Između Kafke i Orvela

Kada ga danas pitam šta su njegova saznanja o problemima Narodnog pozorišta posle tri meseca rada na mestu upravnika, Predrag Ejdus me opomene da je u kući na Trgu Republike proveo punih 37 godina, a kratko je bio i direktor Drame, devedesetih godina. I njegovo saznanje seže daleko u prošlost. Međutim, spremno saopštava da su problemi mnogostruki i mnogo dramatičniji nego što je u ovom trenutku javnosti to poznato. Oni su posledica dugoročne politike koja je vođena od strane države, od vremena samoupravljanja do danas. Taj katastrofalan period samoupravljanja koji je unazadio mnoge stvari pa i pozorište, omogućio je udruživanje interesnih grupica, mediokriteta, udruživanje najgorih po sistemu ja tebi ti meni. Potvrdu ovih Ejdusovih reči nije teško naći. Za početak, najskuplja nacionalna kuća kulture opterećena je prevelikim brojem zaposlenih. U 2007. godini, iz budžeta Ministarstva za kulturu, u Narodno pozorište je otišlo 720 miliona dinara, što iznosi trećinu ukupnog budžeta za srpsku kulturu! U ovom trenutku, zaposlenih je 790, od čega 736 na budžetu Ministarstva, ostali dobijaju plate od pozorišta. Ovakav tip pozorišta, podseća Ejdus, davno je prevaziđen kao ka-und-ka izmišljotina, gde u jednoj nacionalnoj kući funkcionišu Drama, Opera i Balet: “Velike kuće ovog tipa kao što smo mi, imaju po dve, tri ili mnogo više scena. Ili, recimo, Dramaten u Stokholmu, u kome sam skoro bio, staro je 220 godina, i kao nacionalno pozorište Švedske ima sedam scena i tridesetak premijera godišnje.” Naš sagovornik dalje ukazuje na problem organizacije pozorišta i tipa radnih odnosa. Ovako kako NP danas funkcioniše, radi praktično poslednjih 40 godina. Među mnogim apsurdima koji opterećuju rad ove kuće, predstavlja i podatak da trenutno u Narodnom pozorištu ima 12 sindikata, što će reći više od dva po jednom spratu! Dva su zvanična, a desetak manjih funkcioniše po sistemu interesnih grupa, koji su se proglasili sindikatom i tako deluju. Ejdus upozorava da oni pokušavaju da utiču na organizaciju, na raspored finansija i tako dalje: “To je stanje haosa koje postoji dugi niz godina. Kada me je nedavno pitao prijatelj kako se osećam sada u pozorištu, na mestu upravnika, počeo sam da razmišljam o svemu u šta sam ušao – finansije, plate, noćni rad, prekovremeni rad, stimulacije... Shvatio sam da se nalazim između Kafke i Orvela. Situacija je dramatično loša, jer je država ovo pozorište ozbiljno zapustila. I sada se nešto mora hitno menjati. Ne palijativno, ne da se rešava problemčić po problemčić, jer će se u međuvremenu urušiti insistucija. Nužne su radikalne promene. Važan problem je postojanje stalnih radnih odnosa. Nigde u svetu, od malih trupa pa do velikih nacionalnih pozorišnih kuća, ne postoji institucija stalnog radnog odnosa, tačnije da kad jednom neko bude primljen u teatar po bilo kom osnovu, sedi tu do penzije. Što kaže narod, radio ne radio svira mu radio, ili niko ne može tako malo da me plati koliko ja mogu malo da radim i slične zastrašujuće stvari. Čak i u komunističkom periodu, odmah posle 1945. pa sve do početka šezdesetih godina, u pozorištima su postojali ugovori. A onda je došlo samoupravljanje koje je ostavilo katastrofalne posledice sa kojima moramo hitno da se suočimo.” Ejdus napominje da te probleme NP ne može samo da rešava. Može to da radi u sadejstvu sa državom, odnosno sa Ministarstvom za kulturu. Iz Ministarstva je u startu pružena dragocena pomoć o kojoj za NIN govori sekretar Ministarstva kulture Republike Srbije, Novica Antić: “Mi smo se potrudili, pre svega naš ministar kulture, kome je stalo do svih ustanova, da napravimo prvi, početni korak u Narodnom pozorištu, tačnije da Narodno pozorište rešimo teškog bremena dugova koje je ono prenosilo iz godine u godinu i koje je opterećivalo to pozorište. To su višedecenijski dugovi i Narodno pozorište je u 2008. godinu ušlo praktično sa nulom što se dugova tiče. I to mnogo znači, jer oni sada nemaju to opterećenje.” Za Novicu