Zulufkaferi i njihova deca

Miroslav Krleža je, recimo, mrzeo Beograd. Kada je dvadeset i neke prošlog veka tako i napisao, a sve zaodenuo u ruho socijalističke kritike buržoaske truleži, za Stanislava Vinavera, rođenog Šapčanina, to je bilo najžučnije i najnepravednije što je ikad iko napisao o Beogradu. Možda bi se Vinaver i predomislio da može da čuje kako pisac Zoran Ćirić, iz Niša, danas govori o Beogradu. Treba, pre citata, imati na umu i to da Krleža i Ćirić, sem NIN-ove nagrade (1962. i 2001), nemaju značajnijih dodirnih tačaka. Dakle, ovako Ćirić govori za NIN: “Kad bi danas bombardovali Beograd, zbog političkih pizdarija i kvazidiplomatije naše i ostalih vlada, ljudima iz srpske provincije, iz tzv. unutrašnjosti bilo bi toplo oko srca. Rekli bi da je Beograd to i zaslužio, jer im je ispio krv, novac, znoj, suze, sav njihov rad, obogatio se i stvorio svoju imperiju. To je mržnja koju sam video putujući Srbijom. Dakle, ono isto osećanje koje smo mi imali 11. septembra prema Wujorku, koliko god bili svesni da se dogodilo veliko zlo.” Ili, ono isto osećanje koje je opilo Krležine sunarodnike kada je 1999. bombardovan Beograd. U Ćirićevim rečima, međutim, ne može biti govora o mržnji na Srbe i zagriženoj frankovštini presaldumljenoj u komunizam, kako je to Vinaver vešto objašnjavao u slučaju hrvatskog pisca. Okolnosti su, naime, drugačije, ali je meta ista. Nekad je bilo: Trepča radi – Beograd se gradi, ali i Hrvatska radi – Beograd se gradi. Danas, pak, Srbija radi... Ili, kako repuju oni dečaci iz Niša: “Halo, Beograde, zovem te iz provincije, želim da te pitam kako služe vas finansije?” Beogradizacija je, dakle, obračun nas sa nama samima. I nije od juče. Naprotiv, reći će Ćirić, izgleda da je taj proces već završen: “Ne govorimo više o preraspodeli kapitala, reč je o golom životu, a izvan Beograda tog života nema. Na sceni je kosovizacija Srbije, jer su Niš, Pirot, Zaječar, Vranje, Užice, bilo koji grad u Srbiji, podjednako udaljeni od Beograda u svakom smislu, kao i Priština, Podujevo, Đakovica, Peć, Gnjilane.” Statistički podaci kazuju da u Beogradu radi trećina zaposlenih u Srbiji, ali i da metropola ostvaruje skoro polovinu prihoda i nešto više od polovine dobiti. Istina je i da je pola gubitaškog tereta srpske privrede – ponovo na prestonici. Da je Srbija zemlja najvećih regionalnih raskola u Evropi, dovoljan je podatak da su najnerazvijenije opštine danas 15 puta siromašnije od najbogatijih, a razvojne šanse Jablaničkog okruga sedam puta manje od prestoničkih. Jezikom svakodnevice, koliko se “isplati” živeti u Beogradu govori i analiza prosečnih zarada u Srbiji za period od januara do jula 2007. godine. Naime, prosečni građanin Beograda u tom periodu je zaradio 74.900 dinara više od prosečnog Nišlije, 152.845 dinara više od prosečnog građanina Svrljiga, 82.166 od prosečnog Jagodinca, 169.903 dinara više od prosečnog Belopalančanina. Zašto bi, onda, mlad čovek sa fakultetskom diplomom radio u nekoj siromašnoj opštini na jugu Srbije za platu od 13.000 dinara, kada za isti rad u Beogradu ili nekom regionalnom centru, može da ima tri puta više? Nešto se ipak događa. Prvi put imamo Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj, očekuje se i zakon o regionalnom razvoju, tu i tamo se spominju fiskalna decentralizacija, poreski podsticaji i povoljniji krediti za investitore. Rečju, ekonomski interes koji bi trebalo da privoli mlade ljude da ostanu u nerazvijenim opštinama. E sad, da li je sve u lovi, ili u toj provaliji između Beograda i Srbije ima i nečeg endemskog? Povratak kao uspeh: Na primer, Aranđelovac. Osamdeset kilometara od Beograda, dobar put. Ali, ko tim putem ode na studije u Beograd, više se ne vraća. Jer, povratak je jednako – poraz. Jedan od onih koji sada to žele da promene je Miodrag Fišeković (28), glumac. Iako je poslom vezan za Beograd i Sloveniju (serija Naša mala klinika), i može sasvim lepo da živi u prestonici, vratio se u Aranđelovac. Razlog: Smotra umetnosti Mermer i zvuci. Pre njegovog dolaska aranđelovački Mermer i zvuci bili su pred gašenjem. Nekad čuvenu jugoslovensku letnju manifestaciju spasao je galerista i kolekcionar Milomir Nedeljković, sada predsednik UO Smotre, kome su gradski oci poručili “ako hoćeš da se ne ugasi, nađi nekog da je vodi”. Našao je Miodraga Fišekovića. “Kad sam počeo da radim na Smotri Mermer i zvuci, drugari iz Aranđelovca su mi se smejali, kao, što mi to treba. Lokalni fudbalski klub Šumadija, neka strašna liga, četvrta, peta, od grada Aranđelovca je dobio budžet 14 miliona dinara, znači klub koji ne može da uradi nikad ništa, a za Smotru su nam dali osam miliona i 260.000 dinara. Pa nije nam zato Beograd kriv, nego Aranđelovac. Treba nam 20 miliona da napravimo sve što smo zamislili. Tražimo sponzore, tražili smo pomoć i od Ministarstva kulture. Dosad, od koga smo tražili i dobili smo”, govori Fišeković za NIN. Podseća da Smotra postoji 42 godine, da su joj nekad jedini rival u bivšoj Jugoslaviji bile Dubrovačke letnje igre, da je u aranđelovačkom parku muzej skulpture na otvorenom – najbolji na svetu, da Mermer i zvuci imaju najbolju postavku keramike – u Evropi. “To nije nikakvo preterivanje, tako je, zvanično”, naglašava Fišeković, koji je srpskoj javnosti postao poznat po ulozi Hibrida u filmu “Kad porastem biću Kengur” Miroslava-Miće Momčilovića. Mržnja lumpenproletera: O odnosu Beograda i provincije Fišeković kaže: “Nikad nisam imao problem sa pravim Beograđanima, ali tzv. Beograđani sa Novog Beograda, za koje se posle ispostavi da su iz Novog Pazara, s njima imam problem, jer takvi obavezno vređaju provinciju... Mene profesija vezuje za Beograd, ja sam uvek samo radio u Beogradu, zato što Aranđelovac nema pozorište. Ali, sad ću da ga napravim.” O Beograđanima i „Beograđanima”, Zoran Ćirić će reći da ima urbani pedigre koji nema 95 odsto onih koji danas žive u Beogradu. Nije daleko Ćirić od svoje procene jer u Beogradu, po nekim statistikama, živi tek 30.000 potomaka onih koji su u Beogradu živeli 1914. „Znam ljude u Beogradu koji se doslovce boje tog primitivizma, užasavaju se javne nehigijene, i mentalne i fizičke, gnušaju se siromaštva i bede...”, kaže Ćirić. Tako, odnos Beograda prema provinciji je čist prezir, što novonastali, što recidiv onog selenićevskog gnušanja iz „Ubistva s predumišljajem”: „...oni će bratu oko zbog marksizma iskopati, oni će ulice beogradske preorati, da ih podsećaju na zavičaj, oni prde u crkvi, ishraknjuju se za trpezom, jebu ovce, Bogorodici pičku na ikoni crtaju, zulufkaferi...”. Strahota nastaje kad se provincije gnušaju potomci tih zulufkafera iz 1945, a takvih je u Beogradu sijaset. Provincija pak, nije sposobna da prezire. Bedna je, i politički i intelektualno i u svakom smislu, bez para, obespravljena, i sa jedinom tradicijom „polutanskog primitivizma”, iz doba komunista kad su se selo i grad izmešali: „Naprosto, radi se o prizemnoj mržnji lumpenproletera prema buržoaziji. Sve što će se dešavati u Srbiji odlučiće samo ti lumpenproleteri”, zaključuje Ćirić. Subotičanin Sabolč Tolanaj, koji je u Beogradu postao poznat kao reditelj filma “Peščanik”, čiji je scenario nastao na osnovu romana Danila Kiša, za NIN kaže da je za netrpeljivost između Beograda i ostatka Srbije kriv Beograd. Uvek je, ubeđen je, kriv onaj ko ima vlast i moć da promeni nešto, a radi suprotno. Sabolč na svom primeru želi da pokaže da se ne mora u Beograd u potrazi za boljim životom, iako zna mnoge koji su morali. Zato