Od egzila gori je samo povratak

Voditi razgovor s ovom literarnom gromadom znači imati u rukama žarač umesto mikrofona. NJegova energija i eliptične rečenice, nabijene ironijom i humorom na ivici sarkazma, lepe se svojom lepotom izvorne originalnosti jezika ovog podneblja, obogaćenog ogromnom erudicijom i životnim iskustvom autentičnog šumadijskog Odiseja. Većina njegovih knjiga ne nalazi se u katalogu Narodne biblioteke u Beogradu, njegovih brojnih prevoda takođe nema, nestao je iz udžbenika i školskih programa, nema ga u knjižarama ni na spiskovima književnih nagrada. Ali Vidosav je tu, crnohumorno nastrojen, ljut i veseo. I baš na Sretenje, u Kragujevcu, u Knjaževsko-serbskom teatru, na sceni na kojoj je pre više od 130 godina igrao Joakim Vujić, a u publici sedeo nepismeni knjaz Miloš, sedeli su ovoga puta pisac Vidosav Stevanović, njegova supruga Marija, glumica, i zamenik gradonačelnika, filozof po obrazovanju Saša Milenić. Pored njih velika piščeva fotografija u srebrnastom ramu i vitko postolje sa pet knjiga. Prvo kolo sabranih dela: “Stranac koji s vama boravi”, “Sasvim užasnut tim monstrumom noćnim”, “Ista stvar, “Abel i Liza”, “Iskra”, “Sneg i psi”, “Narod čeka zemljotres i druge drame”. Izdavač je nova kuća “Koraci”, nastavljač nekadašnje “Svetlosti”. Velikim koracima, sa Vidosavom kao ulogom, kreću u nezahvalni pohod osvajanja duha novih generacija ove zemlje, mladi Zoran Jevtović, direktor, koji je pre dva meseca mesto preuzeo od Selimira Balšića, zaslužno penzionisanog, i nezaobilazni Aleksandar Đoković, dizajner. U punoj sali najstarijeg srpskog teatra nije bilo današnjeg knjaza – upravo je govorio u Orašcu – niti ikog od njegovih doglavnika – oni ne trpe Vidosava koliko ni on njih – bilo je mnogo ljudi iz Kragujevca, iz Beograda, i u prvom redu popularni kragujevački gradonačelnik Veroljub Stevanović, Verko. Ekskluzivni intervju sa nekadašnjim dobitnikom NIN-ove nagrade vodimo u porodičnoj kući, na vrhu brda sela Botunja, desetak kilometara od Kragujevca, na Marijinom imanju. Odatle puca vidik na pola Šumadije i na selo Cvetojevac preko Lepenice: tamo je rođen Vidosav. U dvorištu dve manje stare kuće i bazen, sada prekriven zbog zime, okolo prostrano imanje. Uz nas je stalno pas Yeri, mešanac, za koga Vidosav kaže da mu je najbolji noćni sagovornik. Stevanovići imaju trojicu sinova koji žive u velikom svetu: dvojica u Parizu, jedan u NJujorku. Imaju i dvoje unučadi u Parizu. Oboje se nadaju da će ih biti više. Vidosav pije čaj, ja kafu. - Ne mogu ne početi rečenicom iz “Testamenta”. Zbog vremena kad smo večeri i noći provodili kod Ive i Bude, u Klubu književnika, uvek na okupu, Kiš, Kovač, Bule, Brana Šćepa, Veca Lukić, Sveta Lukić, Vidosav. Čitava jedna nacionalna književnost uživo. “U trideset trećoj godini života primetih da sam ostao bez senke... Shvatih to kao znak: nestajem i nestaću. I ovaj moj rukopis, kao i drugi pre njega, ostaće nedovršen.” Da li je to anticipacija onoga što vam se događalo i što nam se događa? - Prvi stihovi Danteove “Božanstvene komedije” glase: “Na pola moga životnoga puta/ U mračnoj mi se šumi noga stvori...” To se odnosilo na samoga pisca kao i na sve glasove mrtvih koji govore u “Testamentu”, svi su u mračnoj šumi i nikako ne mogu izaći iz nje. Roman je ispunjen košmarnim slikama brojnih ratova i bezbrojnih umiranja, trebalo je da bude opomena, a ispao je anticipacija. Francuski izdavač nazvao ga