BOGATI I SIROMAŠNI - GAZDE I RAJA

PLEMIĆ - BESKUĆNIK U pauzi generalne probe „Velike renesansne drame”, sa scene silazi - u pozorišni Bife, poznati (sredovečni) Glumac u kostimu Plemića: ogrnut purpurnim, pozlaćenim plaštom, u čizmama od najfinije kože, okićen medaljonima sa rubinima, „pokriven” kapom od samurovine, sa rukavicama od jelenske kože i srebrnim mačem za pojasom u koricama optočenim dijamantima... Jednom rečju - bogat, prebogat Plemić sa nekog francuskog dvora, pristigao u lakovanim kočijama sa zapregom od tri para arapskih konja. I sav (tako) uparađen, prilazi šanku, oslanja se i zamišljeno – zabrinuto, naručuje „mali vinjak”, da proplakne grlo od pozorišne prašine i dugih monologa u stihu. I, ćuti. I pije bez volje – najradije bi piće prosuo... I nikome se ne javlja, mada su na generalnu probu došli „prijatelji pozorišta” – ljudi koji su mogli biti penzionisani kao „stalno zaposleni”; u Bifeu su proveli više vremena nego pojedini službenici Pozorišta na svojim radnim mestima. Dolazi i Režiser. I on - valjda iz solidarnosti, naručuje vinjak, ali – običan. I pijucka, i iskosa posmatra Glumca koji igra glavnu - naslovnu ulogu, a danas se „vuče po sceni” kao da je mrtav. Režiser to tumači umorom, i tromesečnim probama, ali je i on pri kraju živaca; suzdržava se da ne pukne, pa pita - šapatom, da ga gosti Bifea ne čuju. - Koji ti je moj, danas? Glumac ćuti, podiže glavu, gleda u plafon, i kroz nozdrve uzdiše kao da nije disao godinama. - Prekosutra je premijera, a ti šetaš po sceni kao da smo na prvoj probi... – šapuće Režiser, pokušavajući da ne eksplodira i ne pobije sve oko sebe. - Znam... sve znam - odgovara Glumac i dalje gledajući negde, gore. - Pa, u čemu je onda problem ako „sve znaš” a nećeš da se pokreneš, nego se vučeš po sceni ko... ko... ko... - Ko mrtav konj - dovrši rečenicu Glumac - uzrečicu Režisera tokom tri meseca proba. - Da ti pravo kažem, i „mrtav konj” je življi od ovoga što si ti danas igrao. A u sali su i neki novinari, napisaće da je predstava čabar, krenuće priča po gradu da je ovo „još jedan uspeh Onog pozorišta”... Gosti Bifea primećuju raspravu (na ivici svađe), pijuckaju pića i pričaju o svemu i svačemu, prećutkujući jedno jedino „zanimljivo” pitanje: Šta Mu je danas? Zašto se „vuče po sceni” i govori „prelepe stihove” bez obaveznog žara za tu ulogu; mrmlja kroz nos, u pod, u nedra, sa „dometom” (preko rampe) do drugog reda... Posle trećeg „malog vinjaka” ispijenog polako, ali sa gorčinom koja nije prolazila, Glumac „objasni” o čemu se radi, pošto ga je Režiser upozorio da će „snositi sve konsekvence za neuspeh predstave - kako moralne, tako i materijalne, jer je ovo sabotaža - urušavanje rada dvadesetak ostalih glumaca i srozavanje ugleda kuće”... I ko zna koliko bi Režiser još pričao - pretio, slomljen činjenicom da čuveni Glumac može da odigra ulogu „sjajno”, ali - neće. Ne da ne može, On - neće. - U pravu si: mogu da je odigram levom rukom, ali - neću! Neću! Jednostavno - neću! - povikao je Glumac i sa treskom spustio čašicu - 0,3, na metalni pult šanka. - A zašto gospodin neće, ako bi se smelo znati? - povisio je glas Režiser, posmatrajući Umetnika besnim osmehom i pogledom ispod naboranog čela. Plemić se osvrte, i sa visine - gledajući onižeg Režisera „odozgo”, izgovori svoj monolog - svoju muku, glasom kojim je trebalo da govori na sceni. - Da li si, jutros, pogledao Oglasnu tablu?... Nisi. Naravno da - nisi! Jer ti imaš trosoban stan, i briga tebe što ja stanujem u „nužnom smeštaju” – suterenu, u podrumu sa šupama uglja i burićima kiselog kupusa od prošle zime! Igram plemića, obučen sam u „svilu i kadifu”, pričam o tovarima zlata koje ću poslati Mlecima, šetam po dvoru i „filosofiram” o sreći; nije sve u zlatu i dragom kamenju, a onda skinem sve