Šta bi Makijaveli danas rekao

Zaokupljenost sižeom ’moći’ uvek je u trendu, tako da ne čudi što se, po ko zna koji put, kao sjajna pop-zvezda ukazao Nikolo Makijaveli, filozof iz renesansne Firence”, kaže Kristina Bauer-Jelinek, profesorka i „trener menadžmenta” na Bečkom univerzitetu. Iako italijanska renesansa nije dala značajnog filozofa, Makijavelijeva pojava obeležila je početak dominacije specifične političke filozofije koja, kao i ime njenog autora, vekovima izaziva zgražanje, iako su, hteli mi to ili ne, temeljno studiranje i potražnja za njom – u stalnom porastu. Mora se priznati da bi gotovo svi razmišljali kao Makijaveli, samo kad bi imali hrabrosti i odrekli se pretvaranja koje je nametnuo građanski moral. Intelektualno poštenje iskazano u Makijavelijevim delima bilo bi nemoguće u bilo kojoj zemlji osim u antičkoj Grčkoj, koja je teoretsko vaspitanje dugovala sofistima. Makijaveli je rođeni Fjorentinac iz relativno dobrostojeće porodice, a kad je sazrevao, Firencom, tada najcivilizovanijim gradom na svetu, vladao je Savonarola, čiji je bedni kraj ostavio dubok utisak na mladog Nikola. (Đirolamo Savonarola, 1451-1498, dominikanski kaluđer, na čelu Firence, od 1494. do likvidacije 1498; poznat po religioznoj reformi, antirenesansnim propovedima, spaljivanju knjiga; propovedao protiv moralne korupcije sveštenstva, a glavni protivnik je bio papa Aleksandar VI; Savonarolu katkad nazivaju prethodnikom Martina Lutera i začetnikom protestantske reformacije.) Mladom Makijaveliju nije bilo teško da zapazi da su oduvek propadali nenaoružani proroci poput Savonarole, a pobeđivali samo oni koji su imali moć u rukama. Savonarola je za četiri godine uspeo da obnovi puritanizam i okrene ljude od hedonizma i luksuza. Ali pobeđen je i spaljen na lomači. Kao moćnike, koji su pored neprijatelja kažnjavali i neposlušne sledbenike, Makijaveli pominje Mojsija, Kira, Tezeja i Romula. Hrista, međutim, koji je odličan primer za onoga ko gubi glavu jer nema moć, ne pominje, što je i bilo tipično za doba renesanse u kojoj je Božji sin u intelektualnim krugovima bio ignorisan. Posle Savonarolinog pogubljenja, Makijaveli je dobio manje značajnu službu, ali je po povratku Medičijevih na vlast, 1512. izgubio posao u fiorentinskoj vladi. Prvo je zatvoren, a kasnije je imao dozvolu boravka van Firence. U nedostatku pametnijeg posla, u izgnanstvu je napisao svoje najpoznatije delo Vladalac. Delo je posvećeno vladaru Lorencu, čiji je jedan sin u 14. godini postao papa i uzeo ime Lav X. Kako nije uspeo da umilostivi Medičijeve, ostao je i dalje u izgnanstvu i nastavio sa pisanjem. Umro je na dan kad je Rim opljačkala vojska Karla V. Ta godina se uzima i kao kraj italijanske renesanse. Makijaveli nikad nije zaboravljen ni među vladaocima niti među političkim teoretičarima, ali sada, 570 godina posle Makijavelijeve smrti, pojavljuju se publikacije čiji naslovi kao ukras sadrže i ime čuvenog stratega moći, a odnose se i na druge oblasti života, a pre svega na biznis: među njima su i Mali Makijaveli za umetnike preživljavanja Franka Nojmana, Makijaveli za svađalice Beno Hojsena, Makijaveli vas čini moćnim Vernera Švajnfeldera... Da je potreba za takvom ohrabrujućom literaturom u porastu, ne samo zbog želja za rukovođenjem i dirigovanjem, već