je “Uvod u rat”. Pisan je u “52 bdenja”, a bdenje je noćna služba u crkvi koliko i sedenje pored mrtvaca u našim selima. Sve prolazi, stvarnost nestaje, priče ostaju i neprekidno se u pričama i u stvarnosti ponavlja istorija, “nauka o ljudskoj nesreći”. “Testament” je zaronio u mitove, u posledice mitova i sa mojom nadom kao pojasom za spasavanje, uzaludnom kao i svaka nada: da će biti dostojanstven oproštaj sa precima. Godinu-dve kasnije preci su se vratili, ali kao savremene, efikasne i opasne utvare koje traže danak u krvi. Sudbina vaše porodice, kao i mnogih drugih u ovom srcu Srbije, nosi zlehudi krst Balkanskog poluostrva. - Istorija moje porodice skraćena je istorija države Srbije. Jedan moj predak nabijen je 1813. na kolac na Tašmajdanu. Drugi je teško ranjen u šumatovačkom šancu. Treći je sahranjen negde pored Bregalnice. I tako dalje. U svakom ratu, a bilo ih je više nego što je potrebno, ginuo je i neki Stevanović. Moje prvo dečačko saznanje: istorija je krvavi mlin koji je mleo moje pretke, zaključno sa mojim ocem. Kao mladić zakleo sam se da ću biti prvi Stevanović koji neće ratovati: sve se može rešiti pregovorima i dogovorima. Iz te obaveze nastala su moja kasnija politička opredeljenja liberala, proevropejca i protivnika ratova. Ako su te žrtve nečemu poslužile, bilo je to da se napravi država Srbija i da ljudi u njoj mogu ostvarivati svoja prava. Imamo svoju državu, deo je Jugoslavije, poštujmo je i čuvajmo radi onih pre nas i radi onih posle nas. Ali mutni pojam srpstva nije se podudarao sa pojmom države Srbije, zbog te utopije trebalo je srušiti sve što postoji, zaratiti sa susedima i braćom. Pobunio sam se kao umetnik okrenut svetu, kao Srbin, kao potomak svojih predaka i kao otac porodice. Većina mojih kolega podržavala je taj neostvarivi projekat i, umesto protiv spoljašnjih neprijatelja, okrenuli su se protiv mene i mojih istomišljenika. Bio sam izdavač i pisac, više se nisam mogao baviti izdavaštvom ni objavljivati svoje knjige, nestala su oba moja zanimanja. Primer: od 1990. do 2007. nisam dobio nijedan dinar honorara na teritoriji Srbije. Nisam hteo prihvatiti takvu presudu i otišao sam, preživao sam, napisao sam šesnaest knjiga. Kad bih se mogao vratiti na početak, opet bih izabrao isto: otpor prevari, ludilu i zločinu. Nekada su za vas govorili da ste “najsrpskiji srpski pisac”. Da li se toga neko danas seća? - Niko. Onda je to bila diskvalifikacija koliko i pojmovi “crni talas” i “stvarnosna proza”. Time su me hteli omalovažiti koliko i isticanjem mog seljačkog porekla. Nisam glavu okretao na to. Bio sam vezan za srpsku kulturu i tradiciju i to sam namerno isticao, uz nos onda vladajućem mišljenju. Štaviše, izazivao sam ideološke vrače. Na klapni romana “Nišči” iz 1971. stoji da sam srpski pisac i pravoslavne veroispovesti. Nisam hteo prihvatiti sivu odoru ateizma, ni tvrde okove marksizma, kao što danas ne prihvatam pogibeljnu grubost nacionalizma, klonim se lažne pobožnosti i pomodnih vernika. To je proizvelo čudan paradoks: komunisti su me smatrali nacionalistom, nacionalisti su galamili da sam izdajnik. I često su to bili isti ljudi. Toj zabuni, ako je zabuna, najviše su doprinele moje kolege. Vaš egzodus ide od Beograda, preko Atine, Pariza i Sarajeva, a sada ste pored Kragujevca iz koga ste nekada davno otišli. Da li se krug zatvorio? - Često sam citirao Ujevića: “Mi smo išli putem, put je bio dug/ Kasno uvidjesmo