Kako su Amerikanci smislili „pravo naroda na samoopredeljenje“

Dok su sile-pobednice na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. raspravljale o ključnim odredbama Versajskog ugovora, mnoštvo malih nacija i kolonija iščekivalo je s nestrpljenjem i zebnjom da veliki odluče o njihovoj sudbini. Najveće nade polagane su u američkog predsednika Vudroa Vilsona, čija je zvanično proklamovana spoljna politika ohrabrila težnje malih i dotad potlačenih naroda da i oni, konačno, dobiju svoje nacionalne države. Potonje razočaranje bilo je srazmerno optimističkim očekivanjima; brzo se ispostavilo da Vilsonova progresivistička ideja o samoopredeljenju nije namenjena svim narodima, svakako ne onima koji su naseljavali teritorije predviđene da se dele kao ratni plen. Nasleđe izjalovljenih Vilsonovih obećanja danas se na Zapadu najčešće tumači kao nacionalizam naroda koji ne pripadaju zapadnoj civilizaciji. Američki istoričar mlađe generacije Eres Manela, profesor Harvardskog univerziteta, posvetio je toj temi knjigu Vilsonovski trenutak: samoopredeljenje i međunarodno poreklo antikolonijalnog nacionalizma, koju je letos izdao Oksford juniverziti pres. Tekst koji objavljujemo povodom ove knjige napisao je indijski autor Pankađa Mišre, predavač na Univerzitetskom koledžu u Londonu i Nehruovom univerzitetu u NJu Delhiju za najnoviji broj časopisa London rivju ov buks. Na samom početku knjige Vilsonovski trenutak, Eres Manela priča anegdotu o Ho Ši Minu, koju sam inače često imao prilike da čujem u krugovima studenata komunista u Indiji. Ho Ši Min je bio fizički radnik u Parizu kada je 1919. u taj grad stigao Vudro Vilson sa planom kako da učini svet "bezbednim za demokratiju". Nadahnut Vilsonovim zalaganjem za nacionalno samoopredeljenje, Ho Ši Min je tražio prijem kod američkog predsednika, nadajući se da će ga ubediti da iskoristi svoj ogromni uticaj za ponovno uspostavljanje vijetnamske vlasti u francuskoj Indokini. U molbi koju je poslao tražeći prijem pažljivo je citirao delove američke Deklaracije nezavisnosti. U Manelinoj verziji, još ubojitijoj od one koju ja znam, Ho Ši Min je otišao čak dotle da iznajmi svečano odelo. Ne vredi trošiti reči na objašnjavanje da mu nije uspelo ni da se približi Vilsonu niti bilo kom drugom zapadnom vođi; jedini saosećajni slušaoci na koje je naišao bili su francuski komunisti. Mnogi studenti komunističke orijentacije koje sam poznavao u Indiji s poštovanjem su ponavljali ovu priču o bezuspešnom trudu Ho Ši Mina, jer je ona, kako je izgledalo, bila samo još jedna potvrda teksta koji je njima predstavljao svetinju, Lenjinovog Imperijalizma kao najvišeg stadijuma kapitalizma. U tom radu napisanom 1916, a objavljenom 1917. godine, obrazloženi su razlozi zbog kojih nije bilo izgleda da Vilson vrati Indokinu Vijetnamcima, isto onoliko koliko nije bilo izgleda da povuče američke snage iz Paname. Sjedinjene Države su podjednako imperijalistička sila koliko i Velika Britanija i Japan, pohlepne na resurse, teritoriju i tržišta, što je sve, prema Lenjinovoj oceni, deo svetskog sistema kapitalizma koji počiva na opresiji i pljačkanju, a čija je urođena nestabilnost i prouzrokovala Prvi svetski rat. Za mnoge među nama u unutrašnjosti Indije taj Lenjinov tekst predstavljao je izvanredno otkriće. Činilo nam se da nema reči kojima bismo mogli dovoljno nahvaliti sovjetskog vođu koji je preduhitrio Vilsona u pozivanju na nacionalno samoopredeljenje. Nije li, uostalom, baš Lenjin bio taj koji je razotkrio tajni sporazum Francuske, Velike Britanije i carističke Rusije o komadanju Bliskog istoka, kao dela plena imperijalističkog rata? Dosledan antiimperijalističkoj retorici, on je obećao autonomiju etničkim manjinama u Rusiji i dobrovoljno se odrekao specijalnih koncesija koje je Rusija, zajedno sa drugim zapadnim silama i Japanom, uživala u potlačenoj Kini. Razume se, u komunističkim kružocima nije se raspravljalo na koji je način Staljin ispunio Lenjinovo obećanje dato ruskim etničkim manjinama, niti kako su azijski komunisti naglavce okrenuli poznatu Lenjinovu jednačinu - imperijalizam jednako kapitalizam u monopolističkoj fazi - kada je početkom 60-ih godina Kina optužila Sovjetski Savez za imperijalističku agresiju. Još manje sam naučio o kapitalističkom takmacu marksističkog internacionalizma: liberalnom