Svet u 2008

Čak i bez želje da budu dalekovidi, analitičari svetskih kretanja predviđaju da će se tri velike sile – SAD, Rusija i Kina – naći 2008. u centru pažnje međunarodne javnosti, kako zbog svojih međusobnih odnosa, tako i zbog zbivanja u svakoj od njih. Evropska unija će se, po svemu sudeći, više baviti sobom nego svetom, ali će svet pratiti njenu efikasnost u najavljenom reformisanju sistema upravljanja i njenu sposobnost da upravlja Kosovom kao svojim protektoratom. Amerika će, nakon osam godina neslavne Bušove vladavine, izabrati novog predsednika usred jedne od najdubljih kriza u poslednjih nekoliko decenija. Kako ankete sad pokazuju, Hilari Klinton bi mogla da postane novi predsednik. Ako se to desi, najmoćnija zemlja sveta će prvi put u istoriji imati ženu za predsednika. S njom bi i pune 24 godine naizmenično mogle vladati dve „dinastije”, Bušovi i Klintonovi. Rusija će takođe izabrati novog predsednika i novi parlament, ali će i ustoličiti Putina kao nacionalnog lidera i, retko ko u to sumnja, nastaviti njegovu politiku nacionalne reafirmacije. Kina će iskoristiti jedan sportski događaj, Olimpijadu u Pekingu, da se bar na tri načina predstavi svetu: po široj otvorenosti, efikasnosti i ekonomskoj moći. U godini u kojoj bira predsednika Amerika obično ne pravi velike promene u spoljnoj politici. Može se, dakle, očekivati da će ona nastaviti sa ratovima i u Iraku – uz izvesna smanjenja trupa (do 100.000 sa sadašnjih 160.000 vojnika) – i u Avganistanu, gde će, slično osipanju „koalicije voljnih” na iračkom ratištu, početi da gubi evropske saveznike iz NATO-a, sve manje voljne da ginu u sukobima sa talibanima. Vašington će verovatno i dalje povremeno pretiti Iranu, ali bez pokretanja vojne intervencije iz dva razloga: dva ratišta su i sad težak teret, a novi, pogotovo neizvesni, rat se ne počinje pred izbore. Odnosi između SAD i Rusije, koji su dosegli najnižu tačku od kraja hladnog rata, pre će ići ka konfrontaciji, nego ka smirivanju i poboljšanju. Iako dve velesile nisu obustavile saradnju u nizu važnih oblasti međunarodne bezbednosti, uvećao se broj pitanja oko kojih se sukobljavaju njihovi interesi. Američko osiono ponašanje na svetskoj sceni, prkosno rusko povlačenje iz nekih sporazuma o kontroli naoružanja, Bušov plan o instaliranju američkog antiraketnog štita u Poljskoj i Češkoj – koji je, tvrdi Moskva, uperen protiv Rusije – „obruč” NATO-a oko Rusije u Evropi, pokušaji SAD da oslabe uticaj Rusije u centralnoj Aziji, posebno u naftom bogatom regionu Kaspijskog mora, i, najzad, sukob u Savetu bezbednosti UN oko Kosova i prekomponovanja balkanskog prostora – neka su od ključnih pitanja oko kojih su stavovi dve velesile sukobljeni i, često, prožeti hladnoratovskom retorikom. Ali, ako Amerika i Rusija i uđu 2008. u izraženiju konfrontaciju, to, ipak, ne mora da bude početak novog hladnog rata. Nema suprotstavljenih ideologija i sudara antagonističkih sistema vrednosti, nema sučeljenih narogušenih vojno-političkih blokova, nema prave trke u naoružanju, nema ratnih pretnji. Samo, ostali su uzajamno nepoverenje i obostrana nespremnost – kod Rusa da prihvate američku dominaciju, a kod Amerikanaca, a i na Zapadu uopšte, da se bez podozrenja prihvati povratak Rusije u klub moćnih i ravnopravnih. A godina 2008. može da bude godina u kojoj će Rusija odrediti svoje mesto u novoj globalnoj ravnoteži snaga i svoj politički prestiž među velesilama. To je verovatno i godina ubrzanog ekonomskog uspona Rusije. Ako samo cene energenata nastave da rastu, ruske devizne rezerve će se 2008. udvostručiti – sa 400 na 800 milijardi dolara. Rusija će se po tome približiti Kini koja u iduću godinu ulazi sa deviznim rezervama od jednog biliona i 411 milijardi dolara, sa već decenijama ustaljenim privrednim rastom od preko deset odsto i reputacijom i odvažnošću treće svetske ekonomske sile, koja sve upadljivije utiče na dinamiku globalne privrede. Sa Rusijom pod Putinom Kina je, po obostranom priznanju, dosegla najviši stepen prijateljskih odnosa u istoriji. Sa Amerikom je u politici i partner i rival, u bezbednosti ponekad potencijalni neprijatelj, a u trgovini sijamski blizanac. U takvom strateškom trouglu Evropa će težiti normalizaciji transatlantskih odnosa, globalnoj ravnoteži u odnosima s Kinom i, verovatno, obnovi partnerstva sa Rusijom. Bilo bi logično da se to najpre potvrdi energetskim partnerstvom, jer Evropa nema prirodnijeg snabdevača energijom od Rusije. A dugoročni sporazum stavlja interese partnera u istu ravan – niti Rusija može da koristi energente kao neko svoje političko oružje, niti Evropa može da prepadne Rusiju nekim svojim maštovitim alternativnim izvorima energije. Drugih meridijana nismo se ni dotakli. Valjda smo, kao i svi drugi, previše opsednuti samo onim što direktno opseda nas.