da je taj put krug.” Zatvorio sam svoj životni krug. Iz sela me je privukla svetlost gradova, ni danas ne mogu bez njih. Živeo sam u pet gradove, birao sam ih, voleo sam ih i pisao sam o njima. Gradovi su pozornice na kojima se događaju moje knjige, sve osim jedne. Gradovi su obilje, otvorene mogućnosti, čudesa, sukobi i mir, raj i pakao, sve one napetosti bez kojih nema umetnosti, koja je samo odgovor na složenost i višedimenzionalnost sveta. Sedim na svom brdu, pišem i sanjam gradove, a kad se nađem u njima – često boravim u Parizu – sanjam moje brdo, biblioteku, psa i pejzaž koji se vidi s mojih prozora. U NIN-ovom upitniku rekli ste da vam je žao što ste se u jednom gradu predugo zadržali. Koji je to grad? - U Beogradu sam boravio trideset godina. Bio je to moj izabrani grad, možda grad-utopija. Ali sam ga napustio bez žaljenja: to više nije bio moj izabrani grad. Vi ste pripovedač, romansijer i dramski pisac. Kako se dogodilo da napišete knjigu “Milošević, jedan epitaf” koja je imala uspeha u svetu, a objavljena je i kod nas? - Nekoliko godina molio sam Ivana Đurića, vrsnog istoričara sa bistrom političkom svešću, da napiše knjigu o Miloševiću. Kad je Ivan umro, shvatio sam da moram ja napisati tu “prokletu knjigu bez pravog kraja”. Uradio sam to pre Miloševićevog pada s vlasti. Napisao sam političku i psihološku biografiju tog za nas fatalnog čoveka pomoću skromnih izvora kojima sam raspolagao u Parizu. Kasnije sam video da nemam bogzna šta ispravljati, romansijerska intuicija i želja da kažem ono što mislim vodili su me gde treba. Ove godine ću dodati poglavlja o Haškom sudu, smrti i sahrani i moj će epitaf biti peti tom drugog kola mojih sabranih dela koje izlazi na jesen, uz prijateljsku pomoć grada Kragujevca kao i prvo kolo. Da li ste osećali neku empatiju kad su Miloševića odvodili u Hag? Ili kasnije, kad su ga sahranjivali u Srbiji? - Ni mržnju ni empatiju. Ništa. Preplavila me je praznina. Taj čovek odneo je dve decenije mog života, celu moju prošlost, možda i budućnost, ali to sam mogao samo konstatovati. Putovao sam u Hag da ga vidim, bledog starca iza neprobojnog stakla sudnice. Bio sam u Parizu kad je umro, tri dana su me zasipali pitanjima. Nedelju dana kasnije niko ga se nije sećao. Sasvim prigodno mi je zvučao uzdah one Požarevljanke – posle sahrane sa Rusima, pismom moskovske supruge i vernim Handkeom – “Sahraniše ga kao kanarinca”. Temeljni zakon naše civilizacije trebalo bi da bude poštovanje ljudskog života. Milošević nije imao osećanja i saosećanja ni za koga, osim za svoju porodicu. Nije poštovao ljudski život, ni tuđ ni sopstveni. Svoju krvavu predstavu na kraju je platio glavom. Ali, mnogi njegovi stvaraoci, izvršioci i poštovaoci nisu platili ono što su počinili drugima i nama, čekaju valjda da svi pomremo u snu. Napisali ste 13 pozorišnih komada, 12 radio drama, dva filmska scenarija. Da li je za to kriva vaša supruga Marija, glumica? - Strastveni sam ljubitelj pozorišta. Prirodno je bilo da se oženim glumicom, kao što ni Marija ne vidi ništa čudno u tome što se udala za pisca: književnici i glumci su ista družina na ivici društva i postojanja. Nisam se trudio da prodrem u pozorište kao dramski pisac. U Beogradu su igrane dve moje drame i tri monodrame. U inostranstvu sam napisao nekoliko pozorišnih komada koji su izvođeni u Francuskoj i Engleskoj. Pre desetak godina objavljeno je pismo u kome Beket odgovara na dva