Teror silikona

Nekada su se estetskim operacijama prikrivali ožiljci, operisale klempave uši i upadljivi fizički nedostaci, a danas je lista želja potpuno drugačija. Najviše ljudi traži i radi plastične operacije pod uticajem medija. Tako su, krajem 2007. godine, doktori sa Instituta za plastičnu hirurgiju sa Beverli Hilsa objavili rezultate ankete koju su sprovodili među američkim pacijentima – operisani su, gotovo uvek, tražili model željenog oblika dela tela u izgledu poznate ličnosti. Usne Anđeline DŽoli, oči glumice Kejti Holms, telo mlade glumice DŽesike Bil bili su najpopularniji uzori lepote. Tijana Mandić, klinički psiholog, reći će za NIN da je u navedenom primeru jaka želja za pukom imitacijom poznatih. “Dok neki ljudi imaju upadljive fizičke devijacije i nesreće posle kojih moraju da se operišu, druge osobe, u koje spadaju i pomenuti američki građani, žele da liče na druge, žele da imitiraju”. S ovim će se složiti i Čedomir Čupić, profesor sociologije i političke antropologije na Fakultetu političkih nauka. On za NIN navodi da su ljudi veoma skloni imitaciji, pogotovo svega onog što je napadno i što se nameće. Iako kaže da je lepota prednost svuda u svetu, Čupić smatra da je prirodan izgled dovoljan, pogotovo ako se dobro održava i neguje, te da je veštački izgled automatski neprirodan. Nasuprot tome, Tijana Mandić smatra da podela na crno i belo nije dobra: “Estetska hirurgija velikom broju ljudi može da pomogne da se posle nje osećaju srećnije i bolje, posebno zrelim osobama koje jasno znaju šta hoće. One tada, promenom izgleda, mogu da krenu dalje i lepše u život”. Domaći plastični hirurzi kažu da se žene u Srbiji najviše odlučuju na korekcije u četrdesetim i pedesetim godinama, najčešće posle razvoda, kada im je potrebna potvrda da život ide dalje. Žene žele da se ulepšaju za potencijalnog budućeg ži-votnog partnera ili žele da napreduju u poslu, pa im novi izgled daje podstrek. Česte pacijentkinje su situirane žene koje imaju status u društvu i žele da zadrže dobar izgled ili moraju da se takmiče sa mlađima. Na operacije se odlučuju domaćice, koje ušavši u petu deceniju života, i dalje žele da zadrže pažnju supruga, obično uspešnog u svom poslu. Mandićeva smatra da ima briljantnih primera gde je plastična hirurgija uradila i dosta psihološkog posla, ali ima i suprotnih primera, da je osoba posle operacije samo spolja lepša, dok se iznutra i dalje oseća bezvredno, loše i depresivno. Po njenim rečima, veoma je bitna priprema za operaciju – osoba koja će trajno promeniti svoj izgled treba da se nauči na neku drugu percepciju sebe, na drugačije reakcije ljudi na njen novi identitet. Postoji takozvani “okidač promene” – menjanje izgleda plastičnom operacijom nosi sa sobom druge promene: operisani misle o sebi lepo, osećaju se bolje, te se osobe posle operacije menjaju ne samo na fizičkom planu. Tijana Mandić smatra da je čovek oduvek dobro reagovao na harmoniju, simetriju, lepotu, ali da posle prvog utiska koji može da ponese, dolazi drugi i treći. Malo ozbiljnih i zrelih ljudi ostaje na prvom utisku koji je, po rečima Mandićeve, pri-lično zloupotrebljen: “Ima dosta i onih koji misle za lepe ljude da su površni, glupi, neodgovorni – postoje, dakle, i druge predrasude na osnovu fizičkog izgleda.” I Čedomir Čupić smatra da je izgled samo prvi utisak koji može brzo da splasne. “Sokrat je govorio: progovori da te vidim. Danas je trend u svetu biti lep: u magazinima, na bilbordima, u reklamama vidljiva su lepa lica i tela. Qudi, pogotovo oni skloni imitiranju, prihvataju te modele lepote kojim smo okruženi, i oponašaju ih. U tom slučaju je najvažnije pitanje realnosti jer ako osoba nije u imitaciji realna, taj željeni izgled neće odgovarati njenim proporcijama. Zbog toga se javlja i preterivanje u izgledu i napumpavanju”, zaključuje Čupić. O ovom trendu preterivanja, koji kod nas nije otišao dalje od međusobnog utrkivanja narodnih pevačica u veličini poprsja, Tijana Mandić smatra da je on jedan od aspekata ispoljavanja iracionalnog. “Takva osoba to iracionalno u sebi može da ispolji i na druge načine – anoreksijom, bulimijom, kako troši pare, kako se ponaša prema bližnjima. Rekla bih da su u tim primerima preterivanja u operacijama izražene nesvesne potrebe za magijskim, svemoćnim. To više ne ide ka zdravom, lepom, veselom već ka autodestrukciji, nagonu smrti. Ista plastična operacija može čoveku da pomogne da procveta, a isto tako može da se koristi u autodestruktivne svrhe”, primećuje Mandićeva. Čedomir Čupić smatra da se u Srbiji estetska hirurgija nije u toj meri razvila i da “to praktikuje tri, četiri odsto stanovništva”. On to, pre svega, vidi u činjenici da većina ljudi nema novčana sredstva za skupe operacije: “Ko nema da plati, može samo da mašta”. Iako socijalni status u bitnoj meri utiče na odluke ljudi o ulepšavanju hirurškim skalpelom, pomama za lepim otvorila je mogućnost podizanja kredita u bankama za plaćanje operacija; stvorila je sindrom sponzoruša koje za cilj imaju poklon galantnih momaka – finansiranje nove biste. Nije retkost da roditelji svoje devojčice časte silikonskim grudima za punoletstvo. Čedomir Čupić primećuje da se lepota nameće kao dominantan obrazac jer to forsiraju određeni krugovi koji drže medije. On navodi: “Tržište čudno utiče na medije. Mediji bi trebalo da budu spoljni omotač između građana i organizacije društva, a oni, pod pritiskom tržišta, reklamiraju svašta, uz razgolićene mlade i lepe devojke. To bi moglo da se reguliše podizanjem nivoa kulture stanovništva ili raznim zabranama u marketingu.” A kako tržište nameće devojčice koje u reklamama promovišu preparate protiv starenja, celulita i podočnjaka, zaključak koji se nameće jeste da nas kreatori reklamnih kampanja čine nezadovoljnim onim što imamo jer se upoređujemo sa nedostižnim modelima lepote – savršenstvom i mladošću. Nadežda Milenković, marketinški stručnjak, primetila je da mlada lica sa reklama poručuju potrošačima: “I vi možete izgledati ovako ako koristite baš ovaj proizvod za negu”! Očigledno je da se reklame ne prave po principu – “Budi srećan kako izgledaš”, već manipulišu nezadovoljnim i nesrećnim.