Dvodecenijsko osporavanje

Dimitrije Bašičević Mangelos (1921-1987) još jedan je u nizu umetnika čije delo je tek posthumno dobilo odgovarajuću valorizaciju, ali zasada samo u inostranstvu. NJegovi radovi se danas nalaze u muzejima širom sveta i njihova vrednost na tržištu dostiže iznos od 100.000 evra. Iako je ovaj umetnik, po rođenju Srbin, ceo život i radni vek proveo u Zagrebu, nijedna institucija (osim Muzeja suvremene umjetnosti u Zagrebu) u Hrvatskoj i Srbiji ne poseduje nijedan rad iz Mangelosovog opusa. Danas se Mangelos smatra za jednog od najznačajnijih konceptualnih umetnika na prostoru bivše SFRJ, iako na ovim prostorima još nije dobio odgovarajuću revalorizaciju. U tom cilju, a povodom dvadeset godina od smrti, tokom februara u Muzeju na Ušću biće održano nekoliko predavanja posvećenih Dimitriju Bašičeviću Mangelosu koga je u velikoj meri zadesila slična sudbina kao i njegovog oca Iliju Bašičevića Bosilja, sada slavnog slikara naivca. Nažalost, Mangelosovim umetničkim opusom mediji se bave i iz drugih razloga, jer je on povod spora koji se punih dvadeset godina vodi između porodice Bašičević koja živi u Novom Sadu i Mangelosove udovice Zdravke iz Zagreba. S obzirom na to da Zdravka i Dimitrije nisu imali dece, po zakonu, njegova zaostavština nakon smrti trebalo je da se podeli između Dimitrijevog brata Vojina iz Novog Sada i udovice, ali zbog stalnog odugovlačenja procesa koji se vodi u sudu u Zagrebu, to do danas nije učinjeno. U međuvremenu, značajan broj radova koji su bili u Zagrebu udovica je prodala i sada se ti radovi nalaze u kolekcijama Muzeja moderne umetnosti (MoMA) u NJujorku, Centra “Žorž Pompidu” u Parizu, galerije Tate Modern u Londonu, Muzeja u Menhengladbahu itd. Zbog svega toga, kako saznajemo od Ivane Bašičević, Mangelosove bratanice, porodica se obratila i Hrvatskom helsinškom odboru. Pejzaži smrti: Ali, pre svega, neophodno je podsetiti se na to ko je u stvari bio Dimitrije Bašičević Mića. Rođen je u Šidu, gde je završio osnovnu školu. S obzirom na to da su sva trojica (otac Ilija i sinovi Vojin i Dimitrije) u toku Drugog svetskog rata bili od ustaša osuđeni na smrt, napustili su svoj rodni grad Šid i otišli u Beč, tako da je Dimitrije istoriju umetnosti i filozofiju studirao u Beču i Zagrebu, gde je i diplomirao 1949. godine. U Hrvatskoj je proveo svoj radni vek i prvo zaposlenje mu je bilo u JAZU, potom u Modernoj galeriji, Arhivi za likovnu umetnost i između ostalog u Galeriji seljačke umetnosti (kasnije, Galerija primitivne umetnosti) u kojoj 1964. godine zbog “slučaja Bosilj” podnosi ostavku. Od 1971. godine rukovodio je tada novoosnovanim Centrom za film, fotografiju i televiziju. Prvi je napisao monografiju o Savi Šumanoviću (1957), zalagao se za afirmaciju apstraktne umetnosti, organizovao je brojne izložbe naivne umetnosti u svetu, bavio se kritikom, napisao je nekoliko knjiga ... Kao istoričar umetnosti bio je veoma cenjen, ali njegov opus kao umetnika dobija pravi vrednosni sud tek u desetoj deceniji prošlog veka. Bašičevićeva umetnička delatnost započeta je, kako je rekao Mladenu Stilinoviću, “u ratno vreme, četrdeset prve” kada je svoje đačke beležnice ispunjavao “znacima groba”, odnosno mrljama i šiframa i “svaki puta ta oznaka značila je ime tog čoveka koji je umro”. Na temelju tih “pejzaža rata” i “pejzaža smrti” nastale su tabula raze, školske tablice, globusi i cele knjige ispisane rukom slovima i rečima iz različitih jezika, ali znacima i znamenjima kojima se ne zna tačno poreklo. Ti radovi/tekstovi, na različitim jezicima i pismima, uvek su oponašali formu krasnopisom ispisane školske tablice. Kao podlogu koristio je