Monarhisti i republikanci

Dve stotine godina „novije srpske istorije” zaglušeno je ratnim razaranjima, spaljenim gradovima i selima, milionima mrtvih – „raseljenih” put neba ili put novih (srpskih) zemalja ako su imali sreće da prežive genocid, zločine neprijatelja s juga, severa, zapada ... Dve stotine godina „novih seoba”, života spasenih u naručju i imovine u zavežljajima. Rat za ratom, pa kratki varljivi mir tek da se predahne i preživeli okupe, a s jeseni, ili s proleća ponovo u rov, u zbeg, u zimu i nepoznato, držeći decu za ruku, koja će odrasti u nekoj „novoj zemlji” sa sećanjem na zavičaj (odakle su prognani), gde im je ostalo sve što su imali, i gde se nikad više neće vratiti, sem u pričama i snovima, dok ima ko da ih sanja. U Srbiji – već rečeno, postoji PET godišnjih doba: proleće, leto, jesen, zima, i - rat. Samo u HH veku: tri balkanska rata – 1912, 1913, 1992 – 1995; dva svetska: 1914 – 1918; 1941 – 1944, i jedno „milosrdno bombardovanje” 1999, kao „apokaliptični vatromet” u slavu kraja dvadesetog, paklenog veka. To je što se tiče Nas, i NJih, u jednom veku. Nas sa poznatom „kućom na drumu” i „inatom” da branimo tu kuću po „svaku cenu”, da izađemo svakom na megdan i kad treba i kad je (samo)žrtvovanje uzaludno, i NJih koji baš tim drumom tutnje sa Istoka na Zapad, i Zapada na Istok, rušeći sve što im pogled dosegne i granata dobaci; horde teško naoružanih zločinaca pod komandom bolesnika koje će (vekovima) pamtiti istorija, i medicina. I, to je tako, valjda, „bila sudbina” što se tiče Nas, i NJih. Međutim, postoji nerešiv „problem” što se „tiče” Nas i Nas. Sa NJima smo, nekako, izlazili na kraj, preživljavali užase sa posledicama vidljivim kad se prebrojavamo i određujemo međe zemlje, ali rat Nas sa Nama je, skoro bez prestanka, bez predaha i, kako se čini, trajaće do konačne pobede. Hac nad Nama. Letimičan pregled te naše „familijarne borbe” izgledao bi ovako: Početak HIH veka, ubistvo Karađorđa. Ko ga poseče sekirom? Mi. Početak HH veka, ubistvo – masakr kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage. Ko ih iseče na komade sabljama i izbaci kroz prozore Dvora? Mi. Početak HHI veka, ubistvo – streljanje Đinđića. Ko ga ubi? Mi. Imena ubica su različita, pošto je ljudski vek „kratak” da bi jedan ubica živeo dvesta godina i sam pobio sve „izdajnike”, pa je (još uvek) primoran da predaje pištolj – štafetu potomcima „svoje vrste” i „svojih ubeđenja”. Ipak, među onima koji se izdvaja visinom, snagom i „delom”, pominjući se, često, kao primer „rodoljuba i patriote” je – Dragutin Dimitrijević Apis. U tom ratu Nas sa Nama on je, sigurno, jedan od najznačajnijih boraca (one) „revolucionarne strane” koja je svojim „delovanjem” učinila (koliko je mogla) da nas (danas) ima ovoliko koliko nas nema. Kratak pregled „delovanja” Dragutina Dimitrijevića Apisa početkom HH veka je (ujedno) i „putokaz” prema današnjem „uređenju” države Srbije; život posvećen i, „žrtvovan” za ideju „uklanjanja revolucionarnim putem svega što je sa predznakom Krune”, ne birajući način, sredstva i ne razmišljajući o posledicama. (A jedna od njih je i kasniji prelazak sa „normalnog koloseka” na put republikanske „uske pruge”.) Činjenice su sledeće: Dragutin Dimitrijević Apis (1876 – 1917), kao generalštabni potpukovnik srpske vojske, bio je „idejni i oružani” vođa oficirske zavere u ubistvu kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage 1903. godine. Povod za ubistvo – masakr kraljevskog para, i nestanak dinastije Obrenovića iz političkog i svekolikog života Srbije pravdan je osvetom zbog „narušene časti vojske” koja je morala da „trpi i gleda” kako joj komanduje bivša „dama iz kupleraja”, pa uz sve to još i „lažno trudna”, što može da zavarava onog „klipana od kralja”, ali vojsku – ne! Apis odlučuje da se „poseku” i da se „zatre” sramota. (Posečeni i izbačeni kroz prozor Dvora; Srbiji uvedene prve sankcije u HH veku i – još gore, „svrstana među