se njome i dalje odozgo upravljalo, Rusija će neizbežno sve više zaostajati za ostatkom sveta i sve će se više pretvarati u Potemkinovo selo. Pričate kao da se pripremate da emigrirate... - To mi ni na pamet ne pada! Itogi Priredila i prevela sa ruskog LJiljana Nedeljković