Više od podrške, manje od sporazuma

Već dugo sprema Božidar Đelić penkalo za potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Srbije i Evropske unije. Ali nije se dalo vicepremijeru vlade da mu se ispuni agenda i da to učini 28. januara i tako da vetar u leđa svom predsedniku Borisu Tadiću u neizvesnoj borbi za reizbor. Kao utešna nagrada stigao je prelazni politički sporazum sa EU koji bi mogli da potpišemo četiri dana pošto saznamo ko nam je predsednik. “Politička ponuda Evropske unije Srbiji znači da su joj vrata EU otvorena, ali je na građanima Srbije da odluče da li će je prihvatiti”, rekao je Franko Fratini, potpredsednik Evropske komisije koji je u sredu 30. januara posetio Beograd i sa predsednikom Tadićem i vicepremijerom Đelićem započeo razgovore o putu Srbije ka beloj šengen listi. Prema proceni Božidara Đelića, koju je Fratini ocenio kao realnu, od 2009. građani Srbije bi mogli da se kreću po zemljama Evropske unije bez viza. Inače, bar formalno, ova dva procesa su odvojena. Da li je građanima bitniji trgovački sporazum, koji bi mogao da doprinese privredi zemlje ili onaj o ukidanju viza, koji bi simbolički i praktično građanima Srbije dao znanja da su deo Evrope? A strankama? Da li je otvaranje priče: „Srbija na belom šengenu” dovoljno za ambiciozni slogan jednih o „osvajanju” Evrope; i da li su ovi procesi nezaustavljivi i ako pobede drugi, za šta još nismo dobili garancije. Pet od osam proklamovanih ciljeva Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) odnose se na ekonomiju; odnos ekonomskog dela naspram ostalih delova sporazuma su u sličnoj razmeri. Na primer, sporazum se naširoko bavi industrijskim proizvodima, poljoprivredom, ribarstvom, njime se reguliše režim koji će se primenjivati na vina i druga alkoholna pića... E sad, takav sporazum Srbija nije mogla da potpiše zbog Ratka Mladića i Kosova i Metohije. Naime, dobra volja 25 od 27 zemalja članica EU nije značila ništa jer Holandija nije htela da dozvoli da Srbija potpiše SSP zbog toga jer nije uhapsila ljude optužene pred jednim od dva međunarodna suda u njenoj prestonici. Ili je možda „prijateljska” Holandija, znajući za neslaganje dveju demokratskih stranaka oko potpisivanja SSP-a ostala nepopustljiva da bi zaštitila stabilnost demokratske vlade u Beogradu? Uzgred, tvrd stav Holandije podržala je i Belgija, a i još jedni „večiti srpski prijatelji” Englezi imali su razumevanja za ovakva razmišljanja. Za nepotpisivanje SSP-a zaslužan je i zvanični Beograd odnosno deo vlade koji predstavlja premijer Vojislav Koštunica. Slobodan Samardžić, ministar za Kosovo i Metohiju sporazum je nazvao zamkom, odnosno “glavom šećera” koja nam se daje da bismo lakše progutali gorku pilulu u vidu slanja misije EU na Kosmet a potom i proglašenja nezavisnosti srpske pokrajine. Evropska unija nije želela sebi da dozvoli da Srbiji ponudi nešto, za šta nije sigurna da će uopšte da bude prihvaćeno. I tako je SSP prolongiran do daljnjeg. Umesto njega Srbija je dobila ponudu da potpiše (prelazni) politički sporazum o saradnji sa EU. I to 7. februara. Inače, sam Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju nastao je ekskluzivno za region zapadnog Balkana; van ovog područja nikom nije bio ni potreban ovakav sporazum a u najkraćem on predstavlja dopunjenu verziju “Evropskog sporazuma”, koji su potpisivale ostale potencijalne i stvarne članice EU. Dakle, EU u odnosu prema Srbiji pravi još jedan međukorak. I pre SSP-a ubacuje nam potpisivanje ovog prelaznog političkog sporazuma. Šta nam sad nudi taj prelazni politički