internacionalizmu, koji je vodio poreklo iz progresivističkog pokreta u Sjedinjenim Državama i koji je, u elokventnoj Vilsonovoj artikulaciji, doneo nekoliko meseci punih nade neposredno po završetku Prvog svetskog rata, kada je izgledalo da će na ruševinama austrougarske, nemačke, osmanske i ruske carevine zaista iznići novi svetski poredak. Kopajući po četiri nacionalna arhiva, Manela je napisao izuzetno bogato i važno delo iz oblasti komparativne politike, koje je u celosti usredsređeno na "vilsonovski trenutak"; njega autor situira u period od jeseni 1918. do proleća 1919. "Vilsonova obraćanja sve prijemčivijoj svetskoj javnosti, govori koji su mu doneli popularnost docnije potvrđenu na Pariskoj mirovnoj konferenciji uživali su, zabeležiće docnije Mejnard Kejns, 'ugled i moralni uticaj bez premca u celokupnoj istoriji sveta'." Na ovaj način osokoljeni, nacionalistički vođi u Egiptu i Indiji pridružili su se Šin fejnu u ozbiljnom osporavanju britanske vlasti, dok su Kina i Koreja postale agresivnije u zahtevima za političku i ekonomsku autonomiju. Antikolonijalisti širom sveta bili su zapanjeni brzim usponom SAD, nove političke i ekonomske sile koja se među zapadnim zemljama isticala jedinstvenom i davnašnjom tradicijom antiimperijalizma. Tokom najvećeg dela XIX stoleća Sjedinjene Države su sprovodile izolacionističku spoljnu politiku i protekcionističku ekonomsku politiku; njihove stope nisu ostavile duboki i bolni trag u Aziji i Africi, gde, kako je čak i Remon Aron priznavao, domorodačkom stanovništvu nije bilo potrebno da bude vično čitanju pa da razume Lenjina, niti da se u praksi sretne sa represivnom imperijalnom policijskom državom da bi Evropu identifikovalo sa imperijalizmom. U svakodnevnom životu i kolektivnom sećanju bilo je više nego dovoljno dokaza za to: "Eksploatacija sirovina bez ijednog pokušaja da se formira lokalna industrija; uništenje autohtonih starih zanata i veštačko usporavanje rasta industrijskog razvoja, kao posledica priliva evropske robe; visoke kamatne stope na zajmove; najvažnija preduzeća u vlasništvu stranih kapitalista." Rat koji je iscrpeo privrede vodećih imperijalističkih sila - Velike Britanije, Nemačke i Francuske - i još više diskreditovao njihove režime, Americi je, s druge strane, doneo i moć i moralni prestiž. Vilson koji, pre no što je 1914. rat izbio u Evropi, jedva da je uopšte imao nešto što bi se moglo zvati spoljnom politikom brzo je shvatio kakve implikacije za SAD ima rat u Evropi; pre no što je nerado i s oklevanjem uveo zemlju u evropski rat on je u Amerikancima pobudio jedan novi plemeniti osećaj sopstvene misije. "Mi više nismo provincijalci", izjavio je u drugoj predsedničkoj pristupnoj besedi u martu 1917. Iako se u to vreme još uvek javno protivio američkom ulasku u rat, tvrdio je da se tu "radi i o našoj nacionalnoj sudbini, želeli mi to ili ne". Govorima kojima se obraćao "narodima zemalja koje su danas u ratu" stekao je ugled posrednika koji bi mogao da ispregovara "mir bez pobede" (doduše, taj izraz je pozajmio od energičnog mladog urednika časopisa NJu ripablik, Voltera Lipmana). Docnije se odvažio da predloži mnogo neuobičajeniji i otmeniji, sav od visokih ideala satkan plan za trajni mir, kojim će se militaristički režimi zameniti demokratijama; upravo su se tog plana prisećali i za njim nekoliko puta u XX veku posezali kako liberalni intelektualci, tako i konzervativni političari: vrhunac je bila invazija Iraka 2003. godine koja je časopis NJu ripablik podstakla da DŽordža V. Buša proglasi "najvilsonovskijim predsednikom posle Vudroa Vilsona". Znatno pre no što je proglasio rat Nemačkoj, Vilson je počeo da ističe tu američku sklonost ka promeni režima u neprijateljskim zemljama. Kada se krajem 1913. suočio sa revolucijom i verovatnim odbacivanjem američkog uticaja u Meksiku, odlučio je da "pouči južnoameričke republike kako da izaberu prave ljude". "Ako je dobro usmeravan, onda nema nijednog naroda kome ne pristaje samouprava", tvrdio je Vilson. On je takođe bio ubeđen da jedino Sjedinjene Države mogu pružiti to "ispravno usmeravanje" u posleratnom poretku. Kada su njegovi prvi mirovni pokušaji propali, on je u aprilu 1917. ušao u rat, još uvek ubeđen "da smo mi izabrali, jasno izabrali, da narodima sveta pokažemo način na koji treba da koračaju stazama slobode". Akademski