Ostao sam neprilagođen

Od prošlogodišnjeg sajma knjiga u Puli, na kojem je promovisan, novi roman Mirka Kovača Grad u zrcalu (“Fraktura”, Zaprešić) jedna je od najzapaženijih knjiga u Hrvatskoj koja izaziva podjednako divljenje čitalaca i kritike. Wen urednik, Seid Serdarević, očigledno nije bio bezrazložno impresioniran kada je u recenzentskoj belešci na koricama knjige, između ostalog, napisao da je “Grad u zrcalu maestralan krešendo svih dosadašnjih proza Mirka Kovača u kojima se ovaj suvremeni klasik bavi svojim zavičajem – surovim i predivnim krajem između Mediterana i Balkana i sudbinama njegovih stanovnika”, kao i da je “Grad u zrcalu magnum opus Mirka Kovača, krunski biser u nizu njegovih djela, roman koji je vrijedilo čekati...” I čitaoci u Srbiji imaće priliku da se u to uvere pošto Grad u zrcalu uskoro objavljuje Samizdat B92. Ne sumnjam, uprkos svemu, da u Srbiji ne postoji još uvek znatan broj poklonika i poštovalaca vaše literature. Šta biste im, u ovom času, mogli reći o “Gradu u zrcalu”: da je to roman o odrastanju, porodična hronika, autorova fikcionalizovana autobiografska pripovest... - Ponešto od svega toga, ali istovremeno i povest o “vremenu koje se udaljava”, o onome čega više nema. Niko bolje od romana ne hvata svetove u izumiranju. Umeo bih i ja pisati o savremenim mitovima, zanimljive su ove tranzicije, ovi naši svetovi poremećeni ratom iz devedesetih godina. Ima dovoljno brutalnosti, krvi, droge, seksa, sve to pogoduje piscu čiji je jedini pravi stil, kako veli Šopenhauer “imati što reći”. Pa ipak sam ja imao potrebu da spasavam od zaborava neki drugi davnašnji svet. Roman je elegantna forma, bio mi je naklonjen i ja sam mu zahvalan što mi je omogućio da se pozabavim tim svetovima u nestajanju i da u njih “ubrizgam emociju”. Mada je to, u osnovi nebitno, čitaoce obično (a i našu književnu javnost, kakva je), kad je reč o ovakvim knjigama, zanima koliko je u “Gradu u zrcalu” autobiografskog, odnosno u kojoj se meri pisac poistovećuje sa junakom romana. - Mislim da bolje i tačnije zvuči to “u kojoj se meri pisac poistovećuje sa junakom romana”. Singer kaže da je verodostojna priča o životu jednog čoveka izvan moći književnosti. U ovom romanu ima mnogo prizora iz mog detinjstva, osnova je, rekao bih, tačna, zgode su istinite, pa i neke iz mog života, ali sve to nema nikakvog značenja, pa ni važnosti, ako ne postane fikcija. Zašto je rukopis ovog romana dugo čekao na objavljivanje i bio na stalnoj doradi, tj. “u radu”? Je li za njegov dovršetak bila presudnija činjenica da je “sadašnje vrijeme toliko mučno da je vraćanje u prošlost postalo pravi užitak” ili potreba da se oprostite od zavičajnih tema i zaronite u nove? - Pravio sam velike pauze. Najpre sam ga bio zamislio kao niz slika koje bi nas vodile u daleku prošlost. Bile su to vrlo bizarne slike, pa i neke male čudne sudbine trgovaca vezanih za Dubrovnik. Hteo sam napraviti istoriju hana koji je držao moj deda (han je turcizam, to je neka vrsta svratišta i mehane) kroz koji su prolazili ti čudni trgovci, pustolovi, kirjadžije, begunci, ubojice. Prikupio sam bio veliku građu. Došao sam do jednog čudnog rukopisa “Otrovi u Dubrovačkoj Republici”. Da ne duljim, bio je to materijal za istoriju toga kraja od davnih vremena do danas. Ja sam se bio postavio kao hroničar. I onda sam nakon podužeg rada na tome, sve to odbacio i sebi rekao: “Pa ti nisi arhivar.” Posle toga dve godine sam bežao od toga materijala. I