Ako moljci ne pojedu

Lakše umirem svoju zadužbinu gledajući”, osećanje je koje je izrekla Isidora Sekulić, a koje su sa njom podelili i mnogi drugi veliki pisci. Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Branko Ćopić... samo su neki od velikana koji su svoj umetnički opus, ali i imovinu zaveštali sa namerom da njihovo delo nastavi da živi. I da se proučava. Za one koji svoju poslednju volju nisu formulisali na taj način, a čije je stvaralaštvo jednostavno nemoguće preskočiti, postarale su se kulturne institucije koje su naknadno osnovale fondove i zadužbine tih pisaca sa namerom da se nastavi proučavanje njihovih dela. Tako su nastale zadužbine Desanke Maksimović i Vuka Karadžića. Nekoliko decenija od njihovog osnivanja i posle mnogo godina rada postavlja se pitanje – šta je učinjeno. Koliko smo održali sećanje na njih i da li smo i u kojoj meri rasvetlili njihovo delo. Konkretnije – koliko smo daleko od kritičkih izdanja koja bi dala jasnu sliku o delu svakog od tih pisaca. Naravno, ne radi se ni o malom ni o lakom poslu. Kritičko izdanje vrhunsko je pripremanje teksta, svojevremeno je istakao dr Novica Petković, dvostruki dobitnik nagrade za kritička izdanja (Momčila Nastasijevića i Sabranih dela Vladislava Petkovića Disa) i objasnio da taj rad podrazumeva prikupljanje svih tekstova pisaca, proveru njihove izvornosti, uklanjanje grešaka iz ranijih objavljivanja i obavezu da se ponude tekstološki sređena ili kanonizovana književna dela, koja će biti pouzdana (i jedina moguća) podloga za sva kasnija izdanja. Taj posao iziskuje još nešto – novac. Pokušaj Prosvete da objavi kritička izdanja Sabranih dela Vuka Stefanovića Karadžića traje već decenijama, a posle višegodišnje pauze uskoro bi trebalo da izađe XIII tom Vukove prepiske. O tome kako izgleda put istraživača u pokušaju da plasira kritičko izdanje svedoči Golub Dobrašinović, istoričar književnosti i jedan od najboljih poznavalaca Karadžićevog dela: “Ja sam pre osam godina predao poslednju knjigu Vukove prepiske, a u međuvremenu je zagubljeno 70 pisama. Sada se trudimo da ih pronađemo. Drugi tom treće knjige Vukovih spisa o jeziku i književnosti nikada nije vraćen, a zagubljen je i deo naše dokumentacije. Ipak, konačno smo obezbedili sredstva i nadam se da će 13 knjiga uskoro otići u štampu. To nije kraj, trebalo bi da izdamo i 14. knjigu, to su registri i podaci koji će omogućiti da se koristi obilata građa iz prvih 13 knjiga. Ne mogu ni da vam opišem koliki je posao bio doći do građe, koliko sam domaćih i stranih arhiva obišao i koliku sam prepisku vodio da bih došao do dokumentacije”. Zadužbina Vuka Karadžića i pored najbolje volje nije mogla da pomogne u ovom poslu; za razliku od recimo zadužbine Ive Andrića ne poseduje ni novac, ni autorska prava, ni pismenu zaostavštinu Karadžića. “Zadužbina nema sredstava da pomogne, ali je tokom celog rada bila dobronamerna i sada je čak uspela da izdejstvuje nešto novca. Trudili su se da nam obezbede sredstva preko Ministarstva, zahvaljujući tome došli smo do novca za štampu”, kaže Dobrašinović. Potpuno je drugačija situacija kada se radi o zadužbinama koje su osnovali sami pisci. Oni su u testamentu jasno izložili svoju volju, a iza sebe su svojim zadužbinama ostavili i novčana sredstva i autorska