Potpuna recesija: gde je izlaz

Problem je mnogo dublji. Nastupa kulminacija triju decenija kad su američki potrošači sistematski trošili više nego što su im to sredstva dopuštala. Ta era se bliži kraju. Potrošači više nemaju na raspolaganju načine koji bi im omogućili da i dalje troše besomučno, prostirući se preko gubera. Jedini trajni lek, ako izuzmemo onaj koji bi podrazumevao da Amerikanci prihvate niži životni standard ili da se poslovanje svede u uže ekonomske okvire, jeste da se Amerikancima srednjih i nižih prihoda obezbedi veća kupovna moć – i to ne samo privremeno. Najveći deo debate koja se vodi nije ni od kakve koristi. Čak i ako se uvede više poreskih olakšica za privredne subjekte kao što je, recimo, ubrzana deprecijacija, preduzeća neće investirati u više fabrika ili dodatnu opremu u situaciji kada je smanjena tražnja za proizvodima i uslugama; upravo je to dijagnoza situacije u kojoj se nalazimo. Ni privremena rešenja, kao što su stimulativni paketi koji domaćinstvima obezbeđuju jednokratnu gotovinsku injekciju, neće vratiti potrošače u tržne centre, jer oni dobro znaju da je ta pomoć privremena. Problemi većine potrošača trajne su prirode, tako da je najverovatnije da će oni taj dodatni novac gurnuti duboko u džep, umesto da ga potroše. Problem koji leži u osnovi nije od juče; on nastaje i produbljuje se decenijama. Srednja vrednost naknade za jedan sat rada u Americi jedva da je nešto viša nego što je bila pre 35 godina, ako, razume se, uzmemo u obzir inflaciju. Prihod muškarca u 30-im godinama danas je 12 posto niži od prihoda njegovog vršnjaka pre tri decenije. Većina onoga što je u međuvremenu zarađeno u Americi samo je otišlo u džepove najbogatijih 5 posto stanovnika. Ipak, bogati izdvajaju znatno manji procenat zarade za kupovinu predmeta, nego što to činimo mi ostali; ništa čudno jer su, na kraju krajeva, oni bogati, već imaju najveći deo onoga što žele. Umesto da kupuju i stimulišu američku privredu, bogati će pre investirati u neki drugi deo sveta, gde imaju najveću stopu dobiti, gde im se pare brže i više plode. Problem je godinama vešto prikrivan, jer su Amerikanci srednjih i nižih prihoda uspevali da iznađu načine da žive preko svojih mogućnosti. Sada su, međutim, svi načini iscrpljeni. Prvi način bilo je to što se više žena bavilo plaćenim poslovima. Većina žena, koje su pohrlile u redove zaposlenih tokom 70-ih godina, to je učinila u manjoj meri zbog toga što su im se otvorile nove profesionalne mogućnosti, a u većoj meri što je trebalo poboljšati porodične prihode. Procenat zaposlenih američkih majki čija su deca školskog uzrasta gotovo se udvostručio od 1970. godine, tako da sada iznosi više od 70 posto. Međutim, postoji izvesna granica kada je reč o broju zaposlenih majki koje mogu da zadrže plaćene poslove. Drugim rečima, ne može se preko određenog broja. Onda su Amerikanci potražili drugi način koji bi im omogućio da troše preko mogućnosti, tj. preko zarade koju ostvaruju po radnom satu. Jednostavno, radili su veći broj sati. Prosečni Amerikanac danas radi veći broj sati nego što je to činio pre tri decenije. Amerikanci su postali pravi radoholičari, tako da godišnje rade 350 sati više od prosečnog Evropljanina, više čak i od Japanaca čija je marljivost već legendarna. Međutim, i tu postoji ograničenje, pa su oni onda potražili treći način koji bi im omogućio da troše više nego što zarađuju. Počeli su da pozajmljuju. Kako su cene nekretnina naglo porasle tokom 90-ih godina, i još brže u periodu od 2002. do 2006, pretvorili su domove u kasice-prasice, tako što su refinansirali hipotekarne kredite upisom druge hipoteke. Međutim, i ova treća strategija imala je ugrađeno ograničenje. Kasice-prasice su se porazbijale kada je pukao prenaduvani balon cena u stanogradnji. Dakle, sve ukazuje na to da je pomahnitala potrošnja ostala za nama. Konačno ubiremo plodove brzometno rastuće nejednakosti i situacije u kojoj je bogatstvo sve koncentrisanije. Jedini način na koji će naša privreda dugoročno nastaviti da funkcioniše podrazumeva povećanje plata za donje dve trećine Amerikanaca; izraz “donje dve trećine” odnosi se na one sa najnižim prihodima. Rešenje sigurno ne leži u “zaštiti” radnih mesta kroz zaštitu trgovine. To bi samo povećalo cene svega što se kupuje u inostranstvu. Uostalom, većina rutinskih poslova ionako je automatizovana. Ono što je Americi potrebno jeste povećani poreski kredit, a njega bi trebalo finansirati iz dodatnog poreza koji se plaća na svaku jedinicu povećanja prihoda kod kategorija građana koje najviše zarađuju. Poreski kredit funkcioniše kao obrnuti porez na dohodak. Povećanje poreskog kredita značilo bi da radnicima koji najmanje zarađuju obezbeđujemo veće olakšice, i da te olakšice ukinemo onima sa najvećim dohotkom. Isto tako, potrebni su nam jači sindikati, posebno u sektoru lokalnih usluga koji je zaštićen od globalne konkurencije. Zaposleni bi trebalo da mogu da osnuju sindikat bez nepotrebno dugog procesa izdavanja dozvole na osnovu utvrđivanja reprezentativnosti, koji poslodavcima pruža previše mogućnosti da ih zastrašuju ili da primene prinudu. Odluku da li će osnovati sindikat radnici bi trebalo da donose prostom većinom glasova. Pored toga, trebalo bi uvesti visoke novčane kazne za poslodavce koji otpuštaju radnike zbog toga što pokušavaju da se organizuju u sindikat. Te kazne nisu adekvatne: uobičajena kazna iznosi naknadu radniku za izgubljenu platu uz pripadajuću kamatu; to poslodavci jedva da i osete. Dugoročno gledano, nejednakost se može ispraviti samo uvođenjem boljih škola za decu čiji roditelji pripadaju kategoriji onih sa nižim i srednjim prihodima. To će u najmanju ruku zahtevati dobre predškolske ustanove, odeljenja sa manjim brojem đaka i bolje plate za nastavno osoblje u takvim školama, kako bi se privukli upravo oni najtalentovaniji nastavnici koji su učenicima potrebni. Sve te mere valja uvesti da bi Amerikanci stekli dovoljnu kupovnu moć da mogu da održavaju u životu američku privredu. U isto vreme, te mere su potrebne i kako bi se prevazišla rastuća nejednakost, odnosno kako bismo sprečili podvajanje i raspolućivanje Amerike. (Autor je profesor javne politike na Berkliju; NIN je nedavno objavio prikaz njegove najnovije knjige Superkapitalizam) (The New York Times)