urođenička plemena”.) Apis, pogođen u grudi iz „neposredne blizine”, preživeo je zahvaljujući „izuzetnoj fizičkoj snazi”, i biće sudbina da „posao” likvidiranja krunisanih glava nije priveo kraju (što će mu – mnogo kasnije – komunistička vlast priznati kao „pokušaj oslobađanja naroda od tiranske vlasti kraljeva i dvorske kamarile”). Život spasava „pričom” o želji da se na presto „dovede” dinastija Karađorđevića, da se Srbija vrati na put koji je (u svoje vreme) označio Karađorđe, „svetionik Srbije”. (Koga, kao što znamo, sahraniše u dve zemlje; telo Ovde, a glava Tamo.) Moćan, nedodirljiv, fanatično ube­đen u „misiju” spasitelja zemlje, orga­nizuje atentat u Sarajevu, pucajući preko nišana Gavrila Principa u austrougarskog nadvojvodu i prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu ženu, groficu Sofiju Hotek. Da je stupio na presto, habzburgovski nadvojvoda bi bio – kako su pisale tadašnje novine, „car Austrije, kralj Ugarske, kralj Češke, Dalmacije, Hrvatske, Slovenije, Galicije, Lodomerije, Rame, Bosne i Hercegovine, kralj Kumanije, Ilirije, Jerusalima, vojvoda Dubrovnika, Zadra, gospodar Kotora”... uz još bezbroj titula zemalja sa kojima je Srbija odmah ušla u rat – posle dva balkanska rata; rat koji je već bio „planiran od strane Beča” ne bi li se ratom ostvarila „koheziona sila” u imperiji na umoru i raspadu. I umesto da se uruši sama u sebe, imperija se srušila na Srbiju, već iscrpljenu od dva rata, bolesti, bede ... (Pašić i „gro vojske su sve učinili” da do ovog „incidenta” ne dođe, ali su oficiri zaverenici – „crnorukci”, bili jači i van kontrole „civilne vlasti”.) Posledica ubistva „velikog nadvojvode”: poginulo, povešano, streljano, spaljeno, pomrlo od bolesti ... skoro četrdeset posto stanovništva Srbije. („Cena” koja je zauvek – nepovratno promenila „demografsku sliku” ove zemlje.) Apis (opet) izbegava svaku odgovornost jer je (zahvaljujući i njemu) počeo Veliki rat i sad valja biti jedinstven, ne praviti razdor u „vrhu vojske”, gde je On (i dalje) bio neprikosnoven. I ponovo jaše, sa opsesivnom idejom da Srbiju „dovede u red” – da se posle proboja Solunskog fronta vrati u zemlju na čelu srpske „republikanske vojske”, koja će u naletu osloboditi zemlju od neprijatelja „spolja i iznutra”. Da bi ostvario taj veliki, „patriotski cilj”, morao je „skloniti” još jednog (budućeg) kralja – regenta Aleksandra Karađorđevića koji je od 1914. vladao Srbijom umesto bolesnog oca, kralja Petra I. Šta se dešavalo tih dana „objasnile” su (posle Drugog svetskog rata) „republikanske novine”: „Uhapšen na Solunskom frontu decembra 1916. kao pripadnik tajne organizacije ’Ujedinjenje ili smrt’ zbog INSCENIRANOG ATENTATA na prestolonaslednika Aleksandra, koji su tobože izvršili Rade Malobabić i Muhamed Mehmedbašić; osuđen i streljan na Solunskom polju 26. juna 1917.” I dok su komunistički „oslobodioci” (još uvek) streljali i hapsili protivnike – neprijatelje „nove države”, dok su se vodili procesi i obračuni sa „ostacima monarhističkog, zlikovačkog režima”, dok su po zatvorima umirali „preostali pripadnici kolaboracionističke buržoaske klase”, dok su se po internacionalnim izbegličkim logorima povlačili oficiri vojske koja je oslobađala zemlju u ratovima 1912 – 1918, dok su se širom Srbije pošumljavale poljane, padine i jaruge „pasjim grobljima”, baš u to vreme, te 1953. godine, među prvim rehabilitovanim bio je Veliki Anarhista – Apis, uz sledeće obaveštenje: „Revizija Solunskog procesa izvršena 1953. godine dokazala je da su atentat INSCENIRALI regent Aleksandar i Radikalna stranka; svi osuđeni su rehabilitovani.” Ujahavši u Beograd na belom konju, J. B. Tito je ostvario i „materijalizovao” Apisovu (i još mnogih) želju – da se Srbija „preobrati” u „republikansku državu”. Austrougarski kaplar je, zahvaljujući ratu Nas sa Nama, „avanzovao” u trostrukog Narodnog heroja zemlje u koju je ušao „prvi put” kao okupatorski vojnik, pucajući na stanovništvo