prava na njihovo delo. Na taj način nastale su zadužbine Ive Andrića i Miloša Crnjanskog i bilo bi logično da na sličan način rade. Ali... Za razliku od Andrića, Crnjanski nije spadao baš u “podobne” pisce, tako da se tek danas na mestu gde je živeo našla ploča koja na to podseća (od ranije je ima u Londonu). Ipak, Zadužbina Crnjanskog je u dosadašnjem postojanju uspela da štampa 11 tomova kritičkog izdanja dela Miloša Crnjanskog, njegove najznačajnije romane: Lirika, Kod Hiperborejaca, Seobe, Druga knjiga Seoba, Putopisi, Pripovedna proza, Knjiga o Mikelanđelu, Eseji i članci, Roman o Londonu... “To je izuzetno veliki rezultat jer je reč o kritičkim izdanjima koja su naučna i koja podrazumevaju sve verzije i varijante prethodnih pojavljivanja teksta i koja zahtevaju veliki rad. Dovoljno je da kažem da nijedan naš pisac koji ima približno tako veliki opus nema kritička izdanja”, kaže Milo Lompar, predsednik Zadužbine. Taj, volonterski rađeni posao, jer Zadužbina nema stalno zaposlene ljude, predstavlja satisfakciju za sve koji su se tu okupili sa idejom da prikažu u čemu se ogleda njihova privrženost Crnjanskom, ali time problem ove Zadužbine nije rešen. “Radimo u jednoj maloj i neuslovnoj sobi u Udruženju književnika. To je veliki problem i, otvoreno govoreći, sramota gradskih vlasti uključujući i sadašnje kojima smo se obraćali, zbog toga što je stan Crnjanskog svojevremeno uzela opština, dok je od stana Ive Andrića napravljen muzej. Tu neravnopravnost bi svaka gradska vlast mogla da ispravi bar davanjem nekog adekvatnog prostora, ali do sada to nije želela da učini. Mi smo, takođe, bili užasno pogođeni inflacijom kada su se istopila sva sredstva koja je Crnjanski ostavio, a država ništa nije učinila da bi obeštetila tako značajnu instituciju kulture... Ali Zadužbina ima prihode od autorskih prava, mi smo na dobrom putu da glavninu tih sredstava obnovimo, a samim tim i naše aktivnosti: dodelu nagrade Stražilovo za studentske radove i obnavljanje Godišnjaka. Zadužbina je sve vreme dodeljivala nagradu za prvu knjigu u određenim žanrovima u kojima se Crnjanski ogledao i sa tim ćemo nastaviti, a ove godine je u planu i štampanje Drama Miloša Crnjanskog – kritičko izdanje. Za to smo obezbedili sredstva zahvaljujući donacijama i Komisiji za kapitalna izdanja grada Beograda. Ovo mi je bitno da kažem jer ne želim da govorim samo o onome što im zameramo već i o onome na čemu smo im zahvalni, kaže Lompar. Radovan Popović, istoričar književnosti, autor mnogobrojnih biografija srpskih pisaca, ujedno je i čovek koji je veliki deo života proveo u radu za zadužbine. Član je UO Zadužbine Ive Andrića. I on ističe da se radi o jednom neravnopravnom položaju: “Za Andrićevu zadužbinu sam vezan od njenog osnivanja i sreća je da su neki mudri i preduzimljivi ljudi preuzeli brigu o Andrićevoj zaostavštini i samom Andriću. To je jedina zadužbina koja može sama sebe da izdržava zahvaljujući pre svega Andrićevom delu koje je vrlo transparentno i kod nas i svetu. Tužno je, međutim, što se neke zadužbine zaista zlopate i jedva uspevaju nešto da urade. Tu pre svega mislim na Zadužbinu Crnjanskog, ali i Isidore Sekulić. Isidora je sva prava na svoje knjige ostavila Kolu srpskih sestara, a sada tu postoje dve, tri organizacije (Savski venac