Sve se vrti oko ministra Tadića

Prošle nedelje, u kabinetu predsednika državne zajednice Srbija i Crna Gora Svetozara Marovića, crnogorska obaveštajna služba otkrila je prislušne uređaje. I u kabinetu Vukašina Maraša, zamenika ministra odbrane pronađene su slične “bube”, izraelaske proizvodnje.

Posle redovne kontrole stanja bezbednosti, u kabinetima Marovića i Vukašina Maraša, pronađeni su prislušni uređaji koje u svojim akcijama koristi izraelski Mosad. Zvaničnog reagovanja u Palati federacije, iz kabineta predsednika Marovića nema. Sve do čega je NIN uspeo da dođe bilo je: “Čak i da je prisluškivanja bilo, zar mislite da ćemo to komentarisati?”

U srpskoj ali i u crnogorskoj štampi prisluškivanje Marovića povezano je sa nedavnom posetom visoke vojne delegacije SCG na čelu sa Borisom Tadićem vojno industrijskom kompleksu Izraela. Bez prethodnog ozbiljnijeg analiziranja za izvođače radova proglašeni su Mosad i jevrejski lobi a u čitavu igru uvukli su se i CIA i britanski MI-6 kao direktni pokrovitelji. Time je, naizgled, ova priča dobila konture rešenja. Ostaje ipak velika dilema zašto bi bilo koja strana obaveštajna služba ulazila u bilo koje visokorizične akcije prisluškivanja ako već, dokazano, u najbližem okruženju ministra Tadića postoji visoki general britanske vojske DŽon Mur Bic čiji angažman u našem ministarstvu “finansira britansko ministarstvo”. Ovaj oficir “veoma poštovan u NATO”, kao jedan od njegovih savetnika i dobro obavešteni izvor, mogao bi bez špijunskog rizika doći do svega onoga što je još uvek pod oznakom “vojna tajna”. Drugo, i bliske porodične veze ministra Tadića sa takozvanim jevrejskim miljeom u Beogradu pothranjuju sumnju u opravdanost ovih špijunskih projekata u njegovom bliskom okruženju.

Odmah posle teza o stranom obaveštajnom faktoru kao dominantnom i najviše zainteresovanom za projekte vezane za reformu vojske ali i delovanje predsednika zajednice, u srpskoj, a još više u crnogorskoj javnosti, pojavila se i druga varijanta ove poslednje afere sa prisluškivanjem. Prema nekim krugovima, u čitavoj zavrzlami sa postavljanjem prislušnih uređaja presudnu ulogu naručioca ima srpska tajna služba bezbednosti ili sadašnja BIA.

U izjavi “Večernjim novostima” Dragan Šutanovac, bivši predsednik odbora za bezbednost Skupštine Srbije o ovom potencijalnom špijunskom skandalu kaže: “Očigledno da sindrom ‘balkanskog špijuna’ i danas postoji u javnosti i da izaziva veliko interesovanje. A mediji to koriste da bi podigli tiraže i prodali novine.” Priča, ni naizgled, nije tako jednostavna.

Prema raspoloživim obaveštajnim podacima, prostorije u kojima se kreću važne ličnosti, predsednik države, ministri odbrane ili spoljnih poslova su takozvane zaštićene zone, odnosno “kavezi” gde se nijedan uređaj ne može namontirati, a da to ne bude vrlo brzo otkriveno. Prostori u kojima sa razgovara o nečemu vrlo bitnom ili vitalnim temama koje su vezane bezbednosno, strateški ili odbrambeno za državu, svakako se prvo “očiste” i proglase bezbednim. Marko Nicović, bivši načelnik beogradske policije slaže se sa ovim i kaže: “S obzirom na ove činjenice, afera sa prisluškivanjem ili ne postoji ili je poturena od Crnogoraca koji borave oko Marovića, ili u dogovoru sa njim i Marašem. Ti namontiraš sve te uređaje i pre nego što se sistem obezbeđenja javi i signalizira opasnost od takvog aparata, oni objave da su tako nešto pronašli.”

U okretanju priče o prisluškivanju crnogorskih zvaničnika treba možda pronaći i razloge za odvlačenje pažne javnog mnjenja u Crnoj Gori sa slučaja “Moldavka”. Problem sekstrafikinga pod pritiskom EU ponovo mora da se procesuira. Ne treba zaboraviti ni Interpolove poternice za nekim crnogorskim funkcionerima.

Činjenica je da je prislušne uređaje pronašla baš crnogorska Služba državne bezbednosti iako se za bezbednost visokih zvaničnika brinu srpska BIA i vojna Kontraobaveštajna služba. Prema našim saznanjima crnogorska služba sigurno nema ni efektivno, organizaciono ni tehnički kao ni kadrovski veće mogućnosti nego što imaju srpske obaveštajne strukture.

Bilo kako bilo, ali posle otkrivanja prislušnih uređaja, postavljen je i prvi načelnik podgoričkog centra Vojno-bezbednosne agencije, pukovnik Vojske SCG Petar Baucal. Prema rečima Vukašina Maraša, novi šef postavljen je uz “punu podršku crnogorskog državnog vrha” koji, sasvim izvesno, radi na što bržem jačanju svoje obaveštajne mreže. Ova vojno-bezbednosna agencija nastala je reorganizacijom i ukidanjem Kontraobaveštajne službe vojske a ova “afera Marović” znak je tog sve bržeg opadanja faktičke moći nekada najjače kontraobaveštajne organizacije u ovom delu Evrope - vojne Kontraobaveštajne službe.

Erozija te službe počela je još 1986-87. godine da bi bila završena dolaskom na vlast Đinđića koji je, takođe, sve vreme snažno podupirao razvoj DB-a, kasnije Bezbednosne informativne agencije, pokušavajući da je stavi pod svoju komandu. Poslednji trzaj umiruće vojne kontraobaveštajne aktivnosti kod nas bio je hapšenje američkog diplomate Nejbora i generala Perišića kada su obojica uhvaćena na delu prilikom predavanja vojnih dokumenata vezanih za odbranu zemlje. Aca Tomić, tada je kao šef KOS-a uhvatio američkog špijuna iz CIA i time je njihovoj obaveštajnoj službi zadao najveći šamar koji je ona dobila u Evropi decenijama unazad. Posle tog hapšenja nastao je ogroman pritisak stranog faktora ali i srpskih tajnih službi da se i vojna kontraobaveštajna aktivnost i sama vojska razori i rasformira. Taj posao, sasvim indikativno za temu kojom se bavimo, sada sprovodi baš ministar Tadić.