Prištinski domino

Eventualno priznanje nezavisnosti Kosova bilo bi presedan za oko 200 oblasti u raznim zemljama sveta, izjavio je neposredno pred kosovsku nezavisnost šef ruske diplomatije Sergej Lavrov. Već 18. februara Migel Anhel Moratinjos, ministar spoljnjih poslova Španije, ponovio je reči ruskog kolege, da priznavanje Kosova može značiti otvaranje Pandorine kutije, napominjući da bi kosovski presedan mogao lako pokrenuti lavinu sličnih secesionističkih težnji, ne samo u Evropi već i širom sveta. Dragan Simeunović, koji na Pravnom fakultetu predaje na Odseku za terorizam i secesionističke pokrete, u razgovoru za NIN ističe da na planeti postoji 3.600 etničkih grupa koje teže višem stepenu autonomije ili samostalnoj državnosti. “U ovome trenutku u svetu postoji nekoliko desetina ozbiljnih konfliktnih tačaka koje se baziraju na etničkom nerazumevanju i nemanju suživota, čime se opterećuje život međunarodne zajednice. Ne znači da će svih 3.600 etničkih grupa posegnuti za silom, pošto je Kosovo suprotno međunarodnom pravu i samoinicijativno proglasilo nezavisnost, ali nema sumnje da mnoge od njih to hoće, a dobar deo će koristiti i terorizam.” Kako je nedavno podsetio španski analitičar Marčelo Otomendi, Medlin Olbrajt je još u Rambujeu, Albance, Čečene, Kurde i Baske stavila u isti koš. Balkanski događaji tako su se najednom počeli kretati ka veoma čudnom ishodu. Konceptu “maskiranog totalitarizma”, suprotstavio se, ne bez “egoističnih” pobuda, dobar deo uticajnih država i institucija, braneći, makar formalno, fundament modernog društva – međunarodno pravo. Grubo kršenje međunarodnog prava, kojim se jednoj zemlji oduzima deo teritorije jer stanovništvo na tom delu zemlje želi da ima svoju državu, moglo bi da bude velika inspiracija za sve secesioniste na svetu. Otvaranje novih žarišta, zahtevi za nove države, gde bi velike sile po logici stvari morale da se polarizuju, moglo bi dovesti do konflikata dramatičnih razmera. Dr Srđa Trifković, direktor Centra za međunarodne odnose Rokford instituta u Ilinoisu (SAD), rekao je za NIN kako smatra da je u pitanju namerno izazivanje “kontrolisanog haosa” i dodao da je rubikon pređen još sa bombardovanjem Srbije kada su sve povelje i norme pogažene, dok je samoproglašenje Kosova logična nadgradnja koja je godinama očekivana. “Ne slažem se sa stavom da bi eksplozija separatizma, secesionizma i terorizma širom planete bila u suprotnosti sa globalizmom. Naprotiv! Takav naizgled haotičan tok – kome priznanje “nezavisnosti” Kosova od strane SAD i vodećih zemalja EU nesumnjivo daje podsticaj – zapravo je programirani parni valjak koji utire put daljem širenju globalizma.” Možda zbog svesti da nezavisno Kosovo jeste opasan presedan – u Savetu bezbednosti od 15 članica samo njih šest otvoreno podržava nezavisnost Kosmeta, što ne znači da ostale podržavaju stavove Beograda. Profesor međunarodnog javnog prava Milan Paunović objašnjava da određeni entitet koji je sastavni deo neke države, nikada ne može dobiti nezavisnost, ako je reč samo o etničkoj većini određenog naroda u tom regionu i ističe da se pred Savetom bezbednosti to do sada nikada nije dogodilo. Paunović je dodao da je sasvim druga stvar sa Crnom Gorom ili drugim republikama bivše Jugoslavije koje su bile federalne članice u SFRJ. Čak i da je nezavisnost Kosova prošla u Savetu bezbednosti, ona bi pred međunarodnim pravom bila ništavna, smatra