Evropska unija i secesija Kosova

Intencija Nemačke u Berlinskoj deklaraciji, donetoj u proleće prošle godine povodom pedestogodišnjeg jubileja Evropske unije – da se zastoj u institucionalnoj reformi Unije ostvari u toku 2007. – četiri godine pošto se pojavio konačan nacrt kasnije odbačenog Ustava sačinjenog u okviru D'Estenove konvencije, konačno se ostvarila u drugoj polovini prošle godine kada je 13. decembra 2007. potpisan tzv. Lisabonski ugovor. Taj akt sadrži mnoge ambicije reformskog procesa započetog devedesetih i verifikovanog formalnim usvajanjem politike proširenja Unije u Ugovoru iz Nice 2001. Jačanje zajedničke spoljne i bezbednosne politike predstavlja jedan od glavnih ciljeva Lisabonskog ugovora. Dosadašnji visoki predstavnik za spoljnu i bezbednosnu politiku, tako treba da postane potpredsednik Evropske komisije i pruži ne samo novi personalni identitet Unije u spoljnoj politici. Podsetimo da je to prerogativa koju države najljubomornije čuvaju za sebe. Da bi ta politika bila što manje zajednička (čitaj: konfederalna), a što više jedinstvena (čitaj: federalna) ova 2008, inače godina ratifikacije Ugovora u zemljama članicama Unije, idealna je prilika za manifestaciju tog jedinstva. Zato je Uniji bilo preko potrebno saglasje o budućem državno-pravnom statusu južne srpske pokrajine, povodom koje su se od novembra 2005. održavali neuspešni pregovori dve strane sa potpuno suprotstavljenim stavovima u njima: dok je za Srbiju (u početku i SCG) sve osim nezavisnosti pokrajine bilo, u krajnjoj liniji prihvatljivo, za Albance sa KiM, samo je nezavisnost bila moguća. Ovako isključivi stavovi kosmetskih Albanaca bili su mogući jer su im SAD prethodno dale garanciju da će nezavisnost svakako dobiti, tako da oni nisu ni morali da ozbiljno pregovaraju, to jest da pristanu na kompromis kao preduslov bilo kakvog uzajmano prihvatljivog rešenja. Ne ulazeći u same pregovore, mesto posrednika, tj. izaslanika generalnog sekretara UN u njima, kao i ulogu Kontakt grupe, a još manje u prirodu i istorijat samog spora o KiM između Srba i Albanaca, dovoljno je da za potrebe ovog teksta pođemo od “nedovršenog posla” SAD i zapadnih saveznika iz NATO u junu 1999. Tokom surove vazdušne, a pri tom nelegalne agresije na jednu suverenu, ali zato prokaženu zemlju, koja je u tom trenutku trajala već tri meseci, SAD nisu mogle istovremeno da “dobiju Miloševićev mač” (upotrebljavam slikovit izraz Strouba Talbota, tada prvog čoveka u sprovođenju američke spoljne politike, koji navodi Marti Ahtisari u pisanim sećanjima iz tog rata), prestanak sve nepopularnijeg bombardovanja u većini zemalja koje su činile zapadni vojni savez – dakle mir, sa jedne strane i državnopravnu secesiju KiM od Srbije, kroz privremenu okupaciju pokrajine i uvođenje UN koje su prvobitno bile zaobiđene, sa druge strane. Zato se drugi cilj morao ostvarivati fazno: kroz smenu prokaženog režima i dovođenje “reformista” na vlast u Srbiji koji će ovu nepovratno uputiti ka Zapadu, i sa druge strane, samo formalno misiju UN u pokrajini, koja navodno garantuje “suverenitet SRJ”, a u stvari priprema “izgradnju infrastrukture” buduće nezavisne države. Za ovaj drugi cilj je bilo neophodno izvršiti etnički inženjering na Kosovu i Metohiji pred licem misije UN, kroz proterivanje Srba iz svih gradova (osim dela Mitrovice) u pokrajini, kao i iz cele Metohije, a koji je “najiskrenije” opisao tadašnji izaslanik generalnog sekretara UN, a sadašnji ministar spoljnih poslova Francuske, zemlje osnivača EU, Bernar Kušner stavom da se albansko proterivanje Srba ne može opravdati ali da se može razumeti (sic!). U ovom tekstu ostavićemo po strani strateške namere SAD i verovatno još nekih uticajnih članica EU, koje su htele da te 1999. nezavisno Kosovo bude šesta, (danas već sedma) “nezavisna država” nastala na razvalinama nekadašnje “uzorne” Titove tvorevine u kojoj su “narodi i narodnosti” živeli skladno i solidarno ostvarujući svoja prava i izražavajući sopstveni identitet. Ostavljamo po strani i da ta “nezavisna država” predstavlja, kao što će i predstavljati, više ili manje “kvazi državu”, nesposobnu da sama sebe brani i izdržava, a kamoli da ravnopravno učestvuje u evropskim, da ne pominjem tako popularne atlantske integracije. Ipak jednu činjenicu ne smemo zanemariti: da je to druga država Albanaca na Balkanu, sa realnim očekivanjem da bi se takav proces mogao okončati