onda sam otišao u potpunu kontru i odlučio pisati lirski porodični nokturno, setnu priču, u prvom licu, u ispovednom tonu. Tih istorijskih natruha ostalo je u romanu, ali to je sve dozirano, kao ljuti začin, na vrhu noža. Ako pisac uspe da napravi fikciju od stvarnih događaja, onda može biti zadovoljan. Kao “junak” romana može se smatrati i Dubrovnik vašeg detinjstva i mladosti. Imamo, na jednoj strani, vašu pripovedačku fascinaciju “gradom u zrcalu” i, na drugoj, u realnosti, večite srpsko-hrvatske licitacije oko njegovog identiteta. Da li magična privlačnost Dubrovnika za vas i vašeg junaka duguje nešto i činjenici da je u vašoj biografiji, posmatrano simbolički, isprepleteno mnogo toga kao i u njegovoj istoriji? - Sve scene u Dubrovniku došle su kao “halucinacija detinjstva”, Markes kaže da je svako detinjstvo halucinantno, i postale su, ako smem reći, simbolične, neke više, kao na primer, scena kad se pripovedač izgubi u spletu ulica koje su za njega bile zamršene, ili kad se nađe u bleštavoj dvorani. Dubrovnik jeste neka vrsta halucinacije, pogotovu za onaj svet koji se tu spušta iz mračnih jazbina i kasaba. Sa Dubrovnikom su se, kroz povest, brđani obračunavali kao sa utvarom. To je za njih bio neki brod, iz druge galaksije, koji se nasukao ne tako daleko od njihovih kuća, torova, gunjeva, ovaca. Uzmite samo u ovom poslednjem ratu sve to što se zbivalo s Dubrovnikom i kako su narastale želje za njegovim uništenjem. Čak su neki beogradski arhitekti, u “Našoj borbi”, u ono vreme razaranja Dubrovnika, izjavljivali kako grad treba sravniti sa zemljom. To je bilo dovoljno za onog primitivnog prevoznika iz Trebinja koji je raspolagao oružjem i rušio grad. Dakle, došao sam do onoga što Novalis naziva “sveobuhvatnom spoznajom”, ali sam ulovio samo delić priče, možda njenu lirsku stranu. Osobno su mi u romanu najdraže partije vezane za Dubrovnik. I onaj detalj halucinacije kad grad blesne u ogledalu. Šta je u vašoj životnoj i stvaralačkoj biografiji predstavljao Beograd, koji ste, poput nekih drugih pisaca i intelektualaca, napustili kad vam je postao nesnošljiv? Zašto još “svoje traume o bijegu” iz njega niste “u stanju dovesti u neki literarni kontekst”? - Pisanje ponekad zna biti uzaludan posao, jer nas lako dovede u stanje da sami sebe uspešno zavaravamo, pa sam i ja protraćio mnogo vremena pišući o onim ratnim događajima koji su proticali kroz mene i koje sam emotivno proživljavao. Sve to što sam pisao, bilo je naraslo do jedne romančine, a onda se pojavio interes nekih stranih izdavača da ga objave. Seo sam i to počeo čitati i gledati očima stranca. I užasnuo sam se. Sve je to ispalo kao neka računica. Bio sam zapanjen ratom, onim što sve ljudi mogu učiniti jedni drugima, koliko je svetine i ološa nahrupilo iz primitivnih učahurenih jazbina, kako su se oslobađali mračni nagoni, kako ljudsko biće počinje da luduje, pijano od krvi i rakije. I sve to stoji, ali roman to mora dokazati drugim sredstvima, čak bih rekao smireno, jer tragedije su najfinije tkanje i najlakše razotkriju autora kad omane. Jer pisac ne sme ni u jednom trenutku biti reporter. Ja nisam od toga romana odustao, ali čekam “sveobuhvatnu spoznaju”, čekam da mi se ukaže stil i način pripovedanja. U ovom trenutku znam da se radnja zbiva u jednom primorskom gradiću, glavni junak je pisac koji je napustio Beograd užasnut činjenicom da dotad nije poznavao ni samoga sebe, ni svoje kolege pisce, ni grad u kome je živeo. A u