obrazovanog i istinski učenog Vilsona u tom su uverenju još učvršćivali takvi liberalni intelektualci kakvi su bili DŽon Djui, Volter Lipman i Herbert Kroli (suosnivač časopisa NJu ripablik) koji su verovali da će Amerika, time što će ući u rat, omogućiti da svet postane bezbedniji za demokratiju, a ne da će samo pomoći savezničkim silama da nanesu razoružavajući udarac Nemcima. Još u avgustu 1917. Randolf Born, mladi kritičar koji je zbog upornog protivljenja američkoj intervenciji u ratu postao prokažen među liberalnim intelektualcima, isticao je da su SAD, onog trenutka kada su proglasile rat Nemačkoj, izgubile svaku polugu uticaja koju su ikada imale kao nepristrasni posrednik. Ipak, Vilson je insistirao na planu za uspostavljanje demokratskog međunarodnog poretka za koji se nadao da će ga Društvo naroda u potpunosti cementirati. Obraćajući se Kongresu početkom januara 1918. Vilson je obelodanio svoj dotad najambiciozniji projekat: manifest u 14 tačaka koji je sadržao novu američku viziju sveta. Po njemu, više nije bilo mesta za delovanje tajne diplomatije, a novi kredo trebalo je da počiva na slobodnoj trgovini, vlasti izabranoj od naroda, slobodnoj plovidbi morima, smanjenju naoružanja, pravima malih zemalja i povezivanju i udruživanju raznih zemalja zarad očuvanja mira. Vilsonovih Četrnaest tačaka bi uvek i svuda bile izraz uzvišenih i apstraktnih ideala (i Bog se zadovoljio sa deset tačaka, šalio se Klemanso). Taj program je, međutim, bio izrazito nerealan u kontekstu globalnog rata koji se bližio kraju a čiji je ishod trebalo da bude uvećanje poseda Velike Britanije, Francuske i Japana na Bliskom istoku, u Africi i u istočnoj Aziji. Ispostavilo se da je Vilson ubrzo bio primoran na kompromis, to jest da je već u Versaju morao da se odrekne bar dela svojih ideala, gde je pregovarao sa pobednicima, američkim saveznicima. Sva je prilika da Vilson ne bi pojačao retorički ulog u januaru 1918. da boljševici nisu izveli Rusiju iz rata i pozvali radnike i vojnike da prekinu međusobne borbe i da se kao revolucionari okrenu protiv sopstvenih vladara. Tvrdeći da se Amerika bori za bolji svet, Vilson je pokušao da obesnaži boljševičke tvrdnje da je čitav taj rat zapravo borba među imperijalističkim silama, iz koje će pobednici, po svemu sudeći, izaći bogatiji za podeljeni plen. Vilson je dakle nastojao da utiče na one Amerikance i Evropljane koji su, umorivši se od beskonačnih borbi, postajali sve opasnije podložni boljševičkoj propagandi. Gotovo slučajno, on je dopro do mnogobrojnije i prijemčivije publike u kolonizovanom svetu. Bilo je to doba u kome se marksizam proučavao i o njemu se raspravljalo u mnogim azijskim metropolama i gradovima u kojima su evropski trgovci i misionari osnovali obrazovne institucije nalik na zapadnjačke. Međutim, sama Oktobarska revolucija i njen antiimperijalistički etos nisu bili suštinski poznati. Pri tom su SAD bile nepoznati akter u međunarodnim odnosima, a njihovo ponašanje na Filipinima ili u Latinskoj Americi - recimo, Vilsonovo uspostavljanje vojnih protektorata na Haitiju i u Nikaragvi - prošlo je gotovo neopaženo, u svakom slučaju, nije bilo predmet nikakve pomnije analize. Osnažen veštom propagandnom kampanjom, Vilson je lako izvojevao pobedu u prvoj rundi rata ideja sa boljševicima, nagovestivši pojavu sveta u kome će male nacije uživati puno pravo na samoopredeljenje. I tako su, "kada je nastupio mir", kako piše Manela, "kolonizovani narodi istakli svoje pretenzije na mesto koje im pripada u tom svetu, a sve na osnovu Vilsonovih proklamacija". U Egiptu je tokom priprema za Parisku mirovnu konferenciju liberalni reformista Saad Zaglul, poznat i kao Zaglul paša Saad, osnovao novu političku stranku - Vafd ("Delegacija"). Neposredno pošto je rat započeo Britanci su Egipat proglasili protektoratom britanske imperije, čime su formalizovali invaziju i okupaciju te zemlje iz 1882. godine. Zaglul, koji je u istoriji Egipta zapamćen kao Otac nacije, osudio je taj protektorat kao nezakonit i nadao se da će pridobiti Vilsona. "Nema nijednog naroda koji je tako snažno kao egipatski osetio radost zbog rođenja nove ere koja će se, zahvaljujući vašim odvažnim i plodonosnim postupcima, uskoro nametnuti celom svetu", napisao je Zaglul u depeši Vilsonu. Inspirisani Vilsonovom retorikom, nacionalistički