Alo, Požega, zove Horgoš

Da su čudni putevi predizborni, pokazali su u ponedeljak ministri Vlade Srbije, postigavši dogovor da se pobedniku na tenderu za koncesiju za autoput Horgoš-Požega ponudi još 90 dana da ispuni sve uslove za početak izgradnje i dostavi garancije da ima novac neophodan za izgradnju puta. Samo nekoliko dana posle međusobnih optužbi pojedinih ministara uvreda koje su izrečene pred novinarima, ministri su uspeli da nađu kompromisno rešenje. Zaboravili su, „za dobro Srbije”, da su samo pre neki dan jedni drugima upućivali uvrede, pa je u poslednjem trenutku, baš kako je i formirana, maja prethodne godine, druga tehnička vlada Vojislava Koštunice telefonom se dogovorila da koncesionaru dozvoli dodatni rok. Pošto su nakon proglašenja nezavisnosti Kosova počela spekulisanja o povlačenju investitora iz Srbije, došla je i vest da se Dojče banka predomislila, te se povlači iz posla izgradnje autoputa. Onda je banka tu vest negirala, ali ipak nije uspela da u predviđenom roku dostavi garanciju da stoji iza posla vrednog više od milijardu evra. Koncesionar je tada zatražio da u prvoj godini sam finansira izgradnju puta, a da se banka sa svojom garancijom uključi tek 2009. godine. A onda je u propaloj kaoliciji došlo do novih sporenja, te su se predstavnici DS i G17 plus pobunili, odnosno nisu pristali da koncesionaru dozvole da počne izgradnju, ali i ubiranje putarine od 2. aprila. Iako je u ugovoru stajalo da će se garancije obezbeđivati sukcesivno, za svaku godinu ponaosob, u zavisnosti od ulaganja koncesionara i obima izgradnje, sada je odjednom od banke traženo da dostavi garanciju za ceo projekat ili će ugovor biti raskinut. Odnosno, prestaće da važi 31. marta, pošto odredbe ugovora nisu ispoštovane. Mlađan Dinkić, ministar za ekonomiju i regionalni razvoj, ovaj potez objasnio je strahom da se, ukoliko koncesionar počne da gradi i naplaćuje putarinu, on kasnije zbog nedostatka novca ili bilo čega drugog ne predomisli i da se onda ta jedna i po milijarda evra ne prevali na teret države, odnosno poreskih obveznika. Dinkić dodaje i kako, uostalom, put Beograd-Požega i nije najvažniji za Srbiju pošto predstavlja tek krak Koridora 10 i podseća na puteve Niš-Dimitrovgrad i Leskovac-makedonska granica. Ugovorom koji je prva tehnička vlada Vojislava Koštunice potpisala krajem marta 2007. godine predviđeno je da 31. mart ove godine bude krajnji rok da se realizuje druga faza projekta, odnosno da država reši eksproprijaciju zemljišta, ali i da koncesionar dostavi garanciju da može finansirati ovaj posao vredan oko 1,5 milijarde evra. Da bi spasili što se spasti može, vlada je odlučila da nemačkoj Dojče banci dozvoli da najkasnije do 31. decembra dostavi garancije da je obezbedila neophodni novac, kako bi država bila sigurna da će za pet godina imati autoput, a za 25 godina vratiti ga u svoje vlasništvo. Mihajlo Marković, državni sekretar u Ministarstvu za infrastrukturu i zastupnik države u koncesiji za autoput Horgoš-Požega, objašnjava da je odluka koju je vlada donela u ponedeljak bila jedina moguća u ovom trenutku. „Svi su shvatili da je koncesija od nacionalnog značaja i da su i koncesionar i Dojče banka spremni i zainteresovani za ovaj posao, samo im je potrebno vreme da se sve ugovori i da se završi finansijska konstrukcija. Mi ćemo u narednih 90 dana razgovarati sa predstavnicima i koncesionara i banke kako bismo se dogovorili oko svih detalja i usaglasili finansijski ugovor sa međunarodnim standardima u ovoj oblasti i kod ovakvih ugovora”, kaže Marković. Na opaske zašto pregovori sa bankom nisu vođeni u isto vreme kada i pregovori sa koncesionarom, Marković kaže „da je to nemoguće, jer ne može banka da dogovara ništa dok država i koncesionar ne postignu dogovor. Tek na osnovu tog ugovora