sporazum? Detalje ćemo verovatno saznati tek posle 3. februara. Za sada možemo samo da nagađamo na osnovu saopštenja koje je u ponedeljak, 28. januara, dala Evropska komisija. Kada bismo slušali šta kažu eksperti trenutno preokupirani kampanjom Borisa Tadića, dalo bi se zaključiti da ovaj sporazum umnogome nadilazi SSP i da on nudi ulazak u EU, po hitnom postupku. Naslov intervjua Bože Đelića “Politici” ovim povodom glasi: “EU Srbiji garantuje članstvo”, a naslov intervjua njegovog savetnika Vladimira Todorića “Danasu” istim povodom je: “Najkonkretnija ponuda za evropske integracije”. Prema mišljenju Jelice Minić, predsednice Evropskog pokreta u Srbiji, za nepotpisivanje SSP-a „najzaslužniji” je zvanični Beograd, koji se ponašao kao „da EU treba da trči za Srbijom”. Ipak, smatra naša sagovornica, kao što je sada potpisivanje SSP-a odloženo, tako je veoma realno da taj proces, nakon izbora, bude ubrzan. I Jelica Minić će reći da je ovaj politički sporazum izuzetno značajan jer nas njime “EU bombarduje lepim ponudama” i da je slanjem ovog rešenja umesto SSP-a “devojka cara nadmudrila”. Pri čemu je devojka EU, a car premijer srpski koji Kosovom uslovljava SSP. Nama bliskim formulacijama možda bi se moglo reći da je ovaj politički sporazum “više od parafiranja a manje od potpisivanja” onog pravog sporazuma. “Da Srbiji ne predstoje ovako neizvesni predsednički izbori i da nije otvoren problem Kosmeta koji stranka premijera vezuje za EU, ne bi bilo nikakve potrebe za sporazumom poput ovog političkog sporazuma o saradnji”, kaže Miša Đurković, filozof, istraživač Instituta za evropske studije. Uostalom, on nije bio ponuđen nijednoj državi ovog regiona koja je potpisala SSP. Ovako, ovaj politički sporazum, kaže Đurković, predstavlja najvišu moguću podršku EU demokratskom kandidatu koja je, naravno, mnogo niža od onoga što je on očekivao. I na šta je do sada navikao. Jer, podseća Đurković, između dva kruga 2004. svetske diplomate u Beogradu bile su veoma angažovane u obezbeđivanju podrške demokratskom kandidatu, a sada je to na mnogo manjem, uzdržanijem nivou. Kao što je, kaže, vrlo zanimljivo uzdržano, praktično neutralno držanje Amerike. Miša Đurković smatra da je ključna stvar stranog držanja po strani to što su izbori najneizvesniji u proteklih osam godina i što prvi put posle 2000. godine postoji realna mogućnost da opozicioni kandidat dobije izbore. I plus, što se dešava u trenutku kada Srbija prvi put posle osam godina ima malu, ali ipak neku mogućnost izbora koja je usledila posle povratka Rusije na Balkan. “Mislim da je zato ovo saopštenje napisano vrlo izbalansirano i da, pored blage pomoći kandidatu postpetooktobarske Srbije, može da se čita i kao poruka da bi kakav god bude ishod predsedničkih izbora u Srbiji proces saradnje sa EU trebalo da bude nastavljen”, kaže Miša Đurković. Uostalom, na novinarsko pitanje da li će sporazum biti potpisan i ako na izborima u Srbiji pobedi Tomislav Nikolić, Havijer Solana, visoki predstavnik EU, odgovorio je da je u Beogradu na vlasti demokratska vlada i da će, dok je tako, EU s njom i sarađivati. Dakle, teza da ćemo potpisati ovaj prelazni sporazum ako pobedi Tadić, a nećemo ako pobedi Nikolić, ne stoji. Jer, u svakom slučaju sve zavisi od premijera Koštunice. Koji će se možda staviti na stranu svog koalicionog partnera Tadića i pristati da u Skupštini ratifikuje ovaj sporazum, a možda će zajedno sa Nikolićem glasati protiv njega. Naravno, postoji mogućnost i drugačije kombinatorike ali je verovatnoća da u njoj ne učestvuje Koštunica, u ovakvom