Antića, kao dobrog znalca zakonskih regulativa kad je reč o ustanovama kulture, to je samo početak, jer ovo pozorište ima probleme pre svega u pogledu infrastrukture, u pogledu tog “nesrećnog austrougarskog koncepta koji je još uvek zadržan kao oblik nacionalnog, narodnog pozorišta u kome su spojeni drama, opera i balet. Sve je manje takvih pozorišta u Evropi i taj koncept se pokazao prilično prevaziđenim.” Ono što deluje optimistički u ovom trenutku je najava i jednog i drugog sagovornika da je postignuta saglasnost uprave, Ministarstva i Upravnog odbora NP, da se napravi ekspertska grupa koja bi sačinila temeljnu analizu NP u ovom trenutku, koja bi videla iskustva drugih, sličnih pozorišta, i koja bi ponudila ozbiljan plan koji bi podrazumevao novu sistematizaciju NP. Upravnik NP kaže da Narodno pozorište zapošljava oko 800 ljudi, od čega je 736 na budžetu Ministarstva za kulturu, “a za ostale svakog meseca moramo da zaradimo iz ne znam čega oko 40 hiljada evra da bismo pokrili samo plate. Siguran sam da se u ovom trenutku može pronaći 60-70 ljudi u NP kojima bi se mogao ponuditi socijalni program i da dostojanstveno odu iz pozorišta. A da se pri tom ne primaju novi ljudi.” Novica Antić postavlja glasno pitanje da li je i koliko previše zaposlenih u Narodnom pozorištu i dodaje: “Nema ozbiljne studije, elaborata o tome šta to pozorište treba da bude i u skladu sa time koliko zaposlenih treba da bude i kakva struktura zaposlenih treba da bude. Vi, recimo, u ovom trenutku imate Hrvatsko narodno kazalište, koje je najsličnije Narodnom po strukturi i programima, čak u nekim segmentima ima i više programa. U njemu je 500 zaposlenih. Davnih godina, Narodno pozorište je imalo i 350 zaposlenih, a i te kako je bilo aktivno i uspešno u sva tri segmenta. Naravno, ne mislim da bi sada NP trebalo da se svede na 350 ili na 500 zaposlenih. Međutim, neophodno je, a to je stvar uprave ove kuće, da se oformi određeni ekspertski tim, ako treba i od ljudi van naše zemlje koji imaju iskustvo u tome, i da se napravi jedan ozbiljan elaborat o svim segmentima poslovanja NP. I o programskim i o tehničkim, i naravno, o kadrovskim. Ministarstvo to može da podrži, pre svega finansijski, a zatim i propisima, ali ne bi bilo dobro da samo Ministarstvo kulture to radi. Jer, ako Ministarstvo to bude radilo, onda ne treba da postoji ni Upravni odbor ni direktor, jer u tom slučaju Ministarstvo može odmah samo da upravlja ustanovom, što, naravno, nije koncept koji je poželjan niti dobar.” Ako bi relativno lako bilo osloboditi se prvog balasta zaposlenih koje finansira samo NP, ostaje problem i sa preostalih 736 zaposlenih. Upravnik NP smatra da je to neko po ničim objašnjenom kriterijumu izmislio i da je to broj koji nema realno opravdanje: “Jer, po mom mišljenju, u NP bi od tih 736 trebalo da bude još 200 ljudi manje. I opet ostaje pitanje da li su tih 500 ljudi pravi. Jer, na mnogim mestima u Drami, Operi, Baletu, u Tehnici, mi imamo rupe. Imamo višak ljudi, ali imamo rupe.” Zanimljiva je sugestija Novice Antića, koju nam saopštava tim povodom: “Potrebno je da se u samom NP stvori kritična masa ljudi koja je saglasna u tome da to pozorište treba da pristupi određenoj vrsti promena. Jer, to ipak mora da krene iznutra. Do tada, mogu da se urade neki praktični koraci. Recimo, trebalo bi doneti program rešavanja viška zaposlenih, jer već sada imate jedan broj ljudi koji su pred penzijom i koji bi po tom programu mogli da dobiju otpremnine i da se to reši kao što se rešava u drugim ustanovama i preduzećima. Ministarstvo finansija koje daje novac za to, spremno je da se dogovorimo i sprovedemo taj zadatak. To je prvi korak kojim bi jedan deo ljudi, na dostojan način, otišao iz kuće. Time bi se i stvorio prostor za angažovanje drugih ljudi, za povećanje sredstava za programe...” Za ovakve poteze, Ministarstvo u Ejdusu ima odlučnog upravnika koji sa reputacijom velikog umetnika, bez kompromisa želi da stvari što pre krenu sa mrtve tačke: “Ja sam