ovo i odem u podrum da se nadišem ugljene prašine i namirišem kiselog kupusa... - A kakve to veze ima sa ovom predstavom... - pokuša Režiser da smiri poživčanelog Glumca, koji jedva dočeka baš to pitanje. - Pa, burazeru, ima debele veze! Ti si bio - koliko mi je poznato, predsednik Komisije za dodelu stanova u prošlom mandatu, a na Oglasnoj tabli nema mog imena - ponovo! Ponovo sam „zaboravljen”, mada sam u ovu kuću došao pre dvadeset godina, kad mi je bilo „obećato” da će mi stambeni problem biti rešen „najdalje za 3-4 meseca”! Ti si mi to lično obećao, ovde, u ovom Bifeu, pred Upravnikom i deset ljudi! I koliko još treba da čekam, i da živim pod zemljom, među miševima i bubašvabama, u „privremenom smaštaju”? U podzemnoj kuhinji i sobici od 25 kvadrata, kolika su kupatila nekih kolega - članova partije, komiteta, Udbe... Je l’ onaj Glavonja dobio treći stan za tri godine?! Kako koju ribu uhvati i odvede je u park, bivšoj ostavi stan, a on se useli u novi, jer mu je kum – gradonačelnik! Ti si me, prijatelju, skinuo sa „prioritetnog spiska”, i još se čudiš - šta mi je?! Pa, to mi je ! - Znači, zbog mene ćeš da bojkotuješ predstavu - zaključi Režiser i konobaru pruži čašicu da je nalije, ne bi li se smirio da ga infarkt ne udari. U uglu Bifea, sve (ovo) je gledao i slušao Glumac poznat po ulogama iz „komediografskog žanra”. Pijuckajući rakijicu, osmehivao se i čekao da se „udene” u raspravu (i svađu) na ivici ozbiljnog incidenta. Iskoristio je dve sekunde pauze u svađi, i „izneo” svoje viđenje problema. - Da sam na tvom mestu, ja više nikad ne bih igrao Plemiće, Kraljeve... i ostalu gospodu. Ti si, bre, rođen da igraš sirotinju; niko je od tebe bolje ne poznaje; igraš jadnike i bednike k’o niko pre tebe. Kad se pojaviš na sceni dronjav, izgužvan, u krpama, svi ti veruju, jer ljudi znaju da ti to ne glumiš; to je tvoj život iz podruma... Ovako, u tom kostimu, samo se mučiš; niti ti veruješ u to što igraš, niti publika može da se navikne da si „preko noći” postao imućan čovek. I šta bi radio, kad bi – recimo, sutra, dobio trosoban stan sa kupatilom i velikim sobama, na petom spratu gde ima čistog vazduha? Šta bi se desilo? Da li si razmišljao kakve bi posledice imao? Ti bi prodisao, zaboravio bi na sirotinju, i bedu - na sve ono što si najbolje igrao - što te proslavilo, promenio bi žanr i tražio da igraš samo Glembajeve i sličnu gospodu i - završio bi karijeru. Moj savet ti je - ako mene pitaš, da odbiješ stan kad ti ga dodele, i da se preseliš u neki suteren, još dublje pod zemlju. Ti ćeš da patiš, naravno, ali će zato Umetnost da profitira. Još ako bi se uselio u neku grobnicu na Novom groblju, pa da na probe dolaziš iz grobnice; podigneš mermernu ploču, otreseš zemlju, malo se protegneš... I oni koji se (u međuvremenu) nisu nasmejali, zagrcnuše se od smeha. Jedino je Glumac-Plemić odolevao i ostao ozbiljan neko vreme. Međutim, i njemu živci popustiše, pa se (od sve muke) nasmeja i poče da briše suze, zamišljajući valjda sebe sa tako rešenim stambenim problemom. I ispivši piće do kraja, okrete se, odmahnu rukom i napusti Bife i prijatelje koji su mu - smehom, „rešili” problem stanovanja za nekoliko narednih meseci, ili godina... MAJKA Negde u (isto) vreme kad se Glumac -Plemić borio da reši svoju muku - znači, početkom sedamdesetih godina prošlog veka, u čuvenu „boemsku kafanu” Kolarac - stecište Umetnika Pozorišne akademije sa sprata - iznad Kolarca, i Umetnika Likovne akademije u blizini, i Pisaca i Pesnika i Filosofa sa istoimenog fakulteta „iza ćoška”, uđe starija žena, obučena po „narodski”, sa povećom tašnom koju (obično) nose ljudi iz „unutrašnjosti”, i, osvrćući se, priđe visokom, mlađem Kelneru za šankom, sva u stidu što je morala da zakorači u kafanu sama, bez muža, sa kojim je (u