lideri u Koreji sročili su sopstvenu Deklaraciju nezavisnosti. U Indiji i Kini, koje su dale više od milion vojnika i radnika za savezničke ratne napore u Evropi i na Bliskom istoku, očekivanja su bila još veća. Rabindranat Tagore je želeo da Vilsonu posveti jednu od svojih knjiga, a podstaknuti ratnim govorima američkog predsednika i hinduski i muslimanski vođi Indijskog nacionalnog kongresa zajednički su zahtevali da pošalju delegate koji bi predstavljali Indiju na Versajskoj konferenciji; bilo je predviđeno da među delegatima bude i Mahatma Gandi. U Pekingu su se studenti okupili pred američkom ambasadom uzvikujući: "Živeo predsednik Vilson!"; Jen Ćičao, reformistički orijentisani intelektualac, čovek koji je u mladosti nadahnuo Mao Cedunga, otišao u Pariz kako bi osigurao da sile pobednice, pre svega Japan, poštuju suverenitet Kine. Tokom rata je, naime, Japan uz blagoslov Velike Britanije zauzeo teritoriju poluostrva Šandong koju su ranije držali Nemci. Azijati i Afrikanci koji su već bili navikli da izbegavaju i zaobilaze kolonijalne zvaničnike bili su, sasvim prirodno, privučeni štedrim obećanjima američkog predsednika. Međutim, nije bilo mnogo izgleda da Vilson, južnjak koji se odlikovao instinktivnim rasizmom tipičnim za pripadnike svoje klase i svog naraštaja (uzgred budi rečeno, zapamćeno je da je voleo da priča viceve o "crnpurastima") postane popularni junak omiljen u NJu Delhiju, Kairu i Kantonu. Pobožni prezbiterijanac i neizlečivi anglofil (svojevremeno se budućoj ženi udvarao citatima iz Badžota i Berka) nadao se da će na Filipinima i u Portoriku Sjedinjene Države slediti britansku tradiciju, to jest da će podučiti "manje civilizovane narode" zakonu i redu. Na kraju krajeva, "oni su deca, a mi smo odrasli ljudi koji umeju da se razaberu u ovim složenim pitanjima državne uprave i pravosuđa". Ho Ši Min se sigurno ne bi trudio da iznajmljuje svečano odelo da je samo znao da Vilson veruje u to da je Amerika pozvana da ponese istorijsko breme belog čoveka podjednakom snagom kojom u to veruje i njegov domaći takmac Teodor Ruzvelt, čuven po svojoj ratobornosti. U januaru 1917. Vilson je još tvrdio da Amerika treba da se drži podalje od rata ne bi li, kako je rekao na jednom sastanku svog kabineta, "očuvala belu rasu snažnom u sučeljenju sa žutom rasom - na primer, sa Japanom". Državnom sekretaru Robertu Lansingu rekao je da veruje da "belačka civilizacija" i njena dominacija u svetu u velikoj meri zavise od "naše sposobnosti da ovu zemlju sačuvamo netaknutom". Iako je delovala kao da se odnosi na sve, njegova retorika o pravu na samoopredeljenje u suštini je za predmet imala samo evropske narode - Poljake, Rumune, Čehe i Srbe - koji su bili deo nemačkog, austrougarskog i osmanskog carstva. Nastojeći da ustanovi Društvo naroda kao okvir kolektivne bezbednosti i trajnog mira u Evropi, Vilson zapravo i nije posebno gorljivo ubeđivao Britaniju i Francusku da se odreknu kolonijalnih poseda. Pitanje je, uostalom, koliko je to bilo mogućno. Vilsonu se šansa ukazala u proleće 1917, kada je prvi put čuo za tajne diplomatske ugovore u kojima je precizirano kako Britanija, Francuska, Japan i Italija nameravaju da posle rata među sobom podele cela carstva. Mogao je da uslovi američku intervenciju, odnosno američki ulazak u rat, time što bi se savezničke sile odrekle tih aranžmana. Umesto toga, on se pravio da ti ugovori ne postoje, pa je čak pokušao da spreči njihovo objavljivanje u Sjedinjenim Državama pošto su boljševici već obelodanili njihovo postojanje. Kada je 1919. putovao u Evropu, Vudro Vilson se nadao da će moći da se obrati neposredno narodu, "preskačući" njihove vođe. Oduševljena masa u Francuskoj i Italiji izrazila mu je priznanje zbog toga što je ubrzao kraj tog duboko neželjenog rata, ali se u Parizu suočio sa žilavim i ciničnim imperijalistima oličenim u Lojdu DŽordžu i Klemansou. Posle nekoliko ratova do istrebljenja, evropske imperijalne sile su konačno stigle do politike koja počiva na ravnoteži straha. NJihovi predstavnici u Parizu nadali su se da će vaspostaviti ravnotežu koju je taj rat poremetio tako što će smanjiti moć Nemačke; Vilson je neprestano pristajao na kompromise sve u nadi da će njegovo omiljeno Društvo naroda rešiti sve stare i nove probleme u pogledu svetskog poretka. Mao Cedung je izvanredno