i zbog neprijatnog osećanja nemoći, pokazuju i naslovi Moj šef je guzica, vaš takođe? – bestseler autorke Margit Šenberger, posle koga je došlo do poplave poput – Osveta šefu Suzane Rajnker, Neprijatelj u mojoj kancelariji Martina Verlera i mnogo drugih koji govore da je radna atmosfera u preduzećima blizu tačke mržnjenja. Studija Instituta Galup kazuje da 68 odsto zaposlenih radi samo onoliko koliko mora, tj. koliko je propisano, 19 odsto je otkazalo ljubav firmi i radi što manje može, a samo 13 odsto preostalih uverava da bi za preduzeće dali sve od sebe. Umesto za firmu, sve češće se radi protiv nje. Tačno milion radnika u Nemačkoj smatra sebe žrtvom mobinga. Posledice: pad produktivnosti i izgubljeni radni sati koji godišnje odnose najmanje 15 milijardi evra (prema časopisu „Psihologija danas”). Međutim, pojavio se i relativno nov fenomen: sve češće i šefovi su žrtve mobinga koji nad njima sprovode saradnici. O tome se malo govori jer oni koji rukovode u paničnom su strahu da će se saznati kako su nesposobni. Najveći broj takvih šefova su dobro školovani, dobro im ide retorika, li im strategija moći ne uspeva, kaže profesorka Bauer-Jelinek i upozorava da je u liberalnom kapitalizmu i surovoj konkurenciji slabost u primeni strategije moći fatalna. Uz to, proživljavamo fazu dominacije finansijskih žonglera koji naročito zakidaju na platama i novim radnim mestima, kaže industrijski psiholog Valter Bungard. Problem je što neophodna reorganizacija i premeštanje ljudstva ne idu istovremeno. Takve mere daju plodove samo kad se u ostvarivanje uvedu svi saradnici, kad se stvori osećanje pripadnosti (to smo mi) tj. kad svi zasuču rukave. Bungard ističe da su mnogi dobri stručnjaci kasno obaveštavaju o reorganizaciji, da se osećaju potcenjenim, tako da i sami odlaze. Ostaju samo oni sa manjim sposobnostima ili oni koji ne mogu naći posao na drugim sličnim mestima. „Tako nešto je za firmu sve sem produktivno”, kaže Bungard. Loš osećaj se javlja i među nosiocima posla. „Među njima se primećuje stvaranje plaćeničkog mentaliteta”, kaže Bungard koji je sproveo studiju o lojalnosti u preduzećima. „I kad se zalažu u poslu, zaposleni to ne čine zarad napretka firme, nego za svoj račun.” Odnosi su surovi, jer se svako bori protiv svakog. Tome se moraju dodati i negativne vesti o masovnom otpuštanju, koje pogoršavaju atmosferu: pogledajte „Nokiju”, „Simens”. To što je konjunktura, upravo, pozitivna, ne menja lošu atmosferu. Iz upitnika agencije Forca vidi se da 44 odsto radnika tvrdi da je klima u firmama gora nego što je bila. „Lojalnost je nešto što iščezava”, komentariše ekspert Bungard. Nikolo Makijaveli bi na ovakav razvoj samo odmahnuo glavom. NJemu su plaćenici uvek bili sumnjivi. „Plaćenici su nekorisni i opasni”, pisao je u najpoznatijem delu Vladalac. „Onaj ko moć zasniva na najamnicima, nikad neće biti siguran tu gde je; jer, najamnici su nejedinstveni, nisu častoljubivi, ne može im se verovati, prema prijateljima su drski, a prema neprijatelju kukavice, nisu bogobojažljivi i ne veruju ljudima”. Lojalnost i vernost su za Makijavelija potporni stubovi na kojima počiva moć. U uobičajenom smislu, makijavelistom se smatra neko ko, uopšte uzevši, ne brine mnogo o skrupulama. Američki autor Stenli Bings u knjizi Šta je