Olimpijska vatra i pepeo

Biću iskren: dugo sam se nosio mišlju da napišem studiju (ili tako nešto) o svetskom terorizmu. Čak sam, vremenom, sakupio i ogromnu dokumentaciju. Ali, znate, dokumentacija obično ničemu ne služi. Međutim, odustao sam. Ne zbog dokumentacije, već otud što sam shvatio da su mnogi davno svršili moj posao, da neki o svetskom terorizmu znaju više nego što ću o njemu naučiti do kraja života. Sada prelazimo na glavnu temu ovih redova: 7. jula 2005. godine bombe su odjeknule u King krosu londonskog metroa i u (bar) dva autobusa gradskog saobraćaja. Englezi su, dakle, izbegli fatalni jedanaesti dan. No, svejedno, predsednik Širak, koji inače stalno ogovara englesku kuhinju, odmah je poručio zemljacima da je sreća što nisu Englezi. Uzgred budi rečeno, tada sam se nalazio na Siciliji, u prelepoj Taormini. Britanske novine (koje tamo stižu sa danom zakašnjenja) izvestile su 8. jula o tragediji šturo, kao da je reč o običnoj vesti iz crne hronike. Zašto? Pa, zato što je sutradan, 8. jula, bio zakazan pomen žrtvama (navodnog) genocida u Srebrenici. Nije bilo zgodno da, s jedne strane, odaješ pijetet mrtvim muslimanima, a da ih, s druge strane, optužiš za užasan zločin. Kada je, pak, to u Srebrenici prošlo, ostrvski tabloidi su se prepunili člancima o (mrtvim) samoubicama. Objavljeni su snimci sigurnosnih kamera, na kojima se vidi grupica mladića kako, sa ruksacima, ulaze u metro. Naravno, bili su islamisti. Ali bili su britanski građani po rođenju, oni tihi susedi, koji se bave sportom ili rade u bakalnici svog dede, takođe britanskog državljanina. Kockice su se složile: nisu atentatori-samoubice napali podzemnu železnicu da bi tako odali poštu stradalima u Srebrenici, već više otud što je prethodnog dana, naime 6. jula, u Parizu odlučeno da Engleska bude domaćin Olimpijade 2012. godine. Čak je i Bekam prisustvovao toj ceremoniji. Elem, bomba na King krosu bila je samo upozorenje šta će da im rade 2012. godine, u vreme Olimpijade. Time je priča dobila novi obrt. Jer, olimpijade su posebno privlačne za teroriste. Tobože osnovane u slavu antičkih olimpijskih svetkovina, za vreme kojih se nije ratovalo, moderne olimpijade se odvijaju pod (lažnim) geslom da je važno učestvovati, a da je pobeda nešto sporedno, tek da se zadovolje sportska pravila. Kad bi se zezali. Pre će biti da je osnivač savremenih olimpijada, baron Pjer de Kuberten, imao sklonosti prema dečacima u gaćama. Onda je, veoma brzo, sve došlo na svoje mesto. Znano je kako je Hitler imao plan da Olimpijadu 1936. godine iskoristi kao dokaz superiornosti nemačke arijevske rase. Ali ga je, istorija to dobro pamti, u tome sprečio siromašni američki crnac Yesi Ovens. Gotovo četrdeset godina kasnije dogodio se Minhen: teroristi Crnog septembra upali su u olimpijsko selo i pobili izraelske sportiste. Zahvaljujući brljivosti bavarskog šefa policije, navodnog stručnjaka za terorizam, a još većeg eksperta za uvlačenje političarima tamo gde ne treba, ubice su, u prvi mah, ostale nekažnjene – dobile su avion da napuste Minhen, sletele na zagrebački aerodrom da tankuju gorivo, i odletele u izvesnu arapsku zemlju, gde im je priređen veličanstven doček. Tadašnja izraelska premijerka Golda Meir naložila je organima tajne policije da, kako znaju i umeju, kazne zločince. Ubijali su ih godinama, jednog po jednog. Čak su, greškom, smakli i nekog kelnera, koji jedva da je ikad čuo za Nemačku. A Nemačka se, što jest-jest, propisno obrukala. Jer je Olimpijadu organizovala sa ciljem da se zaboravi Berlin 1936. godine, kada je Hitler, nakon četvrte zlatne medalje za Ovensa, besno napustio stadion, inače remek-delo kiča dvorskog vajara Arno Brekera. I tako prolaze godine. Olimpijada u Moskvi umalo nije propala zbog bojkota zapadnih zemalja, izazvanog sovjetskim upadom u Avganistan. Vraćeno im je istom merom na Olimpijadi u Los Anđelesu, koja je protekla bez Sovjeta i takmičara njihovih kolonija, inače nominalno nezavisnih država. A u Atini je bilo finansijskih skandala, kao i diskvalifikacije dvoje grčkih sprintera, kandidata za medalje. Posle svega se postavlja pitanje da li je uopšte vredno organizovati Olimpijadu? I jeste i nije. Za potrebe takmičenja u Sidneju je 2000. godine podignuto čitavo naselje, sa mnogim stadionima i hotelima. To je danas grad duhova, urbanistička pustinja. Australijanci se nose mišlju da sruše delove nekih stadiona, pošto je jasno da se na njima nikada više neće sakupiti značajnija publika. Bačene pare, nema šta. Međutim, već sledeće godine, 2001, Australija je zabeležila stoprocentni porast turističkih poseta. Ulaganja su se, kako-tako, isplatila. Lično sam svedočio tom (turističkom) bumu. Nikada u životu nisam više puta škljocnuo foto aparatom. Slikao sam uglavnom neke Japance. Dosta je istorije. Za četiri meseca počinju Olimpijske igre u Pekingu kao izraz detanta u tzv. međunarodnoj zajednici. Kinezi ko Kinezi, slabo se pripremaju. Možda bi čak voleli da odustanu. Jer, u kineskoj provinciji Tibet, koju je davno osvojio Mao, a kojom iz egzila upravlja dalaj-lama, izbili su masovni protesti protiv pekinške Olimpijade. Vojska nekako izlazi na kraj sa pobunjenicima, uz podrazumevajuće ljudske žrtve. Ali se žitelji krova sveta lako ne predaju. Svoje proteste raspirili su diljem planete. Oni, jednom rečju, žele nezavisnost. Prilikom paljenja olimpijske vatre, u drevnoj Olimpiji, jedan Tibetanac je želeo da naudi kineskom predsedniku, ali je bio sprečen od uniformisanog lica. Tom prilikom je uniformisanom licu spala šapka. Time ovi demonstranti pokazuju da samoproglašena nezavisnost Kosova nije usamljeni slučaj, već presedan koji postaje pravilo. MOK se nosi mišlju da Pekingu oduzme Olimpijadu i preseli je u neku drugu zemlju. Ali, koju? Engleska ne dolazi u obzir, teroristi još nisu spremni, tek vežbaju za 2012. godinu. U Francuskoj bi Igre bile osujećene od strane korzikanskih separatista. Wima bi se pridružili Baski, koji, zajedno sa svojom španskom braćom, godinama traže nezavisnost. A Belgija? Ta će se zemlja ubrzo raspasti. Možda Grčka? Ali bez sportista iz Makedonije. Gruzija takođe ne dolazi u obzir jer davno ne kontroliše celinu svoje teritorije. I tako dalje. Ostaje Srbija. Ali, mi smo suviše mala zemlja za olimpijsku veliku zajebanciju!