banka sa koncesionarom otpočinje pregovore o finansijskim uslovima.” Marković još kaže da je siguran da će posao biti započet, prema njegovim procenama, već krajem maja i da će Srbija dobiti autoput od Horgoša do Požege. Milan Kovačević, konsultant za strana ulaganja, za NIN kaže da je tužno i žalosno kako se vlada ponela netransparentno i kako je svoje partijske i političke interese stavila ispred interesa države. „I dalje se ništa ne zna. Ni kakvi su uslovi, ni šta sadrži ugovor, ni zašto PORR nije ušao u koncesiono preduzeće iako je prošlo više od pola godine od kada je ušao u ovaj posao. Umesto toga javnost se dezinformiše i daju se oprečne izjave. A najgore od svega je što ne znamo hoće li se put uopšte graditi.” Skoro tri godine od početka priče o koncesiji i izgradnji autoputa Horgoš-Požega nije se odmaklo od početka. Puta ne da nema, nego ni danas nije izvesnije da ćemo ga nekada ugledati, a spekulacije i svađe oko njega ne jenjavaju. I dok ministar Velimir Ilić tvrdi da je ovo posao veka, odnosno najveća investicija u Srbiji ikada, drugi opet tvrde da je koncesionaru data mogućnost da ubira ogroman novac za deo puta koji je Srbija gradila svojim parama. Od početka se, međutim, ni država sa jedne, ni koncesionar sa druge strane nisu potrudili da smire javnost i da argumentima i objavom potpisanog ugovora dokažu da je sve urađeno u skladu sa zakonom. Umesto toga i jedni i drugi su se svesrdno potrudili da javnost sve više sumnja u legalnost ovog posla. Sve je počelo time što je potpisivanje ugovora sa pobednikom na tenderu za koncesiju špansko-austrijskom konzorcijumu „FCC-Alpina” nekoliko puta prolongirano. Pa je umesto u januaru, a zatim u februaru, ugovor potpisan tek krajem marta prošle godine. I to tokom konsultacija o formiranju Vlade Srbije. Za to vreme, najveći protivnici ove koncesije, vojvođanska zakonodavna i izvršna vlast, optuživala je Ilića da radi protiv interesa Srbije i na prvom mestu Vojvodine, jer daje da koncesionar ubire putarinu sa puta koji je nekada građen zajmom koji je uzimala i vraćala severna pokrajina. A onda je, umesto da umiri javnost i ponudi joj uvid u potpisani ugovor, ministar Velimir Ilić to uporno odbijao. I to nekoliko meseci, a sve pod sloganom da mu se može. Doduše, prethodno se branio argumentima da koncesionar zabranjuje obelodanjivanje sadržaja ugovora. Da će Srbija, ukoliko to uradi, platiti ogromnu odštetu, da je ugovor važniji od Ustava i slično. Ugovor, ali ne ceo, konačno je nakon nekoliko meseci, pod pritiskom javnosti, dat na uvid. I dok se ministar Ilić borio sa „dosadnom” i radoznalom srpskom javnošću oko objavljivanja koncesionog ugovora, stigao je i zahtev jedne članice konzorcijuma, španskog FCC-a da deo svog udela u koncesionom preduzeću prepusti drugoplasiranom na tenderu, austrijskoj kompaniji PORR. I za to je bilo potrebno nekoliko meseci da bi vlada donela odluku da prihvata ovaj prenos prava, odnosno ulazak u posao izgradnje autoputa još jedne kompanije, iako to od nje faktički niko nije ni tražio. Jer ugovorom je koncesionar imao pravo da maksimum 50 odsto udela u koncesionom preduzeću preda kome hoće, a na Vladi Srbije je bilo samo da prihvati, odnosno da verifikuje ovu promenu. Nije međutim poznato zašto se kompanija PORR ni do današnjeg dana nije upisala u Agenciji za privredne registre kao suvlasnik u koncesionom preduzeću. Ulazak PORR-a u ovaj posao, oktobra prošle godine, opet je podstakao sumnje da sa koncesijom ipak nešto nije u redu, te da taj toliko sporan put od Beograda do Požege građani Srbije nikada neće ugledati. I opet su se i Bojan Kostreš i Bojan Pajtić, ali i brojni stručnjaci, vratili na pitanje da li je davanje koncesije za ovaj autoput bilo zaista pravo i jedino moguće rešenje. Odnosno, zar nije Srbija mogla da se