učinio Makijaveli navodi primere ljudi iz istorije ili moderne privrede koji su se peli ka vrhu, navodno makijavelistički: od Kaligule, preko Staljina do holivudskog filmskog producenta Skota Rubina koji je za šest godina izolovao i bukvalno uništio 250 privatnih asistenata. Po Bingsovom mišljenju, savetodavci one koji žele moć moraju snabdeti bezdušnim uputstvima (i rođenu majku po potrebi treba ostaviti pred vratima) i dovesti ih na kormilo velikih svetskih firmi, čak i ako bi se zbog ovakve lektire i sam Makijaveli okrenuo u grobu. Jer u Makijavelijevim spisima se nije radilo o moći kao svrsi, samoj za sebe, već o moći koja donosi opšte dobro. Malo je poznato da je Makijaveli bio – republikanac. Vladavinu jednog lica smatrao je legitimnom samo u prelaznom vremenu, jer republike pružaju više opšte dobrobiti nego moćnik koji uvek ide za egoističkim interesima. U modernoj preduzetničkoj stvarnosti, ovo se uglavnom ne primećuje. Tako, na primer, Stiva DŽobsa, gazdu „Epla”, mnogi uvažavaju kao kultnu pojavu, jer ga smatraju čovekom koji je doveo do tehnološkog napretka. Kad ga je američki magazin Forčn proglasio „najmoćnijim menadžerom” sveta, odmah su počeli da ga nazivaju „Makijaveli”, što nije poređenje koje se daje od milošte. Očigledno da Makijavelijeva lektira nije baš tako laka. Kad je Makijaveli govorio „uništi svog neprijatelja potpuno”, on je mislio – doslovno. NJegovi saveti se uvek mogu primeniti u istorijskom kontekstu. Vladalac je najteže i najopasnije učenje velike škole strategije; neki elementi se mogu u potpunosti primeniti u modernom menadžmentu. Volja za moć – bez obzira da li je inspirisana makijavelistički, izgleda u savremenom evropskom društvenom kontekstu – problematično. O tome se radije govori korišćenjem pojma – „kompetencija rukovođenja”. Ovo je sasvim u vezi sa novijom istorijom. Tako su Studije o autoritarnim karakterima Teodora V. Adorna, nastale 1950. pod direktnim uticajem događaja iz Trećeg rajha, u stvari, naučni model kojim se objašnjavaju lične osobine sa potencijalima za fašističko i antidemokratsko vladanje. Adorno ljude orijentisane ka sticanju moći opisuje kao naprasite, sadističke, fašističke, opsednute predrasudama i neurotične. Do danas, u nemačkoj kulturnoj svesti, sam pomen reči moć upućuje na zloupotrebu. Samo kad se uz nju ističe nešto kao moć deteta ili moć žene, pojam zvuči pozitivno, jer se radi o moći onih koji su nemoćni. Oduvek, naglašava trener menadžmenta Erik Dihsmajer, moć, jednostavno, omogućava uspeh u životu. “Ona je osnovni preduslov za snalaženje, razvoj i uspeh. Da bi na nešto imali uticaj, morate posedovati moć”, dodaje. Moć je “muška”, u najmanju ruku. U evropskim vrhovima vlasti i privrede, i na drugim rukovodećim pozicijama, i danas glavnu reč vode muškarci. Razlozi su mnogostruki, ali su neki prouzrokovani greškama koje prave dame: one misle da su unutrašnja sposobnost i raniji lični uspesi dovoljni za pravljenje karijere. NJima su očigledne i hvalisave demonstracije moći glupe i smešne. Zbog takvog shvatanja, u menadžmentu najčešće uspevaju samo do srednjeg nivoa. Međutim, žene orijentisane ka karijeri, izgleda da su već shvatile šta treba da rade, piše švajcarski list „Veltvohe”: sve češće su spremne da na putu ka uspehu bezobzirno primenjuju sva