taj primorski renesansni gradić svakodnevno stižu izbeglice, nesretnici, begunci, rasturene porodice, rastureni brakovi. To im je neka usputna postaja, odatle idu za Kanadu, Norvešku, Ameriku. Sam sam video stotine takvih sudbina, neke sam ljude vozio u Italiju, smeštao ih u kampove. Dakle, tu bih utkao lična iskustva, pa i bekstvo iz Beograda. Ali ono što sada želim, u ovim godinama, jest da se prvi put okušam u tzv. trećem licu, iz objektivnog rakursa. To je za mene izazov, jer ja znam da umem da baratam “autobiografskim ja”, ali ne znam koliko umem da promatram stvari iz onog manovskog “svevidećeg kuta”. Mislim da sam objasnio zašto još nema romana o vlastitim traumama i “bijegu” iz Beograda. Na šta su se svele vaše današnje veze s Beogradom? Koliko vam je uopšte stalo do povratka vaših knjiga u Srbiju? - Ja nisam zazirao od Beograda na onaj način da me više ništa ne dira što otamo dolazi. Naprotiv. Možda nisam u dovoljnoj meri sve pratio, na planu kulture sigurno nisam, ali sam uvek bio koliko-toliko informisan. U poslednje vreme imam kontakte s nekim mlađim piscima, razmenjujemo mejlove, čitam ih i moram reći da sam zadivljen kako ti mladi ljudi obnavljaju ono što sam mislio da je definitivno otišlo s nama, a to je kritika nacionalnih mitova, ksenofobije i uopšte zatvaranja u svoju palanku. Vi ne biste verovali koliko sam ja dobijao mejlova, pisama, poruka, pa i “rukopisa na uvid”, upravo iz Srbije, a da vam ne govorim na kakve sam sve sudbine nailazio i sretao ljude koji su napuštali Beograd i spasavali decu od rata pozivajući se na mene. Dakle, stalo mi je da moje knjige dođu u Srbiju, premda su moji čitaoci posebni i specifični, manjina kao i ja. U intervjuima koje dajete potpuno relativizujete pitanje pripadnosti nekom korpusu nacionalne književnosti. Otkuda sve potiče ravnodušnost te vrste? Da li i otuda što su vas nekada neki terali iz srpske a neki, istovremeno, odbijali da vide unutar hrvatske književnosti? - Ne. Sam sam izazivao i jedne i druge, i nemam razloga da se ljutim na bilo koga. S druge strane, uvek će neko drugi odlučivati o tim stvarima, pa bi sada bilo smešno da i ja u tome sudelujem. Neka se drugi time bave. A i inače, ne volim da se izjašnjavam. I na jednoj i na drugoj strani ima pisaca s kojima nemam ama baš ničeg zajedničkog, kao što na obe strane ima onih koje cenim i volim, s mnogima prijateljujem, čitam ih i radujem se njihovim knjigama. Šta bi, dakle, bio odgovor na pitanje “čiji ste vi danas pisac”? - Ja se osećam piscem onih koji me žele čitati. Wih, srećom, nema tako mnogo, ali to što ih ima, to što ih je, običavam nazivati svojim “dvojnicima”, preuzimajući tu dosetku od Nabokova. Naravno, nacionalne književnosti postoje, poštujem pisce koji do toga drže, rekao bih da je to većina. Pa čak i one koji se time razmeću. Sad, druga je priča i druga tema, imaju li svrhe knjige koje nisu, na ovaj ili onaj način, deo svetske književnosti. Čak i ne mora neka knjiga biti prevedena na svetske jezike, ali svojim potencijalom i po onome što literatura jeste, može imati te dosege, jer već postoje neki kriteriji i neki parametri da se tako što ustanovi. Dakle, jedno je biti poznat, a drugo su vrednovanja. Wegoš nije poznat u svetu, ali je veliki pesnik. A s druge strane, imamo pisce poznate i prevedene, ali nemaju dosege o kojima govorimo. Dakle, na tom planu “mi plešemo na opasnoj žici”, kako je voleo reći Gombrovič. Nacionalna književnost je neka vrsta trezora, i