pristalica radikalnih promena. Ima ljudi u samom NP, a rekao bih i u Ministarstvu kulture, koji smatraju da to baš nije moguće. Praksa će pokazati ko je u pravu. Na Upravnom odboru smo se pre nekoliko dana dogovorili da se kod Ministarstva inicira stvaranje ekspertske grupe koja će se ozbiljno pozabaviti stanjem u pozorištu. Moje je da stalno podsećam Ministarstvo na neophodnost promena.” Ne treba smetnuti s uma da novi zakon o kulturi predviđa rešavanje mnogih problema. Sekretar Ministarstva nas obaveštava da bi on tokom marta trebalo da dođe na vladu, a da će ga potom vlada uputiti Skupštini: “Ovaj zakon predviđa jedan važan mehanizam, a to je angažovanje umetnika, odnosno stručnjaka na osnovu ugovora od tri godine, sa sistemom atestacije na svake tri godine. I to je jako bitno. Da se vidi šta je ko uradio za te tri godine, koliko je uloga ostvario, koliko je neki dramaturg uradio nešto u svom domenu, šta je uradio reditelj na plati... Nismo mi time ništa novo izmislili, to u svetu odavno postoji, to postoji kod nas u visokom školstvu jer profesori na univerzitetima takođe moraju posle izvesnog vremena da dokazuju šta su uradili da bi mogli da nastave sa svojim radom.” Ali, napominje Novica Antić, i postojeći propisi i zakoni i te kako omogućavaju upravi Narodnog pozorišta da ljude koji ne rade sankcionišu do raskida radnog odnosa. Ta vrsta ponašanja zahteva napor, to nije jednostavno, pogotovo u kućama umetnosti gde su ljudi vezani za svoju kuću i za svoje kolege više nego u drugoj vrsti posla. Novi zakon o kulturi predviđa primenu opštih propisa zakona o radu koji je prilično rigidan i gde se vrlo precizno sankcionišu svi prekršaji, pa ljudi koji ne rade ili loše rade mogu, ukoliko to smatra uprava, da odu iz kuće. Postoji jedan segment problema u NP koji će uskoro takođe biti efikasnije rešavan. Sa time nas upoznaje Novica Antić: “Reč je o baletskim igračima. Upravo smo dobili lekarsku stručnu ekspertizu koja je naš adut za naš predlog Ministarstvu rada da baletski igrači ranije odlaze u penziju. I time ćemo takođe rešiti deo problema u NP. Ministarstvo rada će, nadamo se, uskoro usvojiti izmene Zakona o radu koje će baletskim umetnicima omogućiti da ranije odu u penziju, a time će biti moguće i primati mlade umetnike.” Da bi cela priča bila preglednija, nije na odmet malo podataka. U ovom trenutku, u Drami je zaposleno 79, u Operi 222, u Baletu 97, u Tehničkom sektoru 252 a Sektoru stručnih i opštih poslova 136 plus četvoro iz uprave, dakle 140. Ukupno, 790 ljudi. Ako bi se išlo pojedinačno od jednog radnog mesta do drugog, videlo bi se koliko je nekih izmišljenih radnih mesta koje je nova uprava jednostavno nasledila od prethodne, ova od prethodne... Teško će vam bilo ko objasniti šta radi, recimo, četvoro zaposlenih u nejasno profilisanoj Fondaciji (sa sve šefom koji je posle odlaska ministra Dragana Kojadinovića tu doveden iz Ministarstva kulture, ili ženom koju je prethodni upravnik NP doveo sa Sajma), da li je neophodno da jedna osoba prima platu samo zato što radi protokol i ništa drugo, da li je ogromno obezbeđenje posebna izmišljotina novijeg doba... Za veliki broj novoprimljenih upućeni tvrde da je najviše “zaslužan” prethodni upravnik, ali sva je prilika da princip dovođenja svojih ljudi u ovoj kući predstavlja teško rešiv problem. Niko nema iluziju da će to baš sada prestati, naročito u svetlu saznanja da je direktor Drame upravo angažovao dva dramaturga na mesečni paušal od kojih je jedna dramska spisateljica Maja Pelević čiji se novi komad postavlja u ovom pozorištu, a već je zaposleno troje dramaturga... U ovom trenutku, izvesno, treba pozdraviti potez Predraga Ejdusa koji je u stalni radni odnos primio Jagoša Markovića, reditelja nesumnjive reputacije i značaja. Jagoševa ljubav prema klasici, kao i dokazani uspeh sa režijom opere Pepeljuga na sceni ovog pozorišta, čine ga po rečima Ejdusa najboljim izborom za ovu kuću. Upravo je počeo sa probama komedije “Dr” Branislava Nušića. Sa srećom!