ima svoju nagradu, postoji Fond koji dodeljuje svoju, a tu je i Isodirijana), a činjenica je da je Isidora prepuštena sama sebi. Vasko Popa je čovek koji nije ostavio testament, samo su razgrabljeni ostaci. Supruga Branka Ćopića je ostavila Srpskoj akademiji svoj imetak i veliki stan sa svim što je u njemu. On je godinama bio zatvoren jer je dogovoreno da to bude gostinjska soba SANU. Da neko spava u Ćopićevom krevetu? Suludo. Kada je stan konačno otvoren, ustanovljeno je da su moljci pojeli sve što je moglo da se pojede. Onda je došla ekipa za deratizaciju i jedva uspela da spase nešto od papira”. Malo je verovatno da u dogledno vreme, sa takvim odnosom, možemo da očekujemo kritičko izdanje Ćopićevog ili Isidorinog dela. Ali, možemo li da ga očekujemo kada je Andrićeva zadužbina u pitanju. “Andrićeva zadužbina zaista sistematski vodi brigu o delima i plasmanu Andrićevih dela kod nas i u svetu. Svake godine izlaze sveske u kojima se proučavaju njegovi rukopisi, korespondencija, objavljuju se kritički prilazi njegovom delu i to je zbilja primerna publikacija o jednom piscu. Sjajno je sređena njegova arhiva u SANU. Andrić je čovek koji je pažljivo čuvao sve što se pisalo o njemu. To je jedan od najkompletnijih književnih arhiva. Sve je sređeno i dostupno istraživačima. Postoji Centar za proučavanje dokumentacije i tu često o trošku zadužbine borave istraživači iz sveta”, kaže Popović. Nesporno je da je zadužbina uradila veoma mnogo kada je u pitanju Andrićeva zaostavština, ali na njen račun često stižu i kritike. Jedna od njih se odnosi na činjenicu da Zadužbina poslednjih 30 godina nije inicirala nijedan naučni skup posvećen osnivaču. Iako tako nešto nije predviđeno poslednjom voljom pisca (Zadužbina doslovno sprovodi Andrićev testament), praksa da se to čini odomaćila se kada su u pitanju ostale zadužbine i fondovi, posebno oni koji za to imaju mogućnosti. Pa, čak i kada nemaju. Jedna od takvih je Zadužbina “Desanka Maksimović” koja je fondacija sa imenom zadužbine. Weni osnivači su Narodna biblioteka Srbije i Ministarstvo kulture, što praktično znači da nema svoja sredstva, nema zaposlene i nema prava na autorska prava. Osnovana je sa ciljem da čuva uspomenu na najveću srpsku pesnikinju i izučava njeno delo i to čini isključivo zahvaljujući naporima ljudi koji u njoj volonterski rade. Pored toga što svake godine dodeljuje nagradu “Desanka Maksimović”, Zadužbina u okviru tradicionalne manifestacije “Desankini majski razgovori” organizuje dva naučna skupa: jedan naučni skup posvećen delu pesnika prošlogodišnjeg dobitnika nagrade, a drugi stvaralaštvu Desanke Maksimović. Do sada je održano 14 naučnih skupova posvećenim raznim aspektima tumačenja dela Desanke Maksimović. Prošlogodišnji, sa temom “Tradicionalno i moderno u stvaralaštvu Desanke Maksimović”, održan je u saradnji sa Filozofskim fakultetom u Banjoj Luci. Svi radovi se redovno objavljuju u zbornicima. I dok se kulturna javnost slaže kada su u pitanju naučni skupovi posvećeni osnivaču i Andrićeva zadužbina (primer Desanke Maksimović je dokaz da se to može uraditi i bez poslednje volje pisca, a i bez novca), mišljenja o optužbama koja je nedavno izneo književnik Miroslav Karaulac o tome da se Zadužbina više bavi materijalnom stranom Andrićevog dela, nego