Ko zaboravlja 9. mart?

Vuka i Danicu Drašković sam bliže upoznao 1981. godine i to na čestim susretima kod neuropsihijatra Veselina – Veska Savića, u njegovom stanu u Krušedolskoj ulici, preko puta hrama Svetog Save. Vuka sam poznavao i ranije. Bili smo i kolege, novinari, pre nego što se on posvetio književnom poslu. Sa izvesnom sentimentalnošću se sećam tih okupljanja kod Veska Savića koji je bio spiritus agens šarolikog društvanceta. Razgovori kod njega uglavnom su se svodili na političke teme i na komentare o ponašanju ili izjavama nekih političara. Kada su, te godine, izbili nemiri na Kosovu, ti događaji su postali nezaobilazna tema. Kod Veska je bila našla sigurno i toplo ljudsko utočište i igumanija jednog manastira sa Kosova. Moglo bi se reći da su ta okupljanja u Krušedolskoj broj 1a postepeno prerasla u kružok koji, doduše, nije imao definisani cilj, ali je zato u svakoga od nas ulivao snažno osećanje za slobodan razgovor o svemu. Jednom smo razgovarali o studentskim demonstracijama 1968. a Vuk je sledećeg dana doneo i pokazao nam svoju košulju sa tragovima osušene krvi od policijskih batina koje je dobio kod Podvožnjaka. Tog trenutka sam u njegovim očima spazio daleki sjaj budućih događaja i predosetio da će baš taj mladi čovek biti vesnik promena u Srbiji. (...) Polovinom osamdesetih 20. veka (1985) ja sam imenovan za glavnog urednika Politike a krajem 1987. i za direktora cele novinske kuće. Bio sam, dakle, “čovek poretka”, a Drašković je u to vreme bio nasuprot njemu. Već 1990. su on i Srpski pokret obnove počeli često i oštro da optužuju medije i, naravno, Politiku kao državne stubove režima. Na stranicama štampe i u elektronskim medijima nije bilo mesta za političku i intelektualnu aktivnost opozicije. Objavljivani su ili emitovani samo niski udarci protiv opozicije i njenih lidera, najviše protiv Draškovića. Na stranice štampe su, posredstvom tajne policije, dospevala razna podmetanja kako bi se umanjio njegov ugled pred građanima. Tako je i Politika pre 9. marta 1991. godine, pored ostalog, objavila lažnu informaciju da Drašković ima vilu na Ženevskom jezeru. Počela je da objavljuje i jedan “feljton” izvesnog “člana Centralne uprave SPO”. Taj “feljton” sam obustavio posle prvog nastavka, jer sam utvrdio da je “član Centralne uprave SPO” potpisao ono što je napisano u tajnoj policiji i Gradskom komitetu (u kome je četiri godine pre toga napisana i “obrađena” policijska paskvila “Vojko i Savle”, a onda podmetnuta Politici). Posle te moje odluke pozvao me je Milošević i oštro zamerio što sam obustavio “feljton”. Takvih njegovih zamerki će kasnije biti sve više. Uvek je glavni povod bio Drašković. Miloševića je često hvatao paranoičan strah od naglog porasta broja Vukovih pristalica i njegovih masovnih mitinga. O 9. martu 1991. je napisano i objavljeno puno radova, uglavnom hroničarskog karaktera. Mislim, međutim, da taj događaj politička sociologija još uvek nije proučila a još manje istražila i objasnila dalekosežnost ovog pokreta, pre svega kao (pomalo zakasneli) refleks epohalnih demokratskih promena na Istoku. Ako izvesni hroničari, političari i svojevremeni opozicioni lideri svojim prećutkivanjem, iz sujetnih ili nekih drugih razloga, ignorišu značaj 9. marta, neoprostivo bi bilo da se za takvim manirima povede i politička nauka. A ima razloga i za takve sumnje. Još kad se tome dodaju i podozrivosti u dokazanu (istorijsku) vidovitost Vuka Draškovića, postaje jasnije zašto se zaobilazi događaj bez kojeg ne bi bilo 5. oktobra. Hoću da kažem da je demokratska energija 9. marta generisala sve kasnije promene na srpskoj političkoj sceni. Jer, 9. mart nije mogao ostati samo evokacija. On je bio imanentna moć u probuđenom političkom biću ogromnog broja građana Srbije koji u Miloševićevom populizmu nisu videli nikakvu demokratsku misao već samo demagošku prevaru. Zbog toga im je 9. mart značio građansko prosvetljenje. Naveo sam samo nekoliko elemenata za analiziranje geneze i evolucije demokratske misli od 9. marta naovamo. U dosad objavljenim radovima pretežno se opisuju spoljne manifestacije, fizički sukobi režima i opozicije, navode opšta retorička mesta ili romansira