različite materijale: daske, papire, beležnice, knjige, globuse. Uzima pseudonim Mangelos koji koristi za svoj “privatni eksperiment, nazvan noart”, odnosno neumetnost. Uvek je sve pisao malim slovima i bez interpunkcije, tako da su njegovi radovi ponekad teško čitljivi. Verovao je da od pećinskog slikarstva Altamire do Pikasa nema evolucije u umetnosti i da će umetnost pod uticajem industrijske revolucije nestati. Rasprodaja zaostavštine: Učestvovao je u aktivnostima neformalne grupe Gorgona, koja je dobila ime po jednoj njegovoj pesmi. Na retrospektivnoj izložbi Gorgone (1977) prvi put je izložio svoje rane radove i od tada počinje javnosti da predstavlja svoju umetničku delatnost. Priredio je nekoliko samostalnih tematskih izložbi (Manifesti, Shid-theordž, Energija, Retrospektiva) a do konačne umetničke afirmacije dolazi velikim izložbama u Beogradu i Zagrebu (1986). Međutim, ni Mangelos kao ni njegov otac Ilija Bosilj, nisu za života doživeli slavu kao umetnici, već su u svojim sredinama bili osporavani. Bosilj je u svoje vreme morao da pred stručnom komisijom u Zagrebu slika i prisutne uveri da je on autor svojih slika, a ne njegov sin, kako se to tvrdilo (u javnosti je ovaj proces bio poznat kao “slučaj Bosilj”). Za razliku od domaće javnosti, Bosiljevu umetnost svet je odmah prihvatio i njegove slike nalaze se u kolekcijama Rokfelera, Maksa Bila, Karla Pontija itd. NJegov sin Dimitrije umetnošću se bavio tajno, što ne znači da nije željno očekivao potvrdu za svoj rad ali osim prijatelja i mladih umetnika sa kojima je inače mnogo radio, niko nije pokazao interesovanje za njegovo stvaralaštvo. Tako je bilo sve do početka devedesetih godina prošlog veka kada se na izložbama u svetu Mangelosovi radovi postavljaju zajedno sa delima Manconija, Bojsa, Klajna i drugih, što dovodi do prave valorizacije njegovog stvaralaštva. Na tim izložbama predstavljeni su radovi koje je Mangelosova udovica u međuvremenu prodala, iako sudski proces i dalje traje i na to nije imala pravo, dok Dimitrijeva porodica u Novom Sadu još od Mangelosove smrti 1987. pokušava da zakonskim putem dođe do svog dela zaostavštine. Proboj u svet: “Dela mog strica posle njegove smrti ostala su u stanu u Zagrebu, u kom je živeo a njegova supruga je ubrzo nakon njegove smrti stan prodala a dela sklonila iako je u toku bio ostavinski proces na sudu, na kom je opus Mangelos bio samo deo ostavinske mase iza mog pokojnog strica, a koja se po zakonu deli na pola između mog oca kao rođenog brata Dimitrijevog, i udovice. Na početku spora, jedini pomen broja dela je bio onaj koji je zvanično prijavila udovica a to je sto deset dela, mada su već tada postojali i po javnosti kolali popisi stručnih lica gde se videlo da se radi o više stotina dela. Tada njegova dela nisu imala skoro nikakav značaj a uskoro je počeo rat koji je onemogućio nastavak spora. Tokom tih ratnih devedesetih dešava se proboj Mangelosa u svet, što je krunisano 1994. kada je Centar za modernu umetnost ‘Žorž Pompidu’ u Parizu od udovice kupio dvadeset i četiri Mangelosova dela, što je objavljeno na zvaničnom sajtu ove institucije”, rekla je za NIN Ivana Bašičević. Nakon toga, 2003. usledila je velika putujuća samostalna izložba pod imenom Mangelos nos. 1 to 9 ½ koja je počela u Museu de Arte Contemporanea de Serralves, Porto, i dalje obišla slične institucije (Neue Galerie am Landesmuseum Joanneum, Grac; Fundacio Antoni Tapies, Barselona; Kunsthalle Fridericianum, Kasel). Takođe, u okviru nekih izložbi, publika u Pitsburgu (SAD) kao i u galeriji Tejt modern u Londonu, mogla je da se upozna sa Mangelosovim delom. “Na osnovu kataloga ovih izložbi, koji