svealbanskim ujedinjenjem, naravno kada se za to steknu odgovarajući uslovi. Ili pak, Evropa misli da takav proces može kontrolisati i, u krajnjem slučaju, sprečiti? Dakle, vratimo se problemu pred kojim se tokom cele 2007. nalazila Unija. Otpočinjući svoje predsedavanje Unijom, njena najsnažnija zemlja Nemačka nalazila se pred izborom: ili da manifestuje nemoć u besplodnim diskusijama koje su već obuzele političare i intelektualce Zapada o uzrocima neuspeha konstitucionalnog procesa tokom proleća i leta 2005. ili da pragmatično iskoristi pedesetogodišnji jubilej i pokrene proces u pravcu “reformskog ugovora” koji će biti onoliko ambiciozan u promociji evropskih vrednosti koliko je to stvarnost zajednice čiji su članovi Francuska i Nemačka, kao i Bugarska i Kipar. Zato po mišljenju briselske birokratije ali i kreatora politike u dobrom delu najuticajnijih evropskih metropola, pre svega Berlina, nije mnogo obzira ni moglo da bude kada se na oltar takve “reformske politike” stave apstraktne vrednosti poštovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta jedne, dugo vremena, najblaže rečeno “problematične države”, koja se postojano poziva na same osnove međunarodnog poretka precizno definisanog posle Drugog svetskog rata. Jer, rezonovalo se da je nekadašnji šef te iste države istovremeno bio suđen pred Međunarodnim sudom za najteža krivična dela, kao jedini šef neke evropske zemlje posle istog tog, nadajmo se poslednjeg, evropskog krvavog rata. Kao i da su optužbe protiv njega bile u osnovi bazirane na “masovnom zločinačkom proterivanju Albanca sa KiM” koje je on organizovao. To što će nepristrasna istorija reći da takvih masovnih zločina nije bilo, za Evropsku uniju u ovom trenutku nije bitno. Pritisak SAD je bio veliki, za mnoge neizdrživ. Znalo se da je ostao “nedovršen posao” iz 1999, jer glavni akteri u Uniji su učestvovali u zločinu izvršenom nad Srbijom u proleće te godine. Trebalo je opravdati i ambiciju ojačane zajedničke spoljne i bezbednosne politike sposobne da rešava bezbednosna pitanja “u svom dvorištu”, a to znači na Balkanu. A potrebno je bilo brže, efikasnije i jeftinije demonstrirati proces “izgradnje države” nego što je to bio slučaj sa BiH. I na kraju, a svakako ne i najmanje važno, sprečiti politički povratak probuđene Rusije na Balkan ili bar ne dozvoliti da on bude tako brz i uz pomoć nejedinstva Unije. Kada se sve uzme u obzir, Srbija i njeni ubedljivi pravni argumenti su tu svakako bili slabiji činilac. Smatralo se da njeno prisustvo u sferi uticaja Zapada i budućnost u EU ne može ozbiljnije biti dovedeno u pitanje, pogotovo posle pobede prozapadnog kandidata na predsedničkim izborima početkom februara. Rezonovalo se da će ljutnja i otpor secesiji neko vreme trajati, ali da u odnosu na EU perspektivu, politička elita, uostalom kao i narod u Srbiji nije, niti može da bude pred pravom dilemom. Zato je Brisel i mogao (ili morao!) da pokuša da samog sebe opravda, kako to mnogi sagovornici iz država članica Unije ili iz briselske birokratije kažu, “da od svih loših rešenja, bira ono najmanje loše”. A to je značilo kršenje pravno obavezujuće rezolucije Saveta bezbednosti donete u okviru Glave VII Povelje, kao i atak na sam sistem Ujedinjenih nacija. Ali to je, u osnovi, manji deo problema koji je stvoren; veći predstavlja stvarni budući učinak EULEX misije i “održivost” same “države Kosovo”. A najveći, svakako, da li nas, posle svega, zaista čeka mirniji i stabilniji Balkan? Za Srbe, državu Srbiju, njene institucije, javnost i političke stranke, događaji od 17. februara predstavljaju poraz. SAD i, ono što je posebno izazovno, Evropska unija su surovo kažnjavanje Srba započeto u dvadesetom veku, sankcionisali krajem prve decenije dvadeset prvog. To zahteva promišljanje i artikulaciju naše uloge i budućnosti na Balkanu, kao i šire u Evropi. Taj proces ne može, niti treba da bude brz. On mora nadići ideološke podele i nametnute ideološke šeme iz nešto davnije ili skorije prošlosti. Nije realno da će se odigravati u uslovima političke i institucionalne stabilnosti. Samim tim je izazov koji se pred nama nalazi veći. Do sada ima više razložnih argumenata da mu nismo dorasli, ali to ne treba da nas odvrati od onog što je neminovno: da upotrebimo sve sposobnosti da svoj položaj poboljšamo i kad za to dođe vreme, povratimo Kosovo i Metohiju. (Autor je savetnik predsednika Vlade Srbije)