sažeo tu Vilsonovu nesrećnu poziciju u Parizu: "Vilson se u Parizu osećao kao mrav na užarenom tiganju. Jednostavno nije znao šta da radi. Bio je okružen lopovima poput Klemansoa, Lojda DŽordža, Makina (japanskog državnika) i Orlanda (italijanskog premijera). Sve što je čuo odnosilo se na račune ispostavljene u vidu određenih delova teritorije i u vidu ratne odštete čiji iznos u zlatu toliko i toliko vredi. Boravak u Parizu svodio mu se na prisustvovanje najrazličitijim sastancima gde uopšte nije mogao da izrekne ono što mu je bilo na srcu. Jednog dana stigla je depeša agencije Rojter koja je glasila: 'Predsednik Vilson se konačno složio sa Klemansoovim stanovištem da za Nemačku nema mesta u Društvu naroda'. Kada sam video reči ’konačno se složio’ dugo sam ga zbog toga sažaljevao. Siroti Vilson!" Društvo naroda, koje je američki Senat odbio da ratifikuje, pretvorilo se u pravi fijasko. Vilsonovi neuspesi u Parizu toliko su ogorčili liberalne pristalice okupljene oko časopisa NJu ripablik da su prestali da ga podržavaju. Poražen u vezi sa Nemačkom, jedva da se i borio kada je na red došlo pitanje prava neevropskih naroda, od kojih mnogi - uključujući tu Persijance (Irance) i Sirijce - na konferenciji nisu imali prilike ni reč da prozbore. Iako je uživala podršku većine delegata, odredba o rasnoj jednakosti koju je predložila japanska delegacija propala je zbog toga što je Vilson strahovao da će time antagonizovati Britance i njihove australijske saveznike, koji su po svaku cenu želeli da zadrže politiku utemeljenu na ideji o "Beloj Australiji". Ta Vilsonova anglofilija u velikoj je meri zaslepela i njega i njegove savetnike, mahom pripadnike bele anglosaksonske protestantske elite sa Istočne obale, toliko da uopšte nisu bili kadri da spoznaju antikolonijalna osećanja koja su duboko prožimala Aziju i Afriku. Američki državni sekretar u potpunosti je podržao britansku upravu u Egiptu. Alen Dals, budući žestoki pobornik hladnog rata koji je u to vreme bio činovnik u Stejt departmentu sugerisao je da egipatske zahteve "ne bi trebalo ni primiti k znanju". Britanci koji su izvlačili veliku korist iz ove vrste specijalnog odnosa postarali su se da razne peticije koje su slate Vilsonu u Pariz nikada ne ugledaju svetlo dana; takođe su saopštili Vilsonu da je Tagore opasni revolucionar (tako indijski pesnik nije dobio traženu dozvolu za posvetu). Indijski i korejski nacionalisti nisu stigli ni blizu Pariza. Indiju je predstavljala delegacija koju su sastavili Britanci, a u njoj je bio i maharadža u plamenocrvenom turbanu. Egipćani su bili još dublje poniženi. U martu 1919. Britanci su uhapsili Zaglula i deportovali ga na Maltu, što je izazvalo masovne proteste u celom Egiptu - docnije je to proglašeno revolucijom 1919. Suočeni sa opštenacionalnom pobunom, Britanci su popustili i dopustili Zaglulu da ode u Pariz. Međutim, dok je Zahlul brusio svoje znanje engleskog jezika, Britanci su uspeli da ubede Amerikance kako su boljševici skovali zaveru sa islamskim fanaticima ne bi li raspirili nemire u Egiptu. Tako je Zaglul zapravo bio na putu iz Marselja u Pariz u trenutku kada je Vilson priznao britanski protektorat. Egipatski novinar Muhamed Hejkal sažeo je u sledećem zapisu opšte ogorčenje koje je nastupilo: "Tu je stajao čovek koji je sačinio četrnaest tačaka, među kojima vidno mesto zauzima pravo na samoopredeljenje, a koji egipatskom narodu negira pravo na samoopredeljenje... I sve je to učinjeno još pre no što je delegacija egipatskog naroda stigla u Pariz da bi iznela i odbranila zahteve, i pre no što je sam predsednik Vilson imao prilike da čuje i jednu jedinu njihovu autentičnu reč. Nije li to najgora moguća izdaja?!" Osećaj izdaje bio je još jači među milionima Kineza koji su, za razliku od Indusa i Korejaca, bili na odgovarajući način zastupljeni na Versajskoj mirovnoj konferenciji. Vilson je imao razumevanja za kineske pretenzije na Šandong, teritoriju pod japanskom okupacijom, ali nije mogao da ubedi Lojda DŽordža i Klemansoa da se odreknu obećanja datih Japanu u vreme rata. Vesti o neuspehu Kine u maju 1919. izvele su ogorčene studente na ulice Pekinga; demonstranti su osuđivali američkog predsednika kao lažova. Celu Kinu zahvatio je talas demonstracija i štrajkova koji je u istoriji ostao zapamćen kao Pokret 4. maja; bila je to