životu) bila dva–tri puta kad su za neke značajne praznike išli na „ćevape”. Nešto je upitala Kelnera, pokazujući mu neku sliku; Kelner nije poznavao „svoje goste” po krštenim imenima, znao ih je samo po nadimcima: Buca, Ćora, Krivi, Pikaso, Batke, Proja... Posle pažljivijeg tumačenja slike urednog, lepo očešljanog mladića u maturskom odelu, Kelner - prijatelj budućih „nacionalnih veličina”, prepozna - na jedvite jade, Pesnika - večitog studenta Filosofskog fakulteta, koji se kod njega hranio „na kredit”, a i to retko - jednom, dvaput nedeljno, kad je već bio na ivici da umre od gladi. - Aaaaa... Pa to je naš veliki Pesnik... Malo se promenio od ove slike. - Je l’ propao? - upita Majka, gledajući Kelnera koji se i dalje čudio na šta se Pesnik „napravio” otkako je došao u Beograd. - Pa, nije propao, al’ i ne izgleda ko na ovu sliku - govorio je Kelner, još uvek zblesnut neverovatnom „transformacijom” svog starog gosta - i dužnika. - Rekli su mi na fakultetu da ovde često navraća... Rekoše, više je ovde neg’ tamo... Pa, ne znam da l’ se šale, il’ se on od’o životu po... - Svrati. Svrati. Dolazi. Dođe, pa ode... - Bila sam na poslednjoj adresi gde je stanovao, pa mi Gazda reče da je otiš’o pre par meseci... i da je ost’o dužan neke pare, pa sam ja to podmirila, da zna... A ’oće danas dolaziti - pitala je Majka, gledajući posetioce kafane; nadajući se da će ugledati Sina kako ulazi u svet koji ona nije volela. Kelner je Majci vratio sliku, a ona ga je upitala, šapatom, gledajući ga pravo u oči. - A je l’ pije... ko što se priča... - Pije? Šta znači - pije? Popije... tu i tamo; više doliva... - A, inače, kako je ? Šta priča... - Dobro je. Objavljuju mu pesme po novinama, časopisima, ima pesničke večeri, nastupao je i na radiju... - Znači, može da skrpi kraj s krajem... - Može. Može... Prošla godina mu je bila teška; baš se namučio... Ove godine ga je - da kucnem, krenulo. Pre nedelju dana mi se baš pohvalio. Rekao mi je: Konačno me je krenulo i NEMA DANA DA NEŠTO NE POJEDEM... Majka je vratila sliku u džep kaputa i zamolila - ako može, da njenom sinu preda tašnu „sa nekim stvarima i nešto hrane”... kad svrati. I napustila kafanu, žureći na autobus; imala je povratnu kartu, koja je bila nešto jeftinija od one u jednom pravcu. POČETAK DUGE ZIME Naziv je pesme-ispovesti jednog našeg „običnog čoveka”, zagledanog u dugu i hladnu zimu (koja dolazi). Pesma je islikana na platnu formata 30x20, uljanim bojama, sa prepoznatljivim motivima našeg velikog slikara LJubomira Simovića - ikonopisca vladara, manastira, šumskih predela, puteva, ratova, kapa i šlemova, reka i riba, ptica u preletu Pazarnog dana u Užicu... , sve slikano u pozna doba, u miru, dok narod spava - Uoči trećih petlova. POČETAK DUGE ZIME Dolazi duga zima, dočekujem je pun nade; imam četiri oblice, i ćebe do brade; imam pola sveće, paklo duvana; hleba i slanine imam za sedam dana. I šta našem čoveku više treba - ako baš nije neki namćor, razmažen i pust čovek. Šta mu je to (još) potrebno osim pola sveće, pakle duvana i hleba i slanine za sedam dana? I nade, naravno; puno nade... I to (oduvek) znaju vladari Srbije, i zato se ne nerviraju što im narod životari krpeći kraj s krajem i dušu sa nosom. I sve će podele proći, i svi će se (kad–tad) izmiriti, samo će (uvek) ostati jedna podela nepomirljiva: Gazde i Raja. I - može biti - da je od bivšeg (srpskog) komuniste gori samo novonastali, tokom ratnih i poratnih noći nikli - srpski „kapitalista”. P. S. Podele će nam, verovatno, doći glave i (ovo malo) preostale zemlje. Kad bi, recimo, ova podela bila „tolerantnija” - bez mržnje, gorčine, pred­infarktnog besa, život bismo „trošili” na praktičnije, korisnije i pametnije poslove, ako nam je (već) suđeno da se svađamo, sekiramo i, do bola, ner­viramo.