zaduži, pa da sama izgradi tu levu traku autoputa Horgoš-Novi Sad dugu 106,9 kilometara i ako treba i 148 kilometara nepostojećeg puta Beograd-Požega, ali da zato sama ubire putarinu sa tih puteva. Ali i sa dela puta Beograd-Novi Sad, tih najspornijih 68 kilometara, koji su, u stvari, i najisplativiji i koje je država morala da „žrtvuje” kako bi koncesionar pristao da gradi ostalo. Kostreševo i Pajtićevo mišljenje delio je tada i bivši ministar građevine Dragoslav Šumarac, smatrajući da država ne treba da daje koncesiju za celu trasu, pogotovo što je deo puta već sagrađen. Umesto toga trebalo je dati koncesiju samo na deo od Beograda do Požege, a da država sama iz Nacionalnog investicionog plana ili uzimanjem kredita od neke inostrane banke izgradi levu traku Horgoš – Novi Sad i da tako i sama ubira putarinu. Slično je mislio tada i Dragan Todorović, potpredsednik Srpske radikalne stranke, optužujući državu da će davanjem koncesije na put Horgoš-Požega izgubiti milione. Sada, međutim, ova stranka smatra drugačije, pa je i Tomislav Nikolić, zamenik predsednika SRS-a, upozorio Koštunicu i Tadića da Srbija nema ni 90, ni 180 dana za čekanje i da je trebalo dozvoliti koncesionaru da otpočne izgradnju. Argument Dragoslava Šumarca da je u Evropi poslednja koncesija data na put Beč-Budimpešta, zbog čega je i kasnije pala mađarska vlada, možda ima smisla, ali u nekoj drugoj zemlji. Kako se metri puteva koje je Srbija izgradila poslednjih godina mogu izbrojati na prste, i najveći kritičari koncesije verovatno su svesni da Srbija nikada ne bi ugledala ovaj autoput, osim u slučaju koncesije. Pogotovo ako se uzmu u obzir spekulacije da je studija izvodljivosti pokazala da je stopa rentabiliteta dela puta Beograd-Požega oko šest, umesto dvanaest koliko bi trebalo da bi se gradio autoput. To praktično znači da bi dnevna dinamika saobraćaja na tom putu trebalo da bude 15.000 vozila, što je duplo više od prometa koji ima put od prestonice do Požege. Ako se može verovati toj studiji, nikome, pa ni državi ne bi se isplatilo da ulaže novac u izgradnju te trase autoputa. I Milan Kovačević smatra da je država, odnosno Vlada Srbije pogrešila što je dala koncesiju na već izgrađen put. „Nađite mi slučaj gde je neka ozbiljna država dala koncesiju na već izgrađen deo puta pa ću prestati da kritikujem. Pa koncesionar će početi da naplaćuje putarinu istoga dana kada počne sa radovima! To znači da će od putarine na putu Beograd-Novi Sad graditi Beograd-Horgoš, a kada sve sagradi, onda će ubirati ogromne prihode”, odgovara Kovačević na opaske vlasti da su kritike paušalne i da dolaze od strane neukih. Kovačević dodaje da bi ozbiljno preduzeće koje se bavi putevima moglo da ubiranjem putarine sagradi put od Beograda do Požege, a moglo se razmisliti i o zaduživanju kod nekoliko inostranih ili domaćih banaka. Umesto toga vlada je kao i pre dala koncesionaru još jedan rok da započne posao. S druge strane, Mihajlo Marković iz Ministarstva za infrastrukturu kaže da je svima jasno da država nema novca niti će ga imati da bi mogla da radi ovakav put. „Kreditni rejting Srbije je jako nizak i nema šanse da se dobije kredit, pogotovo toliko novca za ovaj put. Nijednom još, za ove tri godine, nismo dobili argumentovane zamerke na koncesiju, sve se svodi samo na orkestriranu i finansiranu kampanju koja se vodi protiv ovog ugovora.” On, međutim, nije odgovorio na pitanje ko to plaća i ko ga je platio da sabotira i kritikuje koncesiju. Tri godine su već izgubljene, a put nije ni počeo da se gradi. Niti je izvesnije kada će i da li će biti izgrađen. I dok je za samo nekoliko godina Hrvatska sagradila 400 kilometara puta, Srbija se za to vreme „prepucava” da li je trebalo graditi koncesijom ili ne. A dok puta nema, vozila sve više zaobilaze Srbiju.