lokalni kolorit događaja, sve to bez logičnog unutrašnjeg kontinuiteta, ali i bez demokratskih analogija sa procesima u istočnoevropskim zemljama. Nadam se da će se takvi istraživački radovi pojaviti, jer je svakako reč o naučno-teorijskom dugu prema istoriji. Postoji još jedan, rekao bih kardinalni razlog za naučno-istorijsku analizu uzroka i posledica 9. marta. Reč je o kontrapunktu u kome su se našli Miloševićev režim i politička opozicija sa Vukom Draškovićem na čelu. Strah od promena je naveo Miloševića da preduzme nekoliko tragičnih poduhvata. Najpre je, kao raspojasani general bez epoleta, izveo tenkove na ulice Beograda. Greše oni koji tvrde da je to učinio da bi zaplašio opoziciju. Učinio je to da bi zaplašio sopstveni narod, da bi mu zapretio, dok je za Vuka Draškovića i političku opoziciju već tada u svojoj glavi imao paklene planove. Postao je, dakle, nepoverljiv prema narodu koji mu je bio potreban krajem osamdesetih, kada se uspinjao na vlast, a koji se sada osvestio od zanosa i iluzija i pošao na neke druge mitinge. Tako dolazimo do kontrapunkta Miloševićevog straha i Draškovićeve hrabrosti. Dovesti na Trg Republike više od sto hiljada ljudi u vreme kada je Milošević bio na vrhuncu svoje moći – to je mogla da učini samo iskra energije koju sam davno video u Draškovićevim očima. Nikad se Milošević nije oslobodio bauka 9. marta. Postoje, međutim, i hipoteze da ga je strah od ovog pokreta odveo čak i u ratne avanture, jer je u košmarima zbog eventualnog gubitka vlasti bežao u nacionalizam ili lažni patriotizam. Taj tragični tok, nažalost, niko nije zaustavio, iako mislim da je sa stanovišta međunarodne zajednice mogao da se zaustavi. Zbog toga se ponovo vraćam na temu o kontrapunktu. Jeste 9. mart bio uzrok Miloševićevih paranoičnih ideja ali, hipotetički govoreći, glava sa takvim idejama bi pronašla i neke druge uzroke da krene u iracionalne poduhvate. Mislim da se Milošević posle 9. marta našao u avionu koji nije mogao da se spusti na zemlju. Ali to opet ne bi moglo da znači da je devetomartovski pokret trebalo odložiti dok se taj avion eventualno ne spusti. Logična bujica demokratske tranzicije se sudarila sa nelogičnim i nemilosrdnim potezima režima pred opasnostima da bude poražen. Ja u stvari i mislim da je on upravo tada suštinski poražen a da je 5. oktobar bio samo operativna završnica. Događaje na Trgu Republike 9. marta 1991. godine posmatrao sam sa 17. sprata Politikine palate. Najpre sam doživeo izvesne trenutke straha pred dotad neviđenom masom ljudi na jednom mestu, a onda sam osetio jarko prosvetljenje i snažno oslobađanje. Istog sekunda su se, tu na 17. spratu, u svetlosti beskrajnih prostranstava vojvođanske ravnice, sa pogledom na zatalasanu masu na Trgu Republike, razvejale i moje poslednje iluzije. Iako sam znatno pre 9. marta bio spoznao proces dolazeće demokratije, taj dan mi je doneo psihološki i politički prelom. Sve do tog trenutka Politika je sledila režimski kurs. Hroničari su o tome pisali sa više ili manje argumenata, sa više ili manje resantimana, zavisno od toga koliko su razumeli položaj državne novinske kuće, ali i od toga sa koliko su dobre volje ili zlobe hteli da analiziraju uređivačke i novinarske greške. Ali tog devetomartovskog dana, kada mi se učinilo da se i samo nebo otvorilo, odrekao sam se svega što je bilo pre toga, iskreno i katarzično. Poslednji čin režimskog pritiska na Politiku, dok sam ja bio njen glavni urednik, dogodio se tog dana uveče, kada se u dežurnoj redakciji pripremala prva strana Politike sa izveštajem o demonstracijama. Stavio sam primedbu na naslov “Rušilačke demonstracije”, ali sam se ipak povukao kad mi je jedan od pomoćnika glavnog urednika rekao da je taj naslov izdiktiran iz Miloševićevog kabineta. Za vrhovnu vlast je bilo značajno samo kako će Politika okvalifikovati taj događaj. Te večeri sam poslednji put popustio pred režimskim nalozima. U toku noći je pred Politikinu zgradu stigao tenk sa topovskom cevi uperenom prema Trgu Republike. Taj tenk, koji, razume se, niko iz Politike nije tražio, trebalo je tobože da bude odbrana Politike od nasrtaja opozicije, a faktički je označio Politikinu okupaciju. Svi