sazivu parlamenta, sasvim minimalna. Ovaj (prelazni) politički sporazum, pored jačanja saradnje u ekonomiji i obrazovanju, bar prema onome što piše u saopštenju trabalo bi da doprinese i ukidanju viznog režima. Iako je, naravno, za stavljanje Srbije na bezvizni režim i te kako potrebna politička volja, najpre nam predstoji otklanjanje tehničkih problema. Pošto je ocenila da su “tehničke pripreme u Srbiji dovoljno napredovale” Evropska komisija je 18. januara odlučila da započne razgovore o viznoj liberalizacijom sa Srbijom. I sa tom ulogom je Franko Fratini došao u Beograd. To je nesumnjivo znak dobre volje EU da i Srbija uđe u red evropskih zemalja koje nisu ostrakizovane, budući da još nije održan nijedan sastanak zajedničke radne grupe koja bi analizirala rezultate sporazuma o viznim olakšicama. Inače, taj sporazum u Srbiji je stupio na snagu prvog januara ove godine. Wime se olakšava dobijanje viza za određene kategorije stanovništva (studente, novinare, naučnike, penzionere...) koji putuju u zemlje EU. Šta je potrebno da bi svi stanovnici Srbije dobili mogućnost da Evropom putuju bez viza? Za sada je Srbija potpisala sporazum o readmisiji, koji će u našu zemlju vratiti hiljade beskućnika koji su krstarili Evropom. Zatim, usvojila je Zakon o putnim ispravama, koji će nam podariti biometrijske pasoše i zakon o azilu. Neophodno je i da se usvoje i Zakon o državnoj granici i Zakon o strancima. Vlada je utvrdila predloge ovih zakona i oni bi, uskoro, trebalo da uđu u skupštinsku proceduru. Međutim, neophodno je i donošenje Zakona o zaštiti ličnih podataka, čiji je nacrt tek u izradi i koji još nije usaglašen između različitih stranaka koje čine vlast u Srbiji. Tek usvajanje ovih zakona, uz usaglašavanje nekoliko postojećih sa zakonodavstvom EU, dovelo bi Srbiju u priliku da i zaista dobije mogućnost da se nađe na željenoj listi. Zbog čega se sve ovo traži? Suštinska stvar je pravljenje centralnih registara stanovništva, u koje bi EU imala uvid. Ako, na primer, neko uđe u zemlju u Dimitrovgradu, onaj na granici u Malom Zvorniku to ne zna jer nema centralni registar. A EU zahteva da zna, ne samo onaj na drugom graničnom prelazu, nego i onaj koga to zanima na bilo kom graničnom prelazu u zemljama EU. Kao što zahteva tačan registar pasoša, izdatih, izgubljenih i poništenih. I uređivanje viznog režima prema trećim zemljama u skladu sa onim kako je to uredila EU. Jednak tretman prema azilantima, jasna strategija borbe protiv trgovine ljudima i tako dalje. Tek po ispunjenju svih tih tehničkih stvari, za šta su potrebni vreme a i novac, Srbija može da se nada dobroj političkoj volji da će biti stavljena na bezvizni režim. Od zemalja u regionu koje još nisu ušle u Uniju, jedino građani Hrvatske ne moraju da vade vize za putovanja ka EU, a to što su Hrvati političkom voljom prvo stavljeni na bezvizni režim da bi tek posle ispunjavali tražene uslove, ne znači mnogo Srbiji, Albaniji, Bosni i Crnoj Gori kao zemljama pred koje je stavljen drugačiji redosled poteza. Ono što bi moglo da piše u sporazumu, koji će nam biti ponuđen sedmog februara, jeste da se EU obavezuje da će i Srbija pošto ispuni sve tehničke uslove biti stavljena na belu šengen listu. Što bi, valjda, uticalo na brzinu donošenja potrebnih zakona u ne baš ažurnom srpskom parlamentu. I što bi, bar simbolički, značilo da nas Evropa posle četvrt veka konačno prihvata kao svoj deo. Jer, prvi sporazum o slobodnom prolasku granica stanovnika pet evropskih zemalja potpisan je 14. juna 1985, na brodu, na reci Mozel u luksemburškom selu Šengen.