pitanja: da li ličnosti u “Čekajući Godoa” u stvari čekaju boga i kojim se scenskim zakonima služi prilikom pisanja pozorišnih komada. Beket je odgovorio: prvo pitanje postavite mojim ličnostima, možda znaju koga čekaju. Odgovor na drugo pitanje: nisam se služio nikakvim scenskim zakonima jer ih ne poznajem. To je ono što i ja mislim o scenskim zakonima, mada ni na koji način nisam Beket. Kako objašnjavate neskrivenu ljubav nekih pisaca prema vlastodršcima i vlasti? - Pisci su ljudi, često slabi ljudi. Silno žele neku moć koja će nadoknaditi njihovu slabost. Ta slabost je naročito vapijuća i bolna kad sumnjaju u svoj dar. Dodajmo tome i malo tržište – koje se poslednjih godina višestruko smanjilo – i piscima ne ostaje ništa drugo nego da traže sponzore. Najsigurniji sponzor, po njihovom mišljenju, jeste vlast. I još nešto: naše literature i još više literati pate od zablude da su neka vrsta nacionalnih radnika koji ispunjavaju nacionalne zadatke. Dobrica Ćosić je primer za to. Nije bio bez dara, ali ga je koristio za uzlete u politici, iz politike je bežao u literaturu kojom se svetio političarima. Bio je imućan disident i predsednik siromašne države, moralni arbitar koji menja strane, smatrao se revolucionarom internacionalistom i postao je otac nacije u vreme kad se ide u penziju. Ne znam šta je on dobio od svega toga, ali njegova literatura je izgubila. Postoje dva gora slučaja, koji na balkanski način ponavljaju faustovsku priču o prodaju duše đavolu vlasti i novca, Bećković i Kusturica. Bećković je od darovitog pesnika postao dosadni akademik, od duhovitog čoveka patetična narikača po nacionalnim sahranama. Kusturica je, promenivši stranu i veru, dobio begluk na kome trenutno naplaćuje drumarinu, a razmišlja kada će uvesti desetinu. Pored obožavanja istih loših političara, spaja ih još jedna osobina: živa na termometru njihovog dara pada sve niže. Mada, mislim da za ove dve nacionalne veličine iz bližeg inostranstva, treba žaliti za njihovim darovima koliko i za novcem koji je na to gubljenje dara utrošen. Dvostruka šteta. U redu. Ali, mnogi kažu da su vas bukvalno na rukama uneli u kragujevačku televiziju 1996. – da budete direktor? - Bio sam dva meseca direktor bez plate, kancelarije i telefona. U januaru 1997. nezadovoljni Kragujevčani opkolili su zgradu televizije: gradonačelnik Stevanović i ja smo bili sa njima. Posle dva dana opsade vlasti su nam predale televiziju. Kad se navršilo šest meseci mog boravka u Kragujevcu – toliko sam obećao gradskim ocima – otišao sam. U međuvremenu mi je propalo nešto novca, stranica i jedan boravak u Kaliforniji. Da li biste se vratili u Beograd, da živite u njemu? - Dolazim u Beograd. Moj bivši izabrani grad prepun je uspomena, dovoljno je da vidim kuće i ulice, ne samo ljude, naseljene su mojim uspomenama više nego masom koja se kreće. Qubav se kod mene nije pretvorila u mržnju. I ne želim da se udavi u dosadi svakodnevice. U vašoj literaturi, kao i životu, žene su nezaobilazna tema? - Često govorim: kad bih vratio sve što su mi žene dale, malo šta bi mi ostalo. Ono što vredi u mom životu ljudski i estetski povezano je sa ženama. I uvek sam prema ženama i javno i privatno iskazivao poštovanje. Rezultat toga su brojni ženski likovi u mojim knjigama. Ostalo je privatnost na koju svi imaju pravo. Šta mislite o takozvanom ženskom pismu kojim smo u poslednje vreme prosto zapljusnuti? - Cenim žene pisce, drago