smo bili gotovo sluđeni, osećali smo da smo bačeni u neki drugi svet, na dotle nepoznatu, tuđu teritoriju. Već sedamnaest godina mi se pričinjava da je to bio samo transcendentalni doživljaj a ne stvarni prizor. Taj pomalo apsurdni postupak režima – da tom gvožđurijom u stvari brani samog sebe a ne Politiku – definitivno je mnoge od nas uverio da je Vuk Drašković uneo veliku pometnju i panični strah u režimske glave. Sledećeg dana, kada je Drašković već bio u zatvoru, list Politika je prešao na stranu opozicije. To može da se vidi kad se prelistaju stranice ovog lista posle 10. marta. Kao glavni urednik Politike, tražio sam ono što su novinari sa oduševljenjem prihvatili – da se iscrpno i istinito izveštava o svemu što se događa na Terazijama i na Trgu Republike. Kad je Drašković pušten iz zatvora, održao je dva govora. Objavio sam oba, s tim što je jedan objavljen u vrhu prve strane Politike, na tri stupca. Iste večeri, kad je video prvo izdanje Politike, pozvao me telefonom Milošević i bez ikakvog uvoda besno rekao: “Žiko, ti si izdajnik!” Pitao sam zašto. Odgovorio je: “Zar ti našeg najvećeg neprijatelja objavljuješ na prvoj strani Politike? Sram te bilo!” Istog trenutka sam mu zalupio slušalicu. Prisutni članovi kolegijuma Politike su me gledali zabezeknuto. Jedan je upitao: “Zar šefu države da zalupiš slušalicu!?” Posle nekoliko minuta Milošević se ponovo javlja, ali ovog puta glumeći staloženost: “Vidim da si tvrdoglav. Ali skini makar Vuka sa prve strane!”. Odgovorio sam da ni to ne mogu da učinim, osim u slučaju da ga novi događaji pomere nešto niže od vrha prve strane, ali da na prvoj strani mora ostati. Tako se završio taj razgovor sa Miloševićem. Ponekad se u javnosti moglo čuti da je ostalo pomalo enigmatično zbog čega je Vuk Drašković tražio smene urednika i direktora samo u RTS (TV Beograd) a ne i u Politici. Danas mogu da kažem da je jedan od razloga bio taj što sam pre 9. marta bio uspostavio izvesne kontakte sa Draškovićem. Zbog toga su u moju kancelariju i kod mojih pomoćnika često dolazili visoki funkcioneri i inspektori Državne bezbednosti i u samoj zgradi Politike obavljali informativne razgovore. Tema je uvek bila ista: SPO i Vuk Drašković. (...) Posle Vukovog puštanja iz zatvora i govora koje je održao, Politika je sve do 17. marta objavljivala kompletne opozicione aktivnosti i, počev od prve strane, svakodnevno na velikom broju stranica i sa puno fotografija. Na prvoj strani su objavljivana i saopštenja opozicije i to masnim slovima, u okviru. Time smo i grafičkim dizajnom sugerisali javnosti uređivački respekt prema demokratskom otvaranju. Krajem marta Vuk Drašković je potpisao saopštenje za javnost u kome je, između ostalog, stajalo da je „Politika bila slobodna samo od 12. do 17. marta”. To je bila moja poslednja sedmica na mestu glavnog urednika Politike. Dodao bih još nešto o tim martovskim danima. Posle onog teškog dijaloga sa Miloševićem 11. marta uveče, bio sam u dilemi da li da se odmah povučem sa funkcije glavnog urednika Politike ili da nastavim sa daljim otvaranjem lista. Međutim, dva dana kasnije, Milošević je tu moju dilemu rešio tako što me je faktički i to telefonskim putem smenio. Direktno, opet bez ikakvog uvoda i obrazloženja, obavestio me je da će novi glavni urednik biti Aleksandar Prlja i da „ne bi bilo dobro da se oko toga pravi gužva”. (...) Deveti mart 1991. je, u pogledu glavnih medija, doneo i jednu kontradiktornost: rukovodstvo RTS, sa Mitevićem na čelu, smenili su opozicija i Vuk Drašković, a mene je sa mesta glavnog urednika Politike smenio režim zbog priklanjanja opoziciji. Kasnije su neki publicisti pisali da sam se ja približio Vuku Draškoviću zbog toga što sam verovao da će on pobediti Miloševića. Tačno je da je to bila moja velika nada, ali ne i kalkulacija. Uistinu, iako 9. marta režim nije oboren, uvek sam mislio da je Drašković pobednik. (...) U godinama posle 9. marta 1991. ja sam, kao direktor ili predsednik kompanije Politika, mogao imati uticaj na RTV Politiku i delimično (u drugoj polovini 1992) na Politiku Ekspres. Matični dnevni list više nije bio u mojoj „ingerenciji”. Kada se, međutim, Politikina kuća u julu 