Grob u tuđini-dokle?

Slobodan Jovanović još uvek počiva na londonskom groblju Kensal Grin, u delu grada severno od Temze, koji se danas može smatrati širim centrom, a pre pedesetak godina je verovatno bio na periferiji. Grob sam prvi put posetio sredinom devedesetih godina, zajedno sa Predragom Palavestrom, kad smo se vraćali sa kongresa PEN-a iz Škotske. Bilo je to po izričitom nalogu pokojnog Živorada Stojkovića, velikog Jovanovićevog poštovaoca, koji se još pod Titom i kasnije pod Miloševićem hrabro borio da se sabrana dela Slobodana Jovanovića izdaju, a na kraju je velikom upornošću zajedno sa Radovanom Samardžićem uspeo da priredi i u BIGZ-u objavi dvanaest tomova. Nepoverljivi Živorad je insistirao da mu se donesu fotografije kao dokaz da smo na grobu prislužili sveće. Pored Palavestre i mene, na groblju su tada bili Dušan Puvačić, kao i Nenad Petrović i Đorđe Novaković, dva starija gospodina iz ratne emigracije, koji su poznavali Jovanovića, pamtili njegovu sahranu, a nas doveli u Kensal Grin. Bio je sunčan avgustovski dan, unaokolo je bilo malo ljudi, a mnogo zelenila i groblje je delovalo skoro idilično. Mesto gde je Jovanović sahranjen nalazi se otprilike u središnjem delu, u aleji koja izgleda kao bilo koja druga, a sam grob nismo zatekli u najboljem stanju. Nadgrobna ploča sa Jovanovićevim profilom u reljefu i teško čitljivim spiskom njegovih dela stajala je blago nakrivljena. Ipak, neko je koji dan ranije bio ostavio buket cveća. Još tada je bilo dosta onih koji su verovali da je došlo vreme da zemni ostaci ovog velikog čoveka srpske kulture budu vraćeni u domovinu i položeni u grobnicu Jovanovićevog oca Vladimira, takođe slavnog naučnika i liberalnog političara, na beogradskom Novom groblju. Ova tema će se narednih godina u nekoliko mahova otvarati u krugovima tadašnje demokratske, građanske i akademske opozicije Miloševiću, ali nije bilo ni prave motivacije niti, uostalom, mogućnosti da se nešto ozbiljnije preduzme. Kada sam posle oktobarskih promena, početkom 2001, stupio na dužnost ambasadora SRJ, a zatim SCG u Velikoj Britaniji, učinilo se da se ta dugo očekivana mogućnost ukazuje. Pošto sam pokrenuo rad Ambasade i uspeo da se orijentišem u okruženju, ozbiljnije sam se posvetio projektu povratka Jovanovićevih ostataka u zemlju. Najpre sam obavio niz razgovora sa starijim pripadnicima emigracije, koji pamte Slobodana Jovanovića i poštuju uspomenu na njega. Istovremeno, stupio sam u vezu sa starom beogradskom porodicom Pavlović, koja se, u odsustvu neposrednog potomstva, preko Koste Pavlovića, sekretara i najbližeg saradnika Jovanovićevog, našla u položaju naslednika. Autorska prava Slobodana Jovanovića, na primer, bila su u posedu slikarke Bele Pavlović, koja ih je nedavno testamentom gospodski ostavila Srpskoj akademiji nauka. U Engleskoj živi renomirani profesor novovekovne istorije na Univerzitetu u Sautemptonu Stevan K. Pavlović, koji je, preko oca Koste, zapravo vlasnik grobnog mesta u Londonu gde je Jovanović sahranjen. Sa njim sam, kao i sa beogradskim izdankom porodice, arhitektom Đorđem Pavlovićem (sinom pokojnog Bojka Pavlovića, Kostinog brata) vodio prepisku i u nekoliko navrata razgovarao telefonom oko ideje da se Jovanovićevi posmrtni ostaci prenesu u Srbiju. Svi sa kojima sam bio u dodiru bili su saglasni da je Jovanovićevim ostacima mesto u rodnoj zemlji, sad pošto je uklonjen režim koji ga je, kao narodnog neprijatelja, osudio na robiju i gubitak