te iste zemlje koja će ga (kasnije) slaviti kao jednog od svojih „najvećih i najvoljenijih sinova”. (Da li je to još negde nekom uspelo, nije zabeleženo, ali smo Mi pokazali da je i To moguće.) Srbija se danas vozi „republikanskim kolosekom” koji je uveden posle Drugog svetskog rata, tako što je jednim „dekretom” poništeno sve što je bilo pre ovog političkog i ekonomskog Čuda. „Republikanska kompozicija” se decenijama kotrlja, poskakuje i raspada: vagona je sve manje i manje, voz staje na „svakoj banderi”, putnici su izloženi maltretiranju mašinovođe i konduktera, karte se naplaćuju po broju zuba putnika, šina skoro da nema – voz često ide preko polja sve uz vesele pesme sa razglasa po vagonima bez stakla na prozorima, mlađi putnici na uzbrdicama iskaču i beže – kad voz uspori sa neverovatnih 50 km na brzinu hoda, sve uz psovke starijih koji bi i sami da iskoče, al’ se boje preloma nogu kao posledice osteoporoze, krov odavno prokišnjava pa većina drži ambrele nad glavama nejači, poneki nervozniji „gospodin” primećuje da „voz kasni 60 godina”, ali odmah biva ućutkan povicima: Pa, šta?! K’o da će ti se neko obradovati ako stigneš na vreme?! Pre par nedelja pronela se vest kroz vagone da će kompozicija stići (konačno) u Evropu za pet–šest, najviše sedam–osam do deset godina, na šta su se mlađi bunili i protestovali govoreći da su pojeli sve što su poneli, a stariji – iskusniji mirno su ih gledali i filozofski komentarisali: Pa, gde je prošlo 60 godina, neka prođe i tih 10–15. A i bolje nam je u ovakvom vozu, nego među strancima na ulici. Ova priča je, zapravo, u suštini jednostavna. Srbija bi (odavno) bila zemlja koju svi „rodoljubi” pominju i u čiju se tradiciju kunu, oblače, krste, pevaju..., da je samo jedna „sitnica” moguća: da Neko bude izabran za kralja na prvim kraljevskim izborima. Međutim, pošto je to nemoguće, vozimo se ovako, dalje, pa dokle stignemo. Postoje i neke zanimljivije „koincidencije” između Maršala Mašinovođe i ubijenog nadvojvode u Sarajevu. Kako su (ondašnje) novine pisale, pozivajući se na Ferdinandovog „pedantnog sekretara”, budući gospodar „stotinu naroda” voleo je da se „zabavi u prirodi”: „Velika strast mu je lov. Do ovog proleća ubio je 2.140 komada sitne divljači. U Blumbahu je za jedan dan ustrelio 53 jarca. Tokom dosadašnjih lovova ubio je preko 6.000 jelena...” Ovo je, možda, jedno od objašnjenja, zašto je J. B. Tito imao strast da (osim ljudi) ubija i sve što se kreće po bugojnima i okolini. Nesuđeni komandant mu je bio uzor koji, ipak, nije dostigao (kad je reč o životinjama). A „s druge strane”, nedovoljno je poznato da je jedan od najvećih svetskih pesnika, pisac (verovatno) najpoetičnije drame „svih vremena” – Edmond Rostan, uz stihove o „neustrašivom junaku” Siranu, napisao i pesmu posvećenu kralju Petru, pošto je video jednu sliku na kojoj je iznemogli, bolesni stari kralj na zaprezi koju vuku četiri vola kroz blato Jankove klisure prema snežnim planinama Albanije. (Pesmu je s francuskog prepevao Milutin Bojić 1916. godine.) Kralj–Petrova Četiri Vola To Petar Prvi, iz Srbije stare Odlazi sedeći na ostatku kare, Volovi vuku kola ta. Kralj Petar ide, jer ići mora, Preko busenja, stenja i gora... A o „najvećem sinu naroda i narodnosti” (čija se deca poubijaše zbog međa i imovine), napisano je nebrojeno hiljada pesama u kojima se („otac i majka”) pominje i poredi sa „stenom, divom, kremenom, suncem, hrastom”... i ispod hrasta – „ljubičicom belom” I na kraju, kad smo već kod „pesama i poezije”, moglo bi se postaviti jedno „rimovano” pitanje: Da li je moguće pronaći Pravi put i Spas, Ako su Oni i Mi Protiv Nas? P. S. Podele će nam, verovatno, doći glave i (ovo malo) preostale zemlje. Kad bi, recimo, ova podela bila „tolerantnija” - bez mržnje, gorčine, pred­infarktnog besa, život bismo „trošili” na praktičnije, korisnije i pametnije poslove, ako nam je (već) suđeno da se svađamo, sekiramo i, do bola, nerviramo.