njegovim duhovnim trajanjem su podeljena. Činjenica je da od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo, čime se svakako obezbeđuje duhovno trajanje njegovog dela. Ali, činjenica je da još uvek nije izašlo ni jedno kritičko izdanje Andrićevih romana. “Taj posao je u planu”, kaže Radovan Popović i dodaje: “Wih je moguće raditi tek kada se sve prouči. U UO je nekoliko akademika na čelu sa Miroslavom Pantićem, Nikšom Stipčevićem, Qubomirom Simovićem i drugima. Ja sam jedini marginalac među njima i ne sumnjam da će taj posao biti obavljen na najbolji mogući način”. Ako zadužbina poput Andrićeve nije u stanju da se tako lako prihvati posla izdavanja kritičkih izdanja, onda samo možemo da pretpostavimo kako je drugim zadužbinama. Ili da pogledamo primer Zadužbine Desanke Maksimović koja je taj posao već obavila, a onda se “saplela” na autorska prava. “Kritičko izdanje postoji, ali mi iz skromnosti i neregulisanih odnosa moramo da ga zovemo naučnim izdanjem”, kaže dr Ana Ćosić-Vukić, predsednik Upravnog odbora Zadužbine “Desanka Maksimović”. O čemu se zapravo radi?” “Inicijativom profesora Slobodana Ž. Markovića, koji je deset godina bio na njenom čelu, Zadužbina je 1995. godine pokrenula rad na naučnom izdanju Celokupnih dela Desanke Maksimović, koji je priveden kraju 2003. godine, ali nije došlo do njihove izdavačke realizacije zato što su se nosioci autorskih prava (porodica Desanke Maksimović) opredelili za komercijalno izdanje i ustupili autorsko pravo izdavačkoj kući “Draganić”. Celokupna dela Desanke Maksimović imaju 18 tomova i sama činjenica da su Sabrana dela imala samo osam tomova, pokazuje koliko bi takvim izdanjem saznanja o stvaralaštvu Desanke Maksimović bila proširena, koliko bi se promenile predstave i ocene o njemu i podstakla celovitija i kompleksnija izučavanja. Došavši na dužnost predsednika Zadužbine “Desanka Maksimović”, 2004. okupila sam ponovo redakciju i priređivači – ugledni naučnici (Slobodan Ž. Marković, Radovan Vučković, Staniša Tutnjević, Miodrag Sibinović, Boško Suvajdžić, Dušan Ivanić, Ana Ćosić-Vukić, Nada Bogdanović-Mirkov, Bojan Đorđević, Aleksandra Vraneš, Zorica Savić-Ivkov) izvršili su novu redakciju, tekstovi su prevedeni u elektronsku formu i čekamo izdavača. Radovan Popović je sačinio i životopis Desanke Maksimović koji čini sastavni deo svakog naučnog izdanja. Da bismo skrenuli pažnju kulturne javnosti na ovaj značajni, obavljeni ali izdavački nerealizovani posao izdali smo kritičko izdanje Desankine zbirke Tražim pomilovanje koju je priredio Staniša Tutnjević i organizovali naučni skup posvećen samo ovoj zbirci”, objašnjava Ana Ćosić-Vukić i dodaje: “Najznačajniju pomoć imamo od Narodne biblioteke Srbije u čijoj zgradi se nalaze naše prostorije. U suštini snalazimo se uz velike napore, a u proteklih nekoliko godina za naš rad su posebno razumevanje imala ministarstva prosvete i vera. Nažalost, Ministarstvo za kulturu nas ne finansira. Svesna sam da je naučno izdanje koje ispunjava sve zahteve kritičkog izdanja nekomercijalno i skupo jer podrazumeva otkup autorskih prava čiji vlasnik nije Zadužbina, već porodica pesnikinje.” Ali, posao je završen i institucije srpske kulture i posebno njeno ministarstvo ne bi trebalo da bude ravnodušno prema takvom projektu.