prava eksplozija intelektualne i političke energije čije su se posledice živo osećale i nekoliko narednih decenija. "Nastupanje Vilsonovog trenutka označilo je kraj velikog sukoba, velikog evropskog rata", piše Manela, "ali je njime započeo jedan još veći sukob, sukob Istoka i Zapada, imperijalizma i samoopredeljenja". Zapadne sile jednostavno nisu mogle večno da ignorišu ili da guše nacionalističke zahteve i pretenzije, tako da je 1922. godine Kina, koja je odbila da potpiše Versajski ugovor, dobila novo rešenje: vaspostavljen je njen suverenitet nad Šandongom koji je dotad bio pod japanskom okupacijom. Egipat je ostao trusno i zapaljivo područje i Britanci su iste te godine bili primorani da mu daju izvestan stepen samouprave. U Indiji su pokušali da zadrže represivnu politiku koju su počeli da sprovode tokom rata. Međutim, ubistvo 400 demonstranata u Amricaru, u aprilu 1919. samo je ubrzalo preobražaj indijskog Nacionalnog kongresa iz gospodskog debatnog kluba u masovnu političku stranku. "Tako je nastupila nova era samoopredeljenja", piše Manela, "ali je to bila era konflikta, a ne era saradnje". Očigledno Vilsonovo saučesništvo sa imperijalistima starog kova ujedinilo je mnoge obrazovane Azijate u, kako to Manela naziva, "ciničnom neprijateljstvu prema zapadnjačkoj civilizaciji". Raniji naraštaji azijskih intelektualaca i aktivista s poštovanjem su, pa čak i divljenjem, posmatrali zapadne zavojevače. NJihov nacionalizam je, iskreno rečeno, bio svojevrsna "izvedenica", iliti priznanje da oni koji su želeli da sustignu Zapad ne mogu da učine ništa bolje do da prihvate pouke zapadnjačkog industrijalizma i očigledno superiornih ustanova liberalne demokratije. Međutim, takva buržoaska postepenost više nije bila naročito privlačna za mnoge antikolonijalistički nastrojene intelektualce posle Versajske mirovne konferencije. Posebno su se poniženima osetili liberali koji su, kao Tagore, verovali u sintezu, u dijalog Zapada i Istoka. Gandi nikada nije mnogo očekivao od Vilsona, ali je Tagore imao velika očekivanja; zato se i dogodilo da se na američkoj turneji 1930, tokom koje je održao čitav niz predavanja, neočekivano obratio američkoj publici, koja je od njega očekivala da je što bolje upozna sa istočnjačkom duhovnošću. "Naši apeli ne stižu do vas", rekao je Tagore, "jer vi razumete samo jezik sile. Japan vam se na taj način obratio i vi ste mu odgovorili, zato što je Japan bio kadar da dokaže da može da bude isto toliko opak koliko i vi". Samo je istinski duboka ogorčenost mogla podstaći pesnika da njujorškoj publici, u kojoj su se u tom trenutku nalazili i Frenklin Ruzvelt, Henri Morgentau i Sinkler Luis izgovori: "Veliki deo sveta žrtva je vaše civilizacije.” U trenutku kada je putovao u Pariz Vilson je možda stvarno verovao da liberalizam "mora biti još liberalniji no ikada ranije, mora biti čak radikalan, ako želimo da se civilizacija spase od tajfuna". Međutim, sekularni liberalizam je u muslimanskim zemljama pod neposrednom britanskom kontrolom već bio ukaljan znatno pre no što su se, po okončanju rata, razotkrile istinske razmere britanske dvoličnosti na Bliskom istoku. Čak je i umereni islamski teolog, egipatski veliki muftija Muhamed Abduh, rekao: "Mi Egipćani smo ... svojevremeno verovali u engleski liberalizam i englesko saosećanje; u to međutim, više ne verujemo, jer su dela jača od reči. Sada vidimo da je vaš liberalizam namenjen isključivo vama samima, a da se vaše saosećanje prema nama ne razlikuje od osećanja koje vuk ima prema jagnjetu koje se upravo sprema da pojede." U Kini se neprijateljstvo prema Japanu i ogorčenost prema razjedinjenim i međusobno sukobljenim domaćim ratnim gospodarima pomešala sa antizapadnjačkim osećanjima; plod te kombinacije bio je britki nacionalizam. Liberalizam zapadnog stila i dalje je bio u modi među obrazovanim Kinezima koji su imali prilike da putuju po svetu. Međutim, dvadesetogodišnjeg pesnika Ću Ćiubaja, proučavaoca budizma koji je kasnije postao ključna moskovska veza novoformirane Komunističke partije Kine, "oštar bol koji je osećao zbog imperijalističke opresije oslobodio je iluzija u pogledu nepraktičnih demokratskih reformi"; Ću u tome nije bio usamljen. Karakterističnu odliku Mao Cedunga predstavljali su trajna sumnjičavost prema zapadnjačkim motivima i zapadnoj politici, kao