su zapravo ogromne knjige, ispostavilo se da je samo izloženih dela Mangelosovih više od četiri stotine, što znači da ih zapravo ima i mnogo više. Mi smo bili uskraćeni za svoju polovinu tog opusa tvrdnjom udovice da postoji samo stotinak dela a da za ostale ne zna. Proces je još uvek u toku. Iako se radi očito o vrhunskoj umetnosti, nama u borbi za naša prava nisu hteli da pomognu zvanični organi vlasti u Srbiji kojima smo se obraćali više puta”, ispričala je Ivana Bašičević. Tako ovaj sudski proces traje punih dvadeset godina, a ovih dana se očekuje prvostepena presuda. Do sada udovica nijedan rad nije dala porodici Mangelosovog brata Vojina, a kako saznajemo od Mangelosove bratanice, veći deo zaostavštine udovica je sklonila kod svog sina iz prvog braka Marija Brukete, koji živi u Americi a koji se u katalozima Mangelosovih izložbi pojavljuje kao vlasnik mnogih dela. Neka dela je udovica prodala, tako da je porodica Bašičević preko advokata obavestila institucije koje su kupile radove (MoMA, “Pompidu”, Tejt) i razne privatne fondacije i lica da su prekršili zakon kupujući umetnička dela koja su deo sudskog spora. Fond “Ilija&Mangelos”: Kada je reč o tržišnim vrednostima, udovica na sudu nastupa sa stavom da su dela bezvredna pa zato “i ne zna koliko ih ima i gde su”. Ivana Bašičević kaže da je “u jednoj radio-emisiji napravljenoj o Mangelosu, zvanično objavljen podatak da je ‘Pompidu’ pri kupovini onih dvadeset i četiri dela 1994. platio za jedan globus 100.000 dolara. Ja sam pratila na sajmovima, jer je udovica potpisala ugovor sa jednom vrlo istaknutom galerijom u NJujorku, ‘Peter Friman’ galerijom i ta galerija prodaje Mangelosa na dva vodeća sajma umetnina u svetu a to je Art Basel i Art Basel Miami. Tu se takve cifre otprilike potvrđuju.” Pored radova Dimitrija Bašičevića predmet spora su, između ostalog, i slike Ilije Bosilja koje su se u trenutku Mangelosove smrti nalazile u njegovom stanu u Zagrebu. Da bi se brinula o delu slavnog slikara naivne umetnosti i njegovog sina, sada priznatog konceptualnog umetnika, i negovala fenomen oca i sina, Ivana Bašičević je prošle godine osnovala Fond “Ilija&Mangelos” koji će voditi brigu o imenu i delu oba umetnika i negovati fenomen oca i sina. Takođe, ona radi i na pripremi retrospektivne izložbe svoga strica koja u dogledno vreme treba da se održi u Beogradu. Sve navedeno nastalo je kao rezultat lične inicijative, dok država i njene institucije i dalje ne povlače određene korake. Tako se u Hrvatskoj mogu čuti komentari da se nedovoljna pažnja posvećuje Dimitriju-Mići Bašičeviću, iako su ga, nasuprot nama, oni veoma brzo prihvatili kao vodećeg hrvatskog konceptualnog umetnika. U Hrvatskoj su još 1995. objavljene dve knjige Studija, eseja i kritika Miće Bašičevića, u okviru edicije “Hrvatska likovna kritika” ali uz napomenu priređivača da su tekstovi na zahtev udovice prevedeni sa srpskog na hrvatski. Činjenica da Mangelos nije polagao veliku pažnju na razliku između hrvatskog i srpskog jezika i da je pisao i ekavicom i ijekavicom, u ovom slučaju je irelevantna. Takođe, Mangelosu je posvećen i tekst u Hrvatskom biografskom leksikonu. Međutim, svetli primeri postoje i u Srbiji a u njih se ubrajaju: Nagrada “Dimitrije Bašičević Mangelos” koju od 2002. Centar za savremenu umetnost u Beogradu i The Foundation for a Civil Societdž FCS iz NJujorka dodeljuju jednom godišnje najboljem mladom vizuelnom umetniku u Srbiji, koji kao nagradu dobija rezidencijalni šestonedeljni boravak u NJujorku, i to da je Ješa Denegri 2001. u postavku MSU Jugoslovenski umetnički prostor 1900-1991. uvrstio Mangelosov rad. Nadamo se da neće ostati na tome.