mi je što ih ima sve više i što smo njima “prosto zapljusnuti”. Ranije je bilo previše “muškog pisma”, epike, patetike, guslanja, napred u boj za narod svoj, mržnje i propagande. NJime smo bili prosto preplavljeni, a psihološke i ostale posledice znamo. Ako “žensko pismo” prevlada, naša će literatura biti mekša, lepša i ljudskija. Da li čitate naše mlade pisce? - Ne stižem da čitam ništa osim knjiga potrebnih za treći tom moje pariske trilogije koji upravo pišem. I ne odmičem bogzna kako. Zove se “Sekretum sekretorum”, “Tajna nad tajnama”. Bavi se okultistima, alhemičarima, ezoteristima, čudacima i ludacima. Pravim beleške i za jedan kratak roman o dve žene koje lutaju, tražeći sinove, tu temu nosim od mladosti. Siguran sam da darovitih ljudi kod nas ima više nego što vreme, društvo i država zaslužuju. Uvek je tako bilo. I uvek će tako biti. Pitam se jedino koliko ima čitalaca. Nisu nestali kao vrsta, ali imam utisak – i uzmite ovo samo kao utisak – da su danas sekta koja krije svoju osnovnu delatnost. Pohlepa, razmetljivost i politička glupost ne trpe da se tamo neki pojedinci bave sobom i sanjarijama o lepoti i slobodi. Kad ste se poslednji put napili? Kad ste poslednji put bili u Klubu književnika? - Za pravo piće nedostaje mi društvo. Moji kafanski drugari nisu više živi ili nisu više ovde. A u Klubu književnika poslednji put sam bio krajem novembra 1992. godine. Sišao sam u podrum naše mladosti, ostao četvrt sata i otišao. Jer, tamo su sedela neka nova lica, masnih usta i volovskih očiju, u pratnji odgovarajućih žena sa silikonskim oblinama. Nedostaju mi ljudi s kojima je i svađa bila zabavna. Recimo Bulatović, naš Bule. Bio je darovit, lud i lucidan. Kad više nije mogao pisati, postao je miloševićevac. Slobodanovci su ga izabrali u prvu višestranačku skupštinu. Kažem: “Opiši mi u jednoj rečenici tvoje nove kolege.” I Bule istog sekunda: “Znaš, to su oni tipovi koji Beograd pišu odvojeno, a Novi Sad zajedno.” Šta bi rekao za većinu iz današnjeg saziva skupštine? “Znaš, ovi tipovi ne znaju ni da pišu, zato neprekidno govore.” Da li se posle svega osećate kao žrtva? Ili mislite da imate svoj deo u navodnoj kolektivnoj krivici srpskog naroda? - Nisam žrtva, ne osećam se tako. Živ sam, moji sinovi su živi, imam svoju biblioteku, sto i stolicu, pišem, nimalo loše za jednog “mrtvog pisca u dobrom zdravlju”. Moglo je biti gore. Kao što je moglo biti i bolje. Ali ne krivim druge. Bitne stvari u mojoj biografiji bile su posledica mog izbora. Ne postoji kolektivna krivica jednog naroda. Taj pojam pokušavaju da nametnu ideolozi i egzekutori izgubljenih ratova: da bi svoju krivicu podelili sa svima. Krivci su pojedinci sa imenima i prezimenima, institucije i organizacije, neke političke partije, država koja se dala uvesti u pogibelj, ali nikako i ni na koji način narod ili pojedinci koji behu protiv. Posle promocije u Kragujevcu dobila sam mejl od Vidosava: “Draga Miro, na mom sajtu stoji rečenica: ‘Cenzura kod nas ne postoji ali dobro funkcioniše’. Možemo to dijagnosticirati i kao drugu opasnu boljku javnosti: autocenzuru. Kolektivistički način mišljenja podrazumeva tabu teme, zabranjena područja, sive zone, činjenice koje borave u tami. Kako kaže Paveze: “Ima samo jedna stvar gora od egzila, to je povratak iz egzila. Upravo se uveravam u tu istinu.” A ja, na kraju, u činjenicu da sam razgovarala sa živim klasikom koji, ma gde bio, liči isključivo na sebe.