Rođendanska zabava

Vermisaž izložbe švedskog polimedijskog umetnika Ole Persona (1964 – 2006) ponavlja se kod nas posle Qubljane (u galeriji ŠKUC) a onda se seli u Stokholm. Ola Person, inače, za svoga života, pre smrti u tragičnom udesu 2006. godine, nije imao priliku da vidi celovitu prezentaciju svojih radova. Posebnu zaslugu za sadašnju retrospektivu ima Saša Nabergoj, kustos ljubljanske galerije ŠKUC. Za Persona je u prospektu za ovu izložbu rečeno da je “snažno zainteresovan za medije, komunikaciju i tehnologiju”. Prostodušan posetilac salona u Pariskoj ulici postavio bi laičko pitanje: a gde je tu umetnost? Otelo bi mu se to, zatečenom pred eksponatima kao što su zabeleške Personove majke o gostima njihove porodične kuće i jelima koja su im služena, i replike rekvizita teroriste Teodora Kazinskog, “borca” protiv moderne tehnike i tehnologije kao supstituta otuđenja čoveka od života i sveta. Takva reakcija išla bi nasumice u prilog iskazanoj tezi o bipolarnosti savremene umetnosti: sa jedne njene strane su dela koja odražavaju organski karakter umetničkog stvaralaštva, zasnovanog na sadržajima estetske svesti, a sa druge radovi nastali kao konceptualne evolucije čiji smisao je u “akumuliranju informacija i podataka” što određuju “obrasce ljudskog ponašanja” u prostoru aktuelne životne stvarnosti. Izrazita divergencija navedenih usmerenja pokriva se eufemistički istim nazivom – umetnost, iako je sam pojam te reči pomenutom oprečnošću duboko problematizovan. Ali, rasprava o razlici između istorijskog predmeta umetnosti i fenomena metaumetničkog aktivizma nije tema za ovu priliku. Ola Person je izraziti predstavnik konceptualne stvaralačke opcije. Kao takav, stekao je međunarodnu afirmaciju (izlagao u Beču, Istanbulu, Jokohami, Los Anđelesu, Tirani, Edinburgu, Bazelu) i bio na putu da postane “svetsko ime” što je prekinula nemilostiva sudbina nesrećnim udesom pre četiri godine. Ova njegova retrospektiva omogućava da se jasno uoče kontrasti njegove naizgled nekozistentne stvaralačke motivacije. Wega su, naime, jednako pokretale “velike teme”, kao što je, po tumačenju Mabergojeve, odnos krupnog kapitala i virtuelizacije slike savremenog sveta, ali i intimističke opservacije, poput one iskazane u arhivi podataka o kulinarskim kreacijama njegove majke. Tako različite teme, izvesno, ne ukazuju na neko Personovo svaštarstvo. Naprotiv, one odražavaju njegovo integralno shvatanje realnosti. Koliko je ta realnost ambivalentna, vidi se na ovoj izložbi po tome što nju jednako čine pisma – bombe “dobronamernog” teroriste Kačinskog i rekonstrukcija ambijenta proslave šezdeset petog rođendana Personove majke. Posebno je pitanje kakva je recepcija Personove retrospektive u našoj kulturnoj sredini koja, u ovo vreme, iz znanih nam razloga, ne raspolaže suvereno darovima izgrađene normativne svesti. Ali, ma kakva ta svest bila, za nju izložba u Salonu u Pariskoj (onako praznom, kakav je najčešće) može biti korisna, bar zbog ponuđenog podatka o malo joj poznatim dometima savremene skandinavske umetnosti.