Lekcija profesorke

U Beogradu je u 81. godini preminula Ognjenka Milićević, reditelj, teatrolog, profesor glume i dekan Fakulteta dramskih umetnosti. Zbog njene skromne i delikatne prirode, njeno izuzetno teatarsko delo poznato je pre svega pozorišnim profesionalcima, a manje široj javnosti. Bila je jedan od najboljih glumačkih pedagoga i niz vodećih srpski glumaca s ponosom ističe da su diplomirali u klasi profesorke Milićević. Prevela je desetine dela sa ruskog jezika, među kojima i ona kapitalna: “Moj život u umetnosti” Stanislavskog i “O pozorištu” Mejerholjda. Pokrenula je Pozorje mladih na Sterijinom pozorju, napisala brojne stručne tekstove o pozorištu, a do poslednjeg trenutka bila aktivna i iznad svega dragocena u našem teatarskom životu. Dobitnik je više priznanja, među kojima i medalje Stanislavskog. Treba očekivati da će njeno delo tek postati predmet posebnih izdanja u kojima će se detaljnije i podrobnije pisati o izuzetnoj zaostavštini profesorke Milićević. Ognjenka Milićević bila je po mnogo čemu posebna ličnost. Uspešna odbojkašica u mladosti i nesvakidašnji intelektualac. Građanskog porekla (koje nikada nije isticala), a autentično levičarskog opredeljenja. Izuzetno radoznala za tekovine moderne civilizacije, a privatno sasvim u nekom starinskom vremenu: otmena i duhom i gestom, plemenita, vredna, nenametljiva. I svoju lepotu nosila je diskretno. Mogli ste je zvati da je pitate bilo šta. Kako se u originalu piše Sloterdajk? – naravno, hitno je. Za dva minuta saznate ne samo kako se piše, nego i istorijat porodice i genealogiju prezimena čuvenog filozofa. Objašnjava finese. Sa Sergijem Lukačem decenijama, poslednjih godina sama. Svi koji se bave pozorištem, znaju koliko su joj bili privrženi i koliko su brinuli o njoj nekadašnji studenti Cvele, Varja, Zeremski, Milenko (kojeg, nažalost, više nema)... i drugi. Ne pišem ovo da bih naglasila njihovu požrtvovanost. O tome u pozorištu ionako svi dovoljno znaju. Pišem ovo da bih, zapravo, rekla, kako je mogućno da neko ko nema biološke dece – svojom plemenitošću i posebnošću – stvori neku svoju decu. Da nečija tuđa deca, vremenom, spontano i nekako prirodno, postanu kao vaša, a da pri tom od njih za sebe lično nemate nikakvih očekivanja. Poslednjih nedelja uvek je nekog bilo u stanu na Topčideru. Pomislih tada da ima neke istine u rečima Andrića: čovek u životu dobije samo onoliko koliko je sam dao drugima. Mogli smo od Ognjenke čuti toliko toga o pozorištu, sportu, nauci, medicini, društvu, životu uopšte, ali čini mi se da je najvažnije što smo mogli – a tome nas je učila na svoj tih ali odlučan način – da učimo kako da postanemo bolji ljudi. Ako probamo da savladamo tu lekciju (volela je tu starinsku reč: iako već u dubokoj starosti, želela je da savlada kompjuter i jedan naš mladi kolega u tome joj je pomagao, kao devojčica ushićeno bi govorila “Danas imam lekciju iz računara!”), bila bi spokojna i zadovoljna. Lekcija koju treba savladati. Lekcija života, lekcija profesorke Ognjenke Milićević.