on. Poznati kiparski advokat Pambos Joanidis ukazao je za NIN da predlog o nezavisnosti Severnog Kipra takođe nije odobrio Savet bezbednosti. Severni Kipar je, doduše, priznala samo Ankara, ali je ova kvazidržava ipak dobila nekakav prećutni blagoslov SAD i Velike Britanije. Joanidis ukazuje da jedino UN sada imaju, kao i u slučaju Kipra, pravnu moć da se odupru sirovoj sili, i da poučena kiparskim iskustvom Srbija treba svu diplomatsku aktivnost da usmeri ka podršci prijateljskih zemalja u međunarodnim institucijama. Postoje zaista mnoge sličnosti između kiparskog i kosovskog problema. Kiprani smatraju kako postoji direktna analogija između Ahtisarijevog plana za Kosmet, Ananovog plana za Kipar, ali i Dejtonskog sporazuma. Kiparska kriza traje već 33 godine, srpska koju deceniju duže. I u kiparskom slučaju i u slučaju Srbije postojalo je i postoji principijelno insistiranje Rusije na poštovanju međunarodnog prava. Takođe, veliku ulogu igraju lobiji Albanaca i Turaka pri Kongresu SAD. Nezaobilazan je i problem nelegalnog doseljavanja imigranata – Turaka na Kipar i Albanaca u južnu srpsku pokrajinu. Putevi trgovine ljudima prolaze i kroz Severni Kipar i kroz Kosovo. Gotovo istovetne ličnosti (recimo, Ričard Holbruk) “pomagale” su u rešavanju problema kako na tlu Srbije, tako i Kipra. Predsednik Boris Tadić je u intervjuu za novogodišnji broj NIN-a rekao da mu je kiparski predsednik rekao da bi, čak i ako bi Srbija priznala nezavisno Kosovo, Kipar to nikada ne bi učinio. Virus separatizma svakako ne bi zaobišao Evropu. Fransoa Miteran je još pre petnaest godina predao svom ministru inostranih poslova spisak od četrdeset entiteta u Evropi koji bi želeli nezavisnost (vidite antrfile). Srđa Trifković objašnjava da je “posvećenicima ideologije postnacionalne globalne hegemonije” – kako u Briselu, tako i u Vašingtonu – potrebno da se olabave tradicionalne spone i razvodne identiteti evropskih nacionalnih zajednica, pre svega u istočnom delu Starog kontinenta. Prema Trifkoviću, u Zapadnoj Evropi posao je uspešno priveden kraju, te sada “elitna klasa Zapada u opstanku nacija zasnovanih na kolektivnim sećanjima i nasleđenim duhovnim, kultnim i kulturnim vrednostima vidi glavnu prepreku daljem napretku globalnog projekta”. Nedavno je poznati španski profesor međunarodnih odnosa Romualdo Bermeho, koji se inače 1999. zalagao za bombardovanje Srbije, u jednoj televizijskoj debati rekao da Srbija po međunarodnom pravu ima odrešene ruke da i silom brani svoju suverenost. Dopisnik NIN-a Branislav Đorđević, koji je učestvovao u toj debati, kaže da je zaključak te rasprave bio da nagla promena koja u poslednje vreme karakteriše špansku političku scenu dolazi od bojazni da, objektivno gledano, “pravo” na nezavisnost pre Kosova mnogo više imaju Baskija i Katalonija. I u Baskiji i u Kataloniji su trenutno na vlasti partije koje se zalažu za secesiju i dogodine najavljuju referendum. Dok je veliki broj stranaka u Španiji proglašenje nezavisnosti Kosova nazvao lošom vešću, Vlada Baskije uzima primer Kosova kao lekciju o „demokratskom” načinu rešavanja problema identiteta, po rečima portparola vlade Baskije Miren Askarate. “Nezavisnost Kosova je pozitivna za Baskiju i za sve ostale regione koji teže samoopredeljenju naroda”, izjavio je takođe baskijski ministar pravosuđa Žozeba Azkaraga Rodero. Predsednik Katalonije Josep Karod Rovira zatražio je da