1992, povodom pokušaja njenog totalnog podržavljenja, otvoreno i žestoko suprotstavila režimu i započela opšti štrajk, obustavljanjem izlaženja njenih listova, solidarnost je zahvatila sve redakcije i sve delove zaposlenih u kompaniji. Stranice gotovo svih Politikinih izdanja, zajedno sa emisijama RTV Politika, bile su ispunjene ne samo njihovim reagovanjima i otporom već, još više, oštrim saopštenjima i izjavama lidera opozicije. Moram da podsetim da su Draškovićeve reči o odbrani Politike bile najeksplicitnije. (...) Neki drugi opozicioni lideri bi, kao što je takvih slučajeva bilo, u opasnim situacijama napustili zemlju, da sačuvaju živu glavu. Drašković to nije hteo. Milošević je konstantno bio uznemiren Draškovićevim misionarskim duhom, njegovim prisustvom u zemlji i još više enigmama njegovih ideja u borbi protiv režima. Priželjkivao je bilo kakav način Draškovićevog izgnanstva, a kada to nije dočekao odlučio je da ga izgna iz života. Ne znam da li će ikada moći da se opiše ova magbetovska tema. (...) Draškovićeva knjiga „Meta” je uzbudljivo svedočanstvo o putu i teškim iskušenjima prvog velikog demokratskog pokreta kod nas i njegovog vođe. To je dokumentarni roman pisan perom senzibilnog intelektualca i književnika koji se našao u matici otpora surovom režimu, kao meta progona i zločina, ali i obmana prijatelja, ako su to uopšte i bili. Drašković je objavio veliki broj knjiga, ali bez „Mete” ne bi objasnio svoj sudbinski krug. Pošao je na put kojim ga je vodila slobodarska i demokratska intuicija, a ne slava. Tokom jedne i po decenije, zajedno sa svojom suprugom i bliskim srodnicima, živeo je između ideja i iluzija, između straha i nade, između prijateljstva i zločina. Srpski pokret obnove je, dakle, bio preteča bitke za demokratiju u Srbiji. U ovoj odviše tužnoj zemlji, nažalost, demokratija nikad nije mogla da ima neki usaglašeni količnik, pa se i SPO našao u metamorfozama koje su indukovane više spolja nego u samom SPO-u. U tome „spolja” bilo je mnogo aktera i krtica ali i plitko ambicioznih opozicionara, pa i naizgled bliskih prijatelja koji su izneverili ne samo Vuka i originalne ideje tog pokreta, već i sve ljudske skrupule. SPO je, posle prologa 9. marta, ubrzo umrežen ne samo u zamke tajne policije već i u nezajažljive sujete nekih drugih stranaka. Svi zajedno su u stvari radili na osipanju SPO i onda opet zazirali od njega kada se čudesno obnavljao i ponovo jačao. Baš zbog tih činjenica, Draškovićeva knjiga nije običan opis kontradikcija i klopki u koje je on zapadao, pa i grešaka koje je i sam imao, već je, po mom mišljenju, autentični pogovor istoriji devedesetih godina i dalje, istoriji koja traje. Mora se, dakle, reći da je sa knjigom „Meta” stavljena tačka na veliku istinu, koju su mnogi prikrivali ili sklanjali u stranu, a to je da su SPO i Drašković gušeni i varani i od jednih i od drugih, od vlasti i od opozicije, u nekoj priprostoj verziji srpskog makijavelizma, ali i tačka na istinu da je Srpski pokret obnove bio vesnik svih demokratskih promena u Srbiji. Ta istina je ujedno i faktografski dokaz ne samo o zločinima jednog režima, već i podatak o nedoraslosti i taštini nekih lidera opozicije. (...) U knjizi „Meta” Drašković veoma reljefno opisuje i ponašanje pojedinih lidera opozicije u vreme Miloševićeve vladavine. Neki vidovi tog ponašanja mogu da se prepoznaju i danas. Drašković svedoči da je nekima važnije bilo da pobede SPO i njegovog lidera nego Miloševića. Relikti još traju jer se, na primer, posle 5. oktobra dogodilo da nova vlast nije uopšte pozvala Vuka Draškovića na obeležavanje godišnjice 9. marta. Pa i kad se govorilo ili govori o tromesečnim zimskim demonstracijama 1996-1997, onda se ne pominje da su one, kao kasnije 5. oktobar, izrasle iz energije 9. marta. Zanemarivanje ili potcenjivanje geneze i evolucije demokratskih promena u Srbiji nije samo problem, tipično srpskog, kratkog pamćenja već predstavlja i eklatantan primer nedostatka naučnog pogleda na noviju političku istoriju. A da se ne govori o gotovo nonšalantnom odnosu i zaboravu prema činjenici da su Drašković i njegova rodbina u Miloševićevom režimu živeli kao progonjene zveri. (...)