i šira svest o političkim mogućnostima koje se pružaju podjarmljenim narodima. Po Manelinoj oceni, kineski protest protiv međunarodne nepravde za Mao Cedunga je bio deo šire matrice ustanaka socijalno marginalizovanih grupa koje su se u celom svetu borile za priznanje prava na samoopredeljenje i jednakost. Bio je uveren da će samo transformisanje normi i prakse međunarodnih odnosa omogućiti Kini da zauzme ono mesto koje joj s pravom pripada među drugim nacijama. Manela veruje da je "uspon komunizma u Kini i drugde početkom 20-ih godina bio deo tog traganja, jer je neuspeh liberalnog antikolonijalizma Vilsonovog istorijskog trenutka da ispuni ono što je obećao samo podstakao potragu za alternativnim ideologijama". Posle početnih uspeha, Vilson je izgubio uticaj i ustupio ga Lenjinu; Kina je možda "podlegla" komunizmu ne 1949, kako su to tvrdili aktivisti hladnog rata, već još 1919. Državni kapitalizam a ne centralno planiranje tek će u doba globalizacije približiti Kinu, sa njom i Indiju, onom mestu koje im s pravom pripada među drugim nacijama; međutim, promena ekonomskog modela nije umanjila privlačnost i sjaj nacionalnog suvereniteta. Nacionalistička osećanja, koja su u tim ranim fazama antiimperijalističke borbe bila definisana kao težnja ka egalitarizmu i dalje su veoma su snažna i u jednoj i u drugoj zemlji; upravo su ta osećanja ono što podstiče težnju kineske i indijske srednje klase ka višem stupnju dostojanstva u svetu u kome se ekonomska moć vraća natrag u Aziju. Suočen sa objektivnom potrebom za enormnim sažimanjem građe, Manela je, razume se, mogao samo u širokim potezima da naznači kako je antikolonijalistički nacionalizam crpeo snagu iz sumnjičavosti zapadnih političara koji su se odlikovali plemenitim idealima u istoj onoj meri u kojoj je snagu crpeo i iz ponašanja onih zapadnih političara koji su vazda bili spremni da posegnu za oružjem. Bilo bi previše ako bismo od Manele očekivali da još i podrobno analizira i Vilsonovo nasleđe, "liberalni internacionalizam" čiju su već pocepanu zastavu nedavno visoko uzdigli liberalni jastrebovi koji su podržali vojni upad u Irak. Teško je, međutim, čitati njegovu knjigu a ne upitati se u isti mah kako su oni koji su tako strasno obrazlagali liberalnu politiku kod kuće postali prijemčivi i otvoreni za primenu nasilnog humanitarizma u inostranstvu – reč je o onome što je pragmatičar-progresivista Randolf Born skeptično nazvao "ratom u interesu demokratije". "Gotovo da je to bila konačna suma celokupne njihove filozofije", pisao je Born o svojim starim prijateljima. "Ta primitivna ideja na koju su se regresijom sveli gotovo je neprimetno prevedena u žudnju za akcijom". Vilson je odabrao da američke interese u inostranstvu izrazi u visoko moralnim, čak mističnim odrednicama, tvrdeći da su, kako je to Born opisao, Sjedinjene Države "izabrane kao nacija kojoj je povereno u zadatak da svu svoju sagrešivšu braću povedu ka svetlosti slobode i demokratije"; budući da se ciljevi liberalnih demokratija podudaraju, Nemačka može postati miroljubiva čim odbaci militaristički režim i, uz američku pomoć, prigrli demokratiju. (Jednu noviju, korporacijama naklonjeniju verziju ove specifično američke ideje naći ćemo u aktuelnom uverenju Tomasa Fridmana da zemlje u kojima se jedu Makdonaldsovi hamburgeri nikada neće međusobno zaratiti.) U Parizu su Lojd DŽordž i Klemanso jasno pokazali da lideri demokratija mogu biti isto onako okoreli imperijalisti kao i vojni diktatori. Međutim, sam Vilson koji je tokom rata bio na čelu zemlje u kojoj je došlo do ozbiljne erozije građanskih sloboda, nije bio sasvim neupućen u moralne kompromise na spoljnopolitičkom planu: on je, na primer, pružio podršku militarističkom predsedniku Kine Juanu Šikaju u sukobu sa nacionalistima koji su se 1913. udružili sa Sun Jat Senom, sve u nadi da će sačuvati "otvorena vrata Amerike za Kinu". Ta vrsta pragmatičnog ponašanja u skladu sa načelom korisnosti docnije je definisala hladni rat u kome su, kako je to Din Ačeson proglasio bez i trunke ironije, Sjedinjene Države bile "voljne da pomognu ljudima koji veruju na način na koji mi verujemo da nastave da žive na način na koji sami žele da žive". Odnosno, ako bismo to preformulisali, posluživši se nedavnom izjavom sadašnjeg savetnika za nacionalnu bezbednost, datom u pokušaju