to je u redu, ali ja ne pišem za određenu naciju, jer i nemam predstavu šta je to publika, a iskreno, i nacija mi je mutan pojam. Ne sećam se ko je to rekao “ponašajmo se kao da nema publike u dvorani”. Sada dolazi logično pitanje “za koga pišete”? - Ja bih rekao, ili bih ponovio ono što je neko već rekao, da pišem za književnost. Ona je ta za koju radim i nastojim da radim najbolje kako umem i znam, a hoće li to ona u svoje trezore primiti, i gde će ti trezori biti smešteni, to sami Bog zna. Ima mnogo, mnogo pisaca koji pišu za određenu publiku, za “svoj narod”, za lovu, itd, itd, ali i to je deo književnog posla i književnog zanata. Sve u svemu, ja bih za sebe mogao reći da imam određene probleme sa pripadnošću, ali to mi ne predstavlja nikakvu teškoću. Mnogim stvarima nisam uspeo da se prilagodim. Negde u srži poezije velikog pesnika Branka Miljkovića stoji pojam “pripitomiti”. On je na to pitanje odgovorio samoubistvom. Moj je trajni osećaj, otkako znam za sebe, neka vrsta otpadništva. Da se razumemo, ja se time ne ponosim, ali i ne patim zbog toga. Biti u manjini nije uopšte loše. I biti sa onima koji nigde ne pripadaju, takođe je dobro. Neki tekstovi iz “Ferala” i naslovi koje najavljuje vaš hrvatski izdavač u okviru “Djela Mirka Kovača” govore o vašem sve većem okretanju publicističkoj literaturi. Od ličnosti i tema kojima se u njima bavite, šta korespondira s ovom sredinom? U kojoj bi meri to za nju mogao biti izazov? - Dosta toga, ali meni lično ti tekstovi nešto znače kao zapisi o našem vremenu, iako sam sumnjičav prema istoriji. Sve ono što ne umem i ne mogu pretočiti u umetničku prozu, smestio sam u publicistiku, ali ne mislim da je publicistika neki niži stupanj, samo nije moj fah, i ne verujem da bih “političko pero”, termin je Manov, ikada uzeo u ruke da sam živeo u normalnim okolnostima, ili da su publicisti radili kako treba, čast iznimkama. U romanu pisac ne bi smeo nikakvu svoju gorčinu ili ojađenost isticati kao nešto važno, to ostaju “prikriveni slojevi”, ali publicistika je otvorena, direktna, nema dovijanja, aluzija, metafora, niti se traga za tzv. indirektnim jezikom, pa se može otvoreno govoriti o svemu onome što te muči, sa čime se ne slažeš itd. Ako sam uopšte bilo kakav publicist, onda bih voleo da na tom području delujem kao svedok. Knjiga koja uskoro izlazi u Zagrebu kao deveta knjiga mojih sabranih dela zove se “Pisanje ili nostalgija”, jeste neka vrsta publicistike, a spasavao sam se izletima u memoaristiku. Lepo govorim o prijateljima, uz pokoju zamerku, a o onima koji su me izneverili, govorim oštro, možda ojađeno, sa žaljenjem, ali nikakve mržnje tu nema. Jer ako su mi neki ljudi jednom nešto značili, a sada sam u njih razočaran, to ne znači da ih moram po svaku cenu “uništiti”, ili sve njihovo negirati. Kundera je lepo pisao o velikim piscima izgubljenim u istorijskim maglama. U jednom od objavljenih memoarskih tekstova prijateljski i setno vraćate se nepravedno “zaboravljenom” Miodragu Bulatoviću. Je li njegovo udvorištvo nanelo najveću štetu samoj njegovoj književnoj reputaciji i na neki način bilo, benignije od udvorištva pisaca koji su, pristajanjem uz Miloševića, doprineli našoj opštoj društvenoj nesreći? - Upravo taj tekst ponajviše dokazuje ovo što govorim. Miodrag Bulatović bio je moj intimni prijatelj, voleo sam ga kao prijatelja, mnogo smo vremena zajedno proveli, bio je genije, to tvrdim i to sam napisao, jer i geniji su ljudi od krvi i