Psovka naša nasušna

Javna upotreba psovke ne samo da je postala sveopšta pojava u Srbiji, već je dostigla prezasićenost kojoj se odupire i neistančan sluh. Poznato je da Srbi i Mađari poseduju sve “kvalitete” da se nadmeću za prvo mesto na balkanskom takmičenju u ovoj neslavnoj disciplini, sa srpskom prednošću, ako ne u “sočnosti” jezičkog uobličenja psovke, onda svakako u kvantitetu njenog javnog ispoljavanja. Da li i zbog toga treba da budemo ponosni? Moj lični otpor prema psovanju potiče iz detinjstva: ni otac, niti majka/maćeha nisu psovali, zbog čega sam u školi, da bih podigao sopstveni “rejting” u tom domenu dečačkog ophođenja, svim sredstvima pokušavao da se uključim u psovačku tradiciju – iako sa vrlo slabim uspehom. Čak se nisam pokazao sposobnim da apsorbujem psovku kao poštapalicu (poput uzrečica “ovaj”, “znaš“, “je l’ da”, “što kaže”), o pušenju da ne govorim. Iako na osnovu ličnog iskustva nije mogućno sa sigurnošću tvrditi da je javno psovanje posledica domaćeg vaspitanja, mislim da je to takođe faktor u ovoj pojavi, pored niskog stepena opšte kulture, i nefunkcionalnog obrazovanja omladine, koja se najvećma “vaspitava” na fudbalskim stadionima, prizemnim kafićima, i ponoćnim žurkama. Kada bi Jovan Ćirilov odlučio da u rubriku “Reč nedelje” uključi psovku, morao bi da je proglasi rečju godine, ako ne i decenije. Šalu na stranu. Postojeće stanje nagoveštava da će psovka sasvim preovladati u verbalnom komuniciranju na ovdašnjim javnim mestima, i da će se još agresivnije uvlačiti u umetnost, naročito književnost, pozorište i film. Imajući to u vidu, dvoumio sam se da li uopšte da o tome pišem, ali sam ipak odlučio da to učinim zbog onih, premda malobrojnih građana, koji osećaju kao ja, i koji još uvek nisu postali imuni prema javnom psovanju. Dovoljno je prošetati se Knez Mihailovom ulicom i Kalemegdanom, pa se uveriti do koje mere (pre)glasno psovanje – naročito omladine – zagađuje auditivnu sredinu. Da ne govorim o javnim prevoznim sredstvima gde psovke, kao tonski akcenti, nadjačavaju vrevu. Budući da ne vozim kola, gotovo svakog dana odlazim (autobusom broj 77) u Studentski grad na Novom Beogradu, gde već duže vreme montiram svoj eksperimentalni film/video. Učestalost glasnog psovanja u autobusima navela me je na pomisao da autobuske psovke snimim magnetofonom, i napravim auditivnu instalaciju pod naslovom “Simfonija psovanja”, od čega sam odustao, shvativši da bi time isuviše zagadio sopstveni estetski senzitivitet. Pre dva meseca, sedeći u autobusu iza dveju atraktivnih, u struku izdašno obnaženih dvadesetogodišnjih devojaka, slušao sam kako posle svake dve-tri reči koriste psovku (“j..o te”), uvek sa istim tonom i jednakim glasovnim intenzitetom. Pred izlazak iz autobusa, okuražio sam se da im kažem kako su tokom dvadesetpetominutne vožnje psovku upotrebile 37 puta. Odmerivši me sažaljivo, kao otpozdrav su mi dobacile: “J...te se,” uz odobravajući smeh ostalih putnika. Pored psovanja, u našim autobusima se sve više obavljaju gromoglasni telefonski razgovori, krcati psovkama, bez obzira prema ostalim putnicima, od kojih mnogi takođe imaju mobilne telefone, ali iz pristojnosti ne žele da ih koriste u autobusu. Autobuska psovačka kakofonija, koju “izvodi” po nekoliko putnika istovremeno, često je nepodnošljiva. Kada sam dvojicu takvih verbalnih nasilnika (između kojih sam sedeo), zamolio da smanje intenzitet glasa, jedan mi je hladno odgovorio, “zapušite uši”, a drugi preporučio da pređem u taksi! Zaista je krajnje vreme da se i kod nas zabrani korišćenje mobilnih telefona u javnim prevoznim sredstvima (kao i pušenje u restoranima). Poučen neprijatnim iskustvom, odlučio sam da na posao odlazim taksijem. Međutim, posle dva meseca, sasvim nesvesno sam opet prešao u gradski autobus, gde sam sa zaprepašćenjem konstatovao da je moj otpor prema javnom psovanju “posustao”, i da psovke skoro da više i ne čujem! Nisam siguran da li je tome uzrok auditivna oguglalost prema javnom psovanju, ili je po sredi atavističko uživanje u nečemu što tako “visokoumno” kritikujem u ovom napisu? I jedno i drugo nije mi na čast.