su mu prve asocijacije na Beograd kobasice u lepinji sa senfom, Muzej savremene umetnosti, poslastičarnica preko puta Železničke stanice gde je pojeo poslednju šampitu pred polazak u vojsku na Kosovo, reke i – prijatelji. “Treba pitati, na primer, zemljoradnike koji hrane ovu zemlju, ostavljene na milost i nemilost prirodnim katastrofama i mafijašima sa političkim vezama, ili bilo koga ovde, kako gledamo na državnu birokratiju u Beogradu, koja postaje sve glomaznija i bogatija. Primer je i apsolutna nezainteresovanost medija za ovdašnja, ponekad vrlo ozbiljna dešavanja, dok se desetine sati pažnje poklanja dolasku Abba Revival-a u Beograd, gomili đubreta, jer je to IN”, objašnjava Tolnaj zašto Subotičanima više nije nimalo stalo do Beograda. Ali, nije samo to razlog. Za razliku od ostalih gradova u Srbiji, Subotica je na prvom mestu po procentu koji iz gradskog budžeta izdvaja za kulturu. Čitavih 11 odsto, što je bar procentualno daleko više od novosadskih 7, ili beogradskih 6,7 odsto, da i ne govorimo o Nišu, koji iz svog budžeta odvaja svega 5,67 odsto, kako je o tome NIN već pisao. Razume se da se ne mogu porediti gradski budžeti Beograda, Subotice i Niša, pa tako ni procenti koji se odvajaju za kulturu, ali ovde je sada reč o svesti, a ne o parama. Kulturna svest Subotičana je daleko ispred i beogradske i novosadske. O onoj južno od beogradske da i ne govorimo. Kad paor porez plaća: Profesor dr Jovan Komšić, sociolog sa Ekonomskog fakulteta u Novom Sadu, reći će da je dobar primer za građansku svest i plaćanje struje na jugu Srbije: „EPS ima veliki problem da naplati struju. Dobar deo građana zaista nema novca da plati struju, to jesu najnerazvijeniji delovi Srbije, ali to je i pitanje mentaliteta, nerazvijena je svest građanina. I to samo zato što im se država udvarala godinama. Miloševićeva država je omogućavala građanima da ne plaćaju poreze. Oni su naprosto naviknuti na neku vrstu neodgovornog odnosa prema državi. Na Kosovu je taj problem još ekstremniji. Tamo ni Albanci ni Srbi nisu ništa plaćali. Tradicija Vojvodine je nešto sasvim drugo. Srpski domaćini su u vreme Austrougarske monarhije oblačili najsvečanija odela koja imaju, kad su išli da plate poreze. Bogati paori su imali potrebu da pokažu kakvi su pravi domaćini.” Bilo bi, uveren je dr Komšić, senčenje tamnim bojama i velika greška ako bi se Beograd stavio na stub našeg nacionalnog srama. Naprotiv, nema nacije bez metropole koja vuče, nema moderne srpske nacije bez Beograda. Ili, kako bi rekao čuveni sociolog Maks Veber, gradski vazduh oslobađa. Razlog za ljutnju na Beograd, kaže dr Komšić, činjenica je da vlastodršci Srbije sede u prestonici, više od veka u Beogradu, kontrolišu resurse i informacije, držeći ih skoncentrisane u Beogradu. A Beograd ni kriv ni dužan i sam ima potrebu da se emancipuje od pohotljivih vlastodržaca. Oni, tvrdi dr Komšić, u ime nacije, ni Beogradu ne dozvoljavaju da živi onim nivoom lokalne slobode koji ima svaka moderna metropola u svetu. Marko Jovanović Markonjero, reper iz Niša, koji je sa svojim drugarima reperima postao poznat po „Centrifugi”, pesmi o decentralizaciji, kaže da se ona ne odnosi na običan svet u Beogradu, nego baš na te vlastodršce, kojih ima i u Nišu. „Hteli smo mi i ove naše Nišlije da zakačimo, ali, nije bilo prostora za jednu pesmu”, kaže on. Tako, ostalo je: „Šta je, seljaci, šta vas muči, koči, ko vam bode oči? Jebali vas Turci 500 godina, pa Pričate gi, gu, ga, sad treba Beograd da vas sluša, a? Slušaj, bre, majmune beogradski sa tom predrasudom glupom, Zbog tebe se godinama družim s mrakom, ali se ponosim svojom šupom. I barakom, i crnom rupom u džepu, i svojom grupom u getu. Dok ti s visine praviš štetu, ja letim u niskom letu.”