Budimpešta na minskom polju

Kao udar groma 2. februara 2007. stanovnike Budimpešte pogodila je vest da je na Terminalu dva aerodroma “Feriheđ” pronađen „frag-20”, neeksplodirana američka bomba iz Drugog svetskog rata. Tri dana kasnije, u Varošligetu locirana je prva od četiri nemačke bombe „SD-50”. Otkrivanje sovjetskih „A-25” (na putu Šarbogardi), „FAB-50 SG” (kružnoj zaobilaznici oko prestonice), „FAB-100” (Trgu Republike i Mihalj ulici), „FAB50 – 75” (ulici Ganz) i „BDAB–1,5” (Rokojo ulici) nisu više nikoga posebno uzbuđivale. U sled događaja dana, a ne udarne vesti, spadalo je i otkrivanje mađarskih bombi „SD-2” i „36M” na Kerepeši putu u peštanskom Osmom kvartu. I sve tako do 9. oktobra. Tada je s puno brige primljena vest da su iz Dunava kod Železničkog mosta, koji spaja severni Budim sa Peštom, izvučene dve neeksplodirane američke bombe velike razorne moći „GP-1000” (zajedno teške oko tone). Strah, vrlo blizu paničnom, stanovnike mađarske metropole obuzeo je 37 dana kasnije. Na istom mestu, 15. novembra, otkriveno je i iz Dunava izvučeno još pet bombi istog tipa i – kalibra! Svih sedam „GP-1000” postavljeno je s namerom da se most početkom 1945. godine sruši. Do miniranja, međutim, nije došlo, a bombe su ostale „na svom mestu”. Pune 63 godine. Združene specijalističke jedinice mađarske vojske, policije i vatrogasne službe, predvođene roniocima s laserskom signalizacijom, uspele su da bombe bezbedno izvuku iz vode, transportuju, uskladište, i nekoliko dana pre isteka 2007. da ih u vojnoj bazi Erdekerteši, sa još 248 eksplozivnih naprava nemačke, ruske i mađarske proizvodnje, koliko je do decembra u Budimpešti pronađeno – unište. NIN je od inženjera Tibora Horvata, potpredsednika gla-vnogradske Vatrogasne službe, saznao da među 255 eksplozivnih sredstava, koliko je u Budimpešti tokom proteklih 12 meseci prikupljeno, nisu sve bile bombe velike nosivosti. I granata je bilo, mina, puščanih metaka... - Ti materijali su uvek opasni, iako ne izgledaju tako. Recimo, svih sedam bombi „GP-1000” spolja su bile potpuno zarđale, dok je njihova unutrašnja struktura bila kompletno zdrava, čista i nepovređena, kao da su juče proizvedene – kaže Horvat. Tibor Hajdu iz istog tima dodao je da je Budimpešta bila jedna od glavnih „meta” u Drugom svetskom ratu. Šest meseci pre njegovog završetka pretrpela je nekoliko vrlo ozbiljnih napada iz vazduha i sa zemlje. Zato i ne čudi što se u velikom broju pronalaze eksplozivni materijali, gde god počinju neki opsežniji građevinski radovi. Istorijsku pozadinu nemile budimpeštanske zaostavštine bombi iz Drugog svetskog rata, za nas potpuno novim saznanjem dopunio je dr Vilmoš Kovač, upravnik za kolekcije Vojno–istorijskog muzeja u Budimpešti. - Uz eksplozivne naprave iz Drugog rata, pronalaze se bombe i meci i iz Prvog svetskog rata! Posebno zanimljiv period je 1920. godina, kada je nakon sklapanja mirovnog sporazuma u francuskom Trijanonu pokušano „zaobilaženje” razoružavanja. Veliki deo oružja i municije mađarska vojska zakopala je tada u zemlju! Na svetlo dana, na kraju, nije izašlo sve što je bilo zakopano. Takođe i u Drugom svetskom ratu mađarsko oružje dospeva pod zemlju tokom odbrambenih vojnih operacija 1944-1945. godine – kaže dr Kovač. Niko, međutim, ni hipotetički nije mogao da kaže koliko u glavnom gradu Mađarske još ima „neekshumiranih” bombi na groblju veličine 525 kvadratnih kilometara. Upravo tolikom kolika je i površina metropole. Građanska dužnost svakog revnosnog stanovnika dvoipomilionske Budimpešte i dalje ostaje da o potencijalno sumnjivim „eksplozivnim strukturama” na koje naiđe što pre obavesti notara samouprave tog dela velegrada ili kvartovsku policiju, koji će prijavu „stepenovati”. U slučaju da opasnost dobije oznaku A rešiće se za dan-dva, a u slučaju B – u roku od mesec dana!