Španija hitno prizna nezavisnost Kosova. Predstavnici terorističke organizacije ETA dali su intervju baskijskom časopisu “Gara” gde kažu kako politička situacija na Kosovu pokazuje da višedecenijske težnje ETA nisu utopijske. Upravo iz tog razloga ugledni španski politikolog Huanho Alvares rekao je kako ne bi bilo dobro da Kosovo dobije nezavisnost za dva dana, kada se narodi Baskije i Palestine za tu nezavisnost bore nekoliko decenija. Secesionističke težnje snažne su i u Britaniji, zemlji koja se najvatrenije zalagala za nezavisnost Kosova. Severna Irska je već decenijama podeljena između unionista i secesionista, a u šaci kojom independisti tamo udaraju o sto, često je bivalo i oružje. Severni Irci sve snažnije teže jedinstvu sa Republikom Irskom, zato što je, između ostalog, standard u Irskoj najbolji na ostrvu u poslednjih petnaest godina. U evropskoj štampi se sve više piše da malo nedostaje pa da Škotska proglasi svoju nezavisnost. Tamo je Kosovo takođe argument, a na vlasti stranka independističke orijentacije. Nedavno je i čuveni 77-godišnji glumac Šon Koneri, nakon poslednjih secesionističkih događaja u Evropi, izjavio da je više nego ikada ubeđen “da je Škotska nadomak ostvarenja nezavisnosti i jednakosti”. I u zemlji domaćinu Evropske unije Belgiji poslednjih meseci vlada duboka kriza, uz mogućnost razdvajanja Flandrije i Valonije. U priči o bauku secesionizma koji kruži Evropom valjalo bi registrovati da je formiran Evropski slobodni savez, koji sačinjava 15 separatističih partija iz Škotske, Francuske, Saveza za Južni Tirol iz Italije i drugih independističkih partija. Evropski slobodni savez se zalaže za samoopredeljenje evropskih naroda i regija koje nemaju državu. Prema njihovom planu, koji ne deluje baš realno ali je srpskim nacionalistima nekako ipak drago da to čuju, Španija bi trebalo da se raspadne na šest, a Francuska na pet pokrajina u kojoj bi nikle nove države poput Okitanije, Bretanje i Alzasa. Belgija bi po tom planu nestala. Nastala bi Velika Katalonija, kao i nova velika oblast – Andora, a poljska Šlezija bi takođe dobila nezavisnost. O sudbini Velike Britanije da i ne govorimo. Većina partija koje čine Evropski slobodni savez (ESS) učestvuje u vlasti, dok dobar deo ima većinu u regionalnim parlamentima. Oči ESS-a uprte su ovih dana ka Kosovu. Brojni evropski politikolozi i pravnici smatraju da za razliku od kosovskih Albanaca, koji prema međunarodnom pravu nemaju nikakve argumente za državnost, brojni evropski narodi imaju potpun legitimitet da se ponašaju državotvorno. Iako u zapadnom delu Evrope postoje brojni secesionistički pokreti koji sanjaju o svojim državama, u istočnoj Evropi secesionisti ne sanjaju ili maštaju o državama, već uglavnom pucaju i ubijaju zbog tog cilja. Zato se, posebno na važnim energetskim pravcima, mogu očekivati konflikti, velike tenzije. I na prostoru bivšeg SSSR-a takođe se stvaraju separatističke “alijanse”, čiju okosnicu čine narodi Južne Osetije, Abhazije i Pridnjestrovlja. Lideri ovih nepriznatih entiteta smatraju da su njihove težnje ka nezavisnosti mnogo starije od balkanskih, a pošto je Kosovo samoinicijativno proglasilo nezavisnost i za to dobija podršku brojnih zemalja, to onda daje pun legitimitet i ovim “državama” da same učine isto. Bivši ruski predsednik Vladimir Putin najavio je (nakon unilateralne nezavisnosti) promenu politike prema ovim regionima, a predstavnici