da se objasne skorašnje oproštajne Bušove posete proameričkim diktatorima na Bliskom istoku, "ti ljudi su ... saglasni sa našom agendom slobode i sprovode je na sebi svojstven način". Vilsonovo retoričko dostignuće "po kome se on bitno razlikovao od tradicionalnih evropskih realizatora realpolitike - bilo je to što je američke strateške i političke interese predstavio kao moralne imperative, a američke intervencije u inostranstvu kao postupke koji nužno proističu iz osećaja međunarodne odgovornosti. Evropski lideri su povremeno i sami naglašavali svoju civilizatorsku misiju, ali niko pre Vilsona nije zaodenuo nacionalnu isključivost i tu pretpostavljenu američku izuzetnost u odoru tako moderne i nesporno plemenite težnje kakvu predstavlja "demokratija". Zadojeni moralnom strastvenošću vilsonizma, američki liberalni intelektualci trudili su se mnogo više od evropskih kolega da opravdaju ratove za koje su politički vođi po pravilu obećavali da će svet učiniti bezbednijim za demokratiju. Ti ljudi koji su iskreno verovali u ono što su propovedali bili su istovremeno i mnogo ranjiviji kad god bi se suočili sa propašću svojih odvažnih planova, do te mere da su bili duboko opterećeni osećanjem krivice; "Strahovali smo da ono što smo mi imali na umu, i što je jedino moglo sve to da opravda, ne znači isto onima koji odlučuju niti im pruža stvarno opravdanje" - te Lipmanove reči bi se mogle odlično primeniti na osećaj krivice koji je obuzeo liberalne jastrebove posle katastrofe u Iraku. Ono što ni tvrdoglavi političari ni njihovi lakoverni intelektualni poklonici nisu u potpunosti shvatili, bio je način na koji je retorika liberalizma i demokratije doživljavana u kolonizovanom svetu. Sigurno je da je Vilson, delujući isključivo u svetu koji su organizovali i kojim upravljaju belci, teško mogao da pojmi ogorčenje i razočaranje svojih "crnpurastih" pristalica. Međutim, liberalni političari i novinari koji su kao eho ponavljali Vilsonovu retoriku i posle kraha komunizma, kada je izgledalo da je svet zreo za preoblikovanje i da je spremniji no ikad još od 1919. godine da prihvati zapadne vrednosti i da istovremeno zadovolji zapadne interese, nisu više mogli nalaziti opravdanje u rasnoj i intelektualnoj izdvojenosti i osami. "Danas smo svi mi internacionalisti", izjavio je Toni Bler u aprilu 1999. godine, u govoru koji je održao u čikaškom Ekonomskom klubu, usred bombardovanja Srbije. "Na kraju krajeva se vrednosti i interesi stapaju u jedinstvenu celinu", kazao je tom prilikom britanski premijer. "Ako možemo da uspostavimo i da širimo te vrednosti slobode, vladavine prava, ljudskih prava i otvorenog društva, onda je to i u našem nacionalnom interesu". Zabljesnuti bogatstvom i moći Amerike na izmaku veka (kao da je time sudbina uzvraćala kompliment posle nekoliko decenija anglofilije toliko karakteristične za pređašnju američku vladajuću klasu), Bler i ostali “novi” laburisti pretvorili su se u najrevnosnije evropske potrošače Vilsonovog potpurija vrednosti i interesa. Pokazalo se da je njihova elokvencija bila veoma korisna za najvilsonovskijeg - ali i najneartikulisanijeg - američkog predsednika i njegove kompanjone. Pobede u hladnom ratu - i lakomislena nagađanja da je istorija dosegla krajnje ideološko odredište u liberalnoj demokratiji - oživele su iluziju svemoći među angloameričkom političkom i medijskom elitom koja je oduvek veoma slabo poznavala savremeni svet, koliko god da inače tvrdi da ga je ona stvorila. S tih razloga je gotovo svaki događaj koji se zbio od završetka hladnog rata - uspon radikalnog islama, jačanje Indije i Kine, asertivnost naftom bogate Rusije, Irana i Venecuele - doživljen kao šok, kao grubo podsećanje na to da autohtono stanovništvo NJu Delhija, Kaira i Pekinga ima vlastite geopolitičke ambicije, da i ne pominjemo samosvojni osećaj za istoriju koji je obojen resantimanom i sumnjičavošću prema metropolitantskom Zapadu. Liberalni internacionalisti međutim istrajavaju, nastojeći da ožive vilsonovski trenutak čak i tamo gde se angloamerički liberalizam doživljava kao posebno agresivan vid hipokrizije. U sve većoj meri, međutim, oni se time samo razotkrivaju kao novi soj provincijalaca, koji opasno glavinjaju unaokolo potencijalno eksplozivnim svetom. (London Review of Books) Priredila i prevela LJiljana Nedeljković