Kosovsko troknjižje

Troknjižje koje je pred čitaocima („Dečansko pitanje”, „Kosovo i Metohija u srpsko-arbanaškim odnosima”, „Kosovo i Metohija – istorija i ideologija”) čine radovi raznorodni po istoriografskoj formi i naučnom zahvatu (od monografije, preko naučnih rasprava i članaka do angažovanih analitičkih tekstova i priređenih dokumenata), hronološkom opsegu, obimu i strukturi, vremenu i okolnostima nastanka. Mozaičnu strukturu knjiga tvori jedna monografija, 28 naučnih i preglednih članaka, 27 vrednih i aktuelnih priloga (istorijskih izvora). Dušan T. Bataković ispisuje 1.217 stranica teksta, daje 15 uvek „glasnih”, emocionalnih i sugestivnih fotografija, prezentuje 12 raznorodnih karata (etničkih, verskih, istorijskih, ekonomskih...) nad kojima se mora zastati, nudi 9 tabela koje dodatno racionalizuju istorijsko mišljenje. Pređeni stručni put autora, koji na osoben način iskazuje struktura troknjižja, govori da naučna utemeljenost prethodi angažovanosti. Ponuđeni istorijski izvori, opet, omogućavaju uvid u „čvrsto tlo istorije” na kome počivaju osnovni stručni sudovi autora i otvaraju mogućnost kritičkog preispitivanja napisanog. Više tematskih krugova, uklopljenih u jednu koherentnu misaonu celinu, oblikuje troknjižje Dušana T. Batakovića. U širokim potezima („vertikale istorije”) sa zastajanjem na mikroplanu („studije problema”) autor je progovorio o složenoj i slojevitoj istoriji Balkana (evropskog jugoistoka) koja se ne može, sem nasilno (kako to čini deo politikom inspirisane „naučne literature” posvećene ovim pitanjima), svesti na crno-bele predstave. Svoju pažnju posvetio je: prostoru Kosova i Metohije – konkretno prisutnom i vezanom za život, verske tradicije, epsko nasleđe, prošlost i budućnost; narodima – pre svega Srbima i Albancima koji na tom prostoru žive i smatraju ga „svojim”, oko njega se spore, svađaju, ratuju, mrze, preziru, ponižavaju, poništavaju; politici velikih sila i malih država – sa jasno definisanim interesima i ciljevima, strategijom i taktikom koja odatle proističe, realnim mogućnostima i nerealnim željama; idejama i ideologijama – koje oblikuju nacionalnu i državnu samosvest i identitet; istoriografiji (tumačenjima istorije) – koja, prečesto, svojom selektivnom i spekulativnom argumentacijom potkrepljuje nacionalne, državne, ideološke projekte. U vertikali dugoj osam vekova izranja čitava periodizacija istorije srpskog naroda. Dušan T. Bataković piše o „dobu uspona” (srpski srednji vek), „dobu iskušenja” („pad” u državu Osmanlija), „dobu seoba” (povratku Srba na istorijsku pozornicu 1683–1804), „dobu zuluma” (1804-1945), „dobu komunizma” (1945-1991), vremenu neizvesnosti koje, još uvek, živimo. Unutar tih velikih „blokova” istorije, sa jasnim uočavanjem prekretnih događaja (hronološki vezanih za godine 1166-1371; 1371-1389; 1459-1557; 1683-1690; 1804-1814; 1875-1878; 1912-1918; 1941-1945; 1989-2000...), autor prati ključne istorijske procese. Wihovo identifikovanje vodi čitaoca ka razumevanju složene i celovite istorije. U njoj posebno mesto imaju društveni fenomeni poput: anarhije, terora i straha sa kojima je jedno društvo sraslo i koji ispunjavaju sve sfere života; migracija koje prazne prostor i izazivaju dugoročne ekonomske i demografske poremećaje; islamizacije i albanizacije koje trajno menjaju versku i nacionalnu strukturu stanovništva; komunizma koji unosi nove podele i ne uspeva da pomiri narasle isključivosti. Politika, prisutna u desetinama vidova je ta koja „raspinje” Kosovo i Metohiju u vremenu i prostoru, između Srba i Albanaca, velikih sila i balkanskih država, ideje o velikoj Albaniji i srpske „zavetne misli”, zaostalosti i modernosti, prošlosti i budućnosti, istine i laži, ostajanja (opstajanja) i iseljenja, nade i očaja. Istraživanja Dušana T. Batakovića nedvosmisleno pokazuju da je na Balkanu politika, gotovo uvek, shvatana kao vlast koja se ne mora povinovati drugim pravilima sem pravilima očuvanja. Kao takva ona je uvek privremena, bez principa i zasnovana na sili koja štiti konkretne interese. To najdirektnije određuje tehnike vladanja, poništava religijska i moralna pravila, krši ideološke norme, nameće nacionalne, ekonomske ili državne programe, provocira sukobe i ratove, donosi male uspehe i velika razočarenja. Političke ambicije retko kada imaju granice i osećaj za realnost. Uvek novi počeci, promene „političkog kursa” i varljiva „osvajanja” perspektiva, troše čitave generacije. Unutrašnje i spoljno izgrađivanje države traži vreme, kontinuitet, ozbiljnost, plan, upornost. Vitalni interesi nacije, kako nas uči istorija, štite se vojskom i diplomatijom ali, još mnogo efikasnije, školom, znanjem, slojevitim sagledavanjem i razumevanjem procesa „dugog trajanja”, iznalaženjem alternativa. Tome služi i poznavanje prošlosti bez koga nema racionalnog sagledavanja sadašnjosti i dobre procene budućnosti. U tom kontekstu, sabrani na jednom mestu, istoriografski radovi Dušana T. Batakovića, posvećeni istoriji srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, dragoceni su i dobrodošli.