nepriznatih republika Pridnjestrovlja, Južne Osetije i Abhazije usvojili su zajedničku deklaraciju o borbi za nezavisnost. Po pomenutom sporazumu, ruska vojska bi trebalo da bude garant mira u regionu. Nakon poslednjih izjava ruskih zvaničnika, ovakav dokument sada ima sasvim novu težinu. I vodeći ruski stručnjak za Balkan Jelena Guskova smatra da Rusija treba da počne sa otvorenim priznavanjem samoproklamovanih republika na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza. Ona, s druge strane, upozorava da je važno ne zaboraviti kako Zapad može odgovoriti priznavanjem republika i oblasti koje podstiču separatizam unutar same Ruske Federacije (pre svega Čečenija). Kosovo je, prema mišljenju mnogih, samo mali uvod u ovakav scenario. “Rusija ima zato veliku odgovornost pred čovečanstvom, Rusija mora biti mudra”, smatra Guskova. Kriza nikako ne bi zaobišla ni ostale kontinente – dovoljno je samo pogledati granice u Africi, koje se apsolutno ne poklapaju ni sa kakvim etničkim granicama. “Kada jednom plemenu državna granica prolazi posred sela, kada poput Berlinskog zida razdvaja najbliže srodnike, kada se zbog toga vode plemenski ratovi, to se ne može rešiti stalnim slanjem mirovnih trupa i hapšenjem lokalnih vođa koje ondašnji narod bira, a koji ne razume krute birokratske dogme međunarodne zajednice”, objašnjava profesor Simeunović. On smatra da će i u Africi doći do kopiranja slučaja Kosovo, iako ne možda odmah i ne na isti način. Kosovski domino može da se prelije i na Aziju, od Kurdistana (oblast u Turskoj i Iraku i okolne oblasti u kojima živi oko 25 miliona Kurda) gde su upravo ovih dana počeli sukobi, do Kašmira gde snage odmeravaju Indija i Pakistan. A vojna intervencija protiv Indije ili Pakistana, zemalja koje poseduju nuklearno naoružanje, nije baš lako izvodljiva kao napad na Srbiju. Slično je i sa Tajvanom. Teško da će Kina, pogotovo ako još više vojno ojača, tolerisati i simboličnu nezavisnost Tajvana, koji uživa ozbiljnu podršku SAD. Srđa Trifković boravio je u Indiji baš u vreme samoproklamovane kosovske nezavisnosti: “Postoji duboka nelagoda zbog poteza SAD prema Kosovu. I Indija i Kina će ovu farsu pažljivo posmatrati i iz nje izvući odgovarajuće dugoročne pouke. Rusija će uzvratiti žustrije, ali opet zarad jačanja svojih dugoročnih pozicija i kredibiliteta, a ne u cilju izazivanja neke nagle eskalacije.” Trifković zaključuje da treba biti načisto s tim da predstoje godine, pa i decenije, nadmetanja oko KiM. “Amerika je 1949, posle pobede komunista, tvrdoglavo ostala pri stavu da je samo Čang Kajšekov režim legalna vlada Kine. Od te fikcije Nikson je odustao, ali posle više od dve decenije. Ovo šta Srbiji predstoji, jeste celonoćna partija pokera. Ko nije spreman da i kad svane očuva živce i koncentraciju, bolje neka odmah digne ruke i potraži zaborav u – recimo – bridžu, ruskim romanima 19. veka, ili maštanju o evrointegracijama.” U kosovskoj drami svako ima svoj “mali” interes. Tako je iz naizgled sitnih pobuda moguće da balkanski presedan postane varnica za neki veliki svetski požar. Stoga je ovih dana Dimitrij Rogozin upozorio da ako neko Srbiji oduzima deo teritorije, onda Srbija može tražiti kompenzaciju za taj gubitak, uključujući i RS. “Oni koji su priznali Kosovo moraju to imati na umu”, napomenuo je Rogozin, upozoravajući još jednom na potencijalno otvaranje Pandorine kutije baš sa balkanskog tla.