sredstva – kao i muškarci, ali da u igru ubacuju i ženstvenost. U nedavnoj anketi među mlađim severnoameričkim ženama, pokazalo se da 50 odsto njih koristi ženstvenost na radnom mestu, sa namerom skretanja pažnje na sebe. Donedavno, takva praksa je bila neuobičajena. Za postfeminističku pramajku u borbi za žensku moć u biroima i drugde, smatra se američka spisateljica Herijet Rubin, koja pripadnicama ženskog pola savetuje da smesta odbace svoje predstave o moralu, kad god im se učini da im smetaju u napredovanju. Neobičnim savetima Rubinova je od 2000. širom sveta postala autorka bestselera, neke vrste „Biblije za karijeristkinje”. Naslov knjige je „Makijaveli za žene”. Mnoge žene, a i neki muškarci nisu prihvatali važeća klasična pravila moći. Profesori personalnog menadžmenta savetuju klijentima uzdržano i zatvoreno ponašanje u poslovnim razgovorima. Tvrde da što čovek više govori, to je prosečniji i jasnije mu se vide slabosti. Kad se konkurenti žele oslabiti, onda se o njima šire glasine. Prednošću se smatra i vežbanje u prilagođavanju važećim pravilima, čime se protivnicima pruža najmanje prostora za udar. To sve ne mora izgledati naročito simpatično, ali oni koji žele moć, simpatija se odriču laka srca. Mnogi su ubeđeni da će budućnost pripasti drugačijoj ideologiji uspeha: demokratskom stilu rukovođenja, za kakav se zalaže Geri Hemel, guru američke strategije menadžmenta, što je obrazložio i knjizi „Kraj menadžmenta”, koja je izašla u februaru ove godine. Kao odličan primer za to on navodi veliko severnoameričko preduzeće „Hol fuds” koje je napravilo veliki napredak kad je organizaciju zasnovalo „ne na strahu, već na ljubavi”. Principi preduzeća su: sloboda i odgovornost, zajedništvo i konkurencija, služba društvu i dobar profit. Da je sve ovo samo prividno protivrečno pokazuje uspeh preduzeća i odlična radna klima. I savremeni jezik je pacifikovan, uglavnom pod uticajem različitih mirovnih pokreta koji su uspeli da izvesne životne zavisnosti učine jasnim, kaže Kristine Bauer-Jelinek. To je samo po sebi dobro, ali, s druge strane, kaže ona, ukoliko postanemo preterano miroljubivi, nećemo moći izgurati ni jednu jedinu stvar i ni u čemu nećemo uspeti. Ona objašnjava: “Postoje miroljubive forme moći koje se baziraju na ubeđivanju, argumentaciji, ponudama i ’otpisivanju’ ranijih nesporazuma. Kad to ne daje plodove, na scenu stupa borbena strana ljudske prirode. Tad se postavlja pitanje – kako se boriti. Recept je prost: probiti se i braniti se. Sve je to u sferi sticanja ’čiste moći’ koja je legitimna. Kad se krene u korupciju, manipulacije, podvale, mobing i pretnje, onda je to pokušaj sticanja ’prljave moći’. Ta moć se zloupotrebljava.” Mora se delovati što pre protiv neproduktivne depresivne klime u mnogim preduzećima, tvrdi profesor ekonomije Valter Bungard. „Zbog demografskog gubitka, za nekoliko godina će doći do nedostataka dobro uvežbanih i sposobnih mladih ljudi.” Za ovakve ljude firme će se tući i pokušaće ih motivisati odličnim uslovima. Tu će biti nezaobilazan dobar utisak koji ostavlja preduzeće: „poštenje, etika, fer-plej – biće strateška prednost u konkurenciji. Saradnici će morati steći utisak da im se isplati sopstveno zalaganje i ulaganje u firmu”, kaže Bungard. Da li su te ohrabrujuće prognