Žena je žena

Mislio sam da je ta tema definitivno apsolvirana. Ama - jok!

Posle poprilične buke koja se podigla u javnosti oko emisije Laneta Gutovića na televiziji “Pink”, u kojoj je navodno vređao žene (pa će biti tužen sudu), činilo se da je bura u čaši vode minula. Kad tamo, međutim, evo ti ga “Kulturni nokaut” Televizije V92 da još jednom podgreje čorbu.

U emisiji je učestvovala i jedna diplomirana feministkinja sa sve bakinim šalom. Svašta je tu rečeno o srpskoj šovinističkoj mačo-kulturi, pominjan je i duhovni genocid. Krčme na Ibarskoj magistrali nisu pominjane. Nema sumnje - žene su stvarno ugrožene seksističkim šalama na ivici dobrog ukusa. Pa su, osim u pomenutoj emisiji, odlučile da svoju organizovanost (koja je inače bila tajna) dokažu pobunom, u okviru prava i u granicama zakona. Interesantna je činjenica da u ovoj zemlji postoji nekoliko stotina ženskih (nevladinih) organizacija, manje-više jedan podzemni pokret otpora mačizmu i seksualnim nepodopštinama. Ima toga, ne oskudeva se.

Takođe pada u oči činjenica da ovdašnje feministkinje (to je, kako rekoh, zanimanje, a može da bude i nešto drugo) nisu ni približno toliko uzbuđene onim delom srpskog kafanskog folklora koji se ispoljava vicevima o pandurima i glupim fudbalerima. To može, baš je zgodno. Ali - gde? Verovatno će uskoro moći samo u nekom logoru ili specijalističkoj ustanovi za prevaspitavanje. Jer će, sudeći bar po metodu koji (ponovo) opisujem, “na ovim prostorima” biti uspostavljen novi matrijarhat sa Vedranom Rudan kao kraljicom majkom. To je ona gospođa koja je napisala tekst “Drkam, dakle postojim”. Fina literatura.

Ženama je dopušteno da, uz kaficu, baljezgare o hopa-cupa fenomenima, služeći se tom prilikom eminentnim mačo-žargonom. Nema veze. Bitno je to da pripadnice “nežnijeg pola”, osim što sebi uzimaju slobodu da se lascivno izražavaju o “alatkama”, onim muškim, zahtevaju i potpunu zaštićenost glede svoje uzvišenosti od ispoljavanja muške prazilučke agresivnosti. To je, po feminističkoj definiciji, nedopustivo. Kao da su od porcelana ili sazdane od morske pene.

Takav zahtev se savršeno uklapa u strategiju “političke korektnosti”, koja - između ostalog - zabranjuje (i zakonom sankcioniše) muškarcima da se na ulici okrenu kako bi još jednom osmotrili lepe ženske noge. Ne vidim čega ima uvredljivog u lepim nogama. Otuda mislim da se, potpomognuto tiranijom “političke korektnosti”, feminističko opredeljenje pretvorilo danas u zanimanje, što je po žensko biće uvredljivije od viceva Laneta Gutovića. Na kom je to referendumu odlučeno, gde je to izglasano da baš prof. dr Feministkinja bude ta koja će zastupati ženska prava? Je l’ zato što je inače nesposobna za normalan život? Feministkinje su gore od lezbijki, valjda zato što ove druge misle da su normalne. Pa tako se, kao i većina žena, groze feminističke brige i njihove isprazne retorike, što marksističke, što demokratske, kako već padne.

Većina žena koje sam upoznao u svom skromnom životu odlučna je u nameri da ispuni svoju sudbinu. Upravo ih to čini veličanstvenim. Mušarci su oni kojima je potrebna zaštita. Budući da su na putu izumiranja. I inače su inferiorni. U tom večnom “stanju poraza” čuvaju bar znake negdašnjeg dostojanstva tako što, uz pivo, pričaju opscene viceve o ženama. O ženama? Ni govora! Oni najviše vole “mrsne priče” o plavušama. Šta za ženu-kao-takvu, prirodno obdarenu, ima uvredljivog u skarednoj šali o sponzoruši sa silikonskim grudima i noktima dužim od motke za veš, koja će se udati za onog sa najdubljim džepom i odmah ga prevariti sa šoferom ili batlerom?

Hoću da kažem da, bez obzira na evidentni prostakluk srpskog šovinističkog folklora, zapravo i nema viceva o ženama. Ono što muškarci međusobno pričaju, najčešće se odnosi na neku osobinu čija izvitoperenost sprečava da je nazovemo ženskom. Ono što je neprirodno, nije žensko. Nikada nisam video da se neko oblizuje prepričavajući scenu iz “Niskih strasti” u kojoj Šeron Stoun prekrsti noge kako bi publiku uverila da ne nosi donje rublje. Jer, ona je to uradila prirodno, ženski.

Prema tome - ženska uvređenost je funkcija nedostatka ženstvenosti. Kao što se, s onu stranu prave ženstvenosti, većina šala i viceva odnosi na funkciju, nešto takođe izvitopereno. Kada je, onomad, ovaj list na naslovnoj stranici objavio fotografiju v.d. Nataše Mićić, istakavši njene duge (i lepe) noge u prvi plan, digla se mondijalistička kuka i motika beogradske čaršije da decidirano ustvrdi kako je takav postupak uvredljiv za vasceli ženski rod. Jer se Nataša, tom fotografijom, simbolički upoređuje sa Nikol Kidman. A šta je Nikol Kidman? Kurva? U svakom slučaju, ni Nataši se to poređenje nije svidelo - ona bi više volela da su je uporedili sa Indirom Gandi ili Megi Tačer. Spikerka našeg parlamenta u ostavci je, dakle, neoprostivo pretenciozna. Vicevi koji se o njoj pričaju odnose se na njenu umišljenost, to jest na loše obavljanje društvene funkcije. Da nije toga, o N. Mićić se ne bi uopšte govorilo. E, pa, kada je nestala funkcija, nestali su i vicevi.

Da li ja, prema tome, predlažem da se odbrana ženstvenosti - koju, zapravo, niko i ne ugrožava - najsigurnije brani tako što će lepotica ostati u kući da kuva i pazi decu? Ne pada mi na pamet. Ali se pitam ima li lepših stvari od kuvanja i uzgajanja dece. Ako se posveti tome, a ne lomatanju i laktanju po javnosti, ženi će ostati dosta slobodnog vremena. Može da se bavi umetnošću. Ili da puši cigarete. Ili da gleda kroz prozor u maglene daljine svoje prelepe sudbine.