Šta bi rekao De Gol

Predsednik Nikola Sarkozi najavio je da će se Francuska vratiti u vojnu strukturu NATO-a, iz koje ju je još 1966. izveo Šarl de Gol, kada je učvrstio temelje nezavisne francuske spoljne politike. U isto vreme on se obavezao, na samitu NATO-a u Bukureštu, da u Avganistan, gde evropske trupe izbegavaju oružane sukobe sa talibanima, pošalje bataljon francuskih vojnika, u pomoć kanadskom kontingentu koji se nalazi na vrelom ratištu. Šta bi na ovo rekao De Gol? Dva su pitanja ključna nakon Sarkozijeve najave. Prvo, da li Francuska, svojom iznenadnom privrženošću savezu iz kojeg je vojno bila odsutna više od četiri decenije, napušta osnovne odrednice nezavisne spoljne politike? Drugo, zašto želi da se u puno članstvo vrati sada, kad se NATO iz defanzivne vojne formacije, kakav je bio u De Golovo vreme, preobraća o ofanzivni političko-vojni savez koji se sve češće, i van Evrope, stavlja u službu američke globalne strategije? Kad je De Gol napustio NATO, ozlojeđen američkom dominacijom u komandnoj strukturi alijanse, Zapad je u tadašnjem Sovjetskom Savezu i Varšavskom ugovoru imao velikog ideološkog i vojnog neprijatelja. Izdvajanje Francuske, jedne od ključnih geostrateških zemalja Evrope, nanelo je tada težak udarac Americi i izazvalo najdublju krizu u NATO-u od nastanka saveza 1949. U Kremlju je bila učvršćena vlast Brežnjeva i Kosigina posle obaranja Hruščova, Sovjetski Savez je imao prednost nad Amerikom u kosmičkoj i nuklearnoj trci, Amerikanci su sve dublje tonuli u rat u Vijetnamu, koji je De Gol javno osuđivao. Ukratko, okolnosti u kojima se Francuska distancirala od NATO-a teško su pogodile zapadno jedinstvo i De Gol je toga nesumnjivo bio svestan, ali mu je nezavisnost Francuske bila važnija od svega. Taj koncept je na drugoj strani Lamanša dobio zajedljiv naziv: „NATO a la carte”. Sada, kad Sarkozi približava Francusku NATO-u, zapadna alijansa nema nijednog velikog vojnog i ideološkog neprijatelja, nema saglasnosti oko pravih razloga svog postojanja, nema jedinstva u angažovanju trupa u kriznim područjima u svetu, niti zajedničkog pristupa u ratovima koje vodi pod američkom komandom. Nije uhvaćen Osama bin Laden, a vojnom silom nije suzbijen, niti će moći da bude suzbijen, globalni terorizam. Istina, savez se proširuje novim članicama, ali je podvojen i raskoljen od američke okupacije Iraka 2003, što je poremetilo ukupne transatlantske odnose. Francuski kontingent od 700 ljudi, koji će Sarkozi poslati u Avganistan, teško da će ohrabriti 47.000 tamo angažovanih vojnika NATO-a da ostanu na ratištu do konačne pobede. Zamisao o povratku Francuske u puno članstvo NATO-a, koja je u opticaju u francuskom političkom životu već nekoliko meseci, povezana je sa dve Sarkozijeve namere. Jedna je da poboljša francuske odnose sa SAD, koji su za poslednjih pet-šest godina pali na najniži nivo od De Golovog razlaza sa Lindonom Yonsonom. Druga namera je dvostruka. Sarkozi najpre želi da, posle povraćaja Francuske u vojnu komandu NATO-a, za uzvrat dobije američku podršku svom omiljenom projektu o jačanju „Evropske politike bezbednosti i odbrane”, ali ne kroz stvaranje formacija paralelnih mehanizmu NATO-a ili suprotstavljenih njemu, nego kroz ugrađivanje tih snaga u strukturu atlantske alijanse. A potom, vreme je, po mišljenju Sarkozija, da SAD prepuste južnu komandu NATO, lociranu u Napulju, nekom evropskom, a to znači francuskom, admiralu. Sve bi to, po njegovoj proceni, vodilo povećanoj odgovornosti saveznika za zajedničku bezbednosnu sudbinu, na čemu Amerikanci posebno insistiraju u poslednje vreme. A i bataljon za Avganistan je ponudio u pravo vreme, kad je Amerikancima najpotrebniji. Ako Amerika, kojoj je Sarkozi usred Vašingtona izjavljivao ljubav („Volim Ameriku”, uzvikivao je za vreme posete), možda drukčije nego u Širakovo vreme gleda na projekt „Evropska politika bezbednosti i odbrane”, uticajni saveznici iz Evrope su rezervisani. Jedni u projektu vide „trojanskog konja Francuske”, a drugi su protiv „evropske armije”. Amerikanci su možda dali Sarkoziju povoda da se nada. Američki ambasador u NATO-u Viktorija Naland tvrdi da „Vašington više nema problema sa Evropskom politikom bezbednosti i odbrane”. Naravno, za Amerikance bi povratak Francuske u vojnu komandu NATO-a bio veliki dobitak, a ostvarenje projekta koji žele Francuzi zavisiće, u tom slučaju, od novih okolnosti. Obe strane su svesne da, uprkos Sarkozijevoj ponudi, koja bi se mogla realizovati iduće godine, neke značajne razlike ostaju. Francuska nije za globalni NATO, kao što nije ni za prijem Ukrajine i Gruzije u članstvo – da ne ljuti Ruse.