mesa, sa svim manama i vrlinama, ali on je učinio nešto što nisam mogao da razumem, a to je da se stavio na stranu hajkača na Danila Kiša, možda je bio i inicijator hajke, u svakom slučaju, poneo se nerazborito. A sam je bio od onih na koje su se dizale hajke. Otada, sve što je učinio bilo je nekako logično, to se zove “nezaustavljivo propadanje” za koje je najviše kriv on sam, da bi na kraju dopuzao do Miloševića, što je već samo po sebi poslednji stadij moralne i intelektualne sramote, vrhunac poniženja. Mi smo prekinuli prijateljevanje, sretali smo se i pozdravljali, ali smo bili dva udaljena sveta. Meni je to žao i o tome sam pisao, ali uprkos svim tim jadima, ostaju njegove četiri prve knjige kao deo velike svetske literature. I to treba reći. Wegova je tragedija što je rano oboleo od nacionalizma, i to se više nije moglo izlečiti. Hamvaš bi to nazvao deformacijom koja toliko godi da počneš uživati što si deformisan. Zašto su, po vašem mišljenju, mnogi nekadašnji, stvarni ili tzv. disidenti u postkomunističkom društvu lako uskočili u uloge režimskih intelektualaca? Zašto to danas lako postaju i neki poznati umetnici kojima nije potrebna nikakva politička logistika za promociju onog što stvaraju? - Krleža je svojevremeno rekao da je na ovim našim prostorima politika “prožderala mnoge velike talente”. Dakle, nije to od juče, i nije reč samo o postkomunističkom razdoblju, niti samo o tzv. disidentima. Zastrašujuća je ta intelektualna ništavnost u celini, ne samo onih koji su vukli konce politike, nego i onih koji su se, na ovaj ili onaj način, suprotstavljali, da bi na kraju postali isti kao i oni protiv kojih su bili. Najgore političko razdoblje svih ovih društava jeste ono kada su na scenu stupili sve sami doktori, bilo filozofije, prava, istorije, medicine, književnosti. Čini se da su ti doktori bolje od drugih znali da formulišu laž i mržnju kao vrlinu i potrebu za opstankom svojih naroda. Moram reći da ja nikad nisam shvatao kako to da reč narod izaziva toliku histeriju. Pod tim imenom “narod” možeš sve prodati, taj je pojam podesan za mito. Tomas Man je negde rekao “ako hoćeš da privoliš rulju da učini što želiš, onda je nazovi narodom”. Te “režimske intelektualce” nekad smo nazivali dvorskom ili udvoričkom inteligencijom, a sada je ipak sve jasnije da se radi o korumpiranoj feli. Naravno, tu ima još mnogo “podvrsta”, raznih kalkulacija, pa sve do onih samozvanih koji od toga ništa nemaju, ali ne mogu, a da se ne prišljamče uz nekoga. Ima čak i iskrenih koji se među prvima razočaraju. Te još masa neznalica. Nedavno sam čitao jedan esej, ne sećam se autora, u kome govori otprilike to da su intelektualci fascinirani kriminalcima i da u svakom od nas čuči ta “kriminalna sklonost”. Dalje se u tom tekstu kaže da političar koji dođe na vlast, pogotovu ako je bio odličan student, štreber, oduševljeno se okružuje gangsterima. Ne bih rekao da je politika dobro upakovani kriminal, bilo bi to preterano, ali “kriminalne sklonosti” postoje. Dakle, i sa tog aspekta valja promatrati intelektualce fascinirane kriminalcima. Samo da me ne shvatite krivo, ne mislim da su političari odmah i kriminalci, taj je pojam “fascinacija kriminalcima”, ipak finiji i složeniji od brze usporedbe s političarima. I još bih samo dodao, u vezi s vašim pitanjem o disidentima, da verujem jedino onim disidentima koji su ostali jednako kritični i prema režimima i vlastima u postkomunističkom razdoblju tzv. demokratije.