građanske časti. Profesor Pavlović je, kako su to zahtevali britanski propisi, spremno dao pismenu saglasnost da grobno mesto, posle ekshumacije, pripadne lokalnim vlastima. On je, međutim, izrazio rezervu koja se ticala pravnog, pa i moralnog aspekta čitavog poduhvata u okolnostima gde je još uvek na snazi presuda za veleizdaju. Rekao je da ne smatra kako ima pravo da bilo koju inicijativu ometa ili da joj se protivi, ali da zadržava pravo da se ne slaže. U istom smislu su se izjasnili i najugledniji ljudi naše dijaspore u Britaniji: niko se nije usprotivio, ali su svi smatrali da bi pre svega drugog trebalo ukinuti presudu i rehabilitovati Jovanovića. Kako je zamisao bila da u formalnom smislu inicijatori i organizatori prenosa Jovanovićevih ostataka budu pre svega ustanove za koje je on bio vezan, dakle Beogradski univerzitet i Akademija nauka, obavio sam i te razgovore i dobio punu podršku. O svemu sam obavestio predsednika Vlade, koji se spremno složio sa nepolitičkom i nestranačkom koncepcijom povratka Slobodana Jovanovića u domovinu, izrazio mišljenje da čitavu ceremoniju treba držati u granicama akademskog i građanskog dostojanstva, a u ime Vlade obećao je materijalnu pomoć Sve se ovo dešavalo najmanje tri godine pre no što je usvojen Zakon o rehabilitaciji. Stvar je bila dodatno komplikovana time što je Slobodan Jovanović osuđen zajedno sa još dvadeset dvojicom optuženika za najteža krivična dela protiv naroda i države, u grupi na čijem se čelu nalazio Draža Mihailović. Na moje interesovanje kod pravnih eksperata i, uostalom, političara u Beogradu, jednodušan je odgovor bio da se slučaj Jovanovića ne može izdvajati iz presude i da je neophodno sačekati donošenje Zakona. Uzevši sve ovo u obzir, odustao sam od daljih nastojanja i, sa svima ostalima, nastavio da čekam. Kao što je poznato, tek će inicijativa Srpske liberalne stranke, pokrenuta stručnije, organizovanije i u povoljnijem trenutku, naići na podršku šire javnosti i dovesti do poništenja presude Slobodanu Jovanoviću. Dodaću još da se u Beogradu bilo saznalo o našoj londonskoj inicijativi, posle čega su, po akademskim i političkim budžacima, krenula podmetanja u smislu da se sve to radi tobože u interesu promocije Vojislava Koštunice, DSS-a, SPC, SANU i uopšte tzv. klerofašističkih krugova. Ove ružne insinuacije malih ljudi nisu, naravno, učinile da se odustane od nastojanja da se ostvari povratak u zemlju Jovanovićevih ostataka, ali u nekom smislu jesu delovale obeshrabrujuće. Činjenica je da se u arhivi naše ambasade u Londonu i danas nalaze originali (kopije su, zajedno sa prepiskom, kod mene) svih dokumenata neophodnih za ekshumaciju i transport, koje smo svojevremeno pribavili od nadležnih britanskih vlasti. Kurioziteta radi, među njima je i dozvola Houm ofisa, koja tačno predviđa ko mora, a ko sme prisustvovati ekshumaciji, uz izričitu napomenu da se taj čin obavezno obavlja pre izlaska sunca. Dužan sam da pomenem da su troškove tog administrativnog postupka, uključujući i honorar za advokata, spremno i rado podnela dvojica imućnih Srba iz dijaspore, koji su bili spremni da plate i dosta skup specijalni kovčeg. JAT je bez oklevanja bio pristao da besplatno pruži usluge prevoza. Jasno je, dakle, da danas više ne postoji nijedna prepreka da se oduži stari dug i da jedan od najvećih izdanaka našeg naroda dobije pravo na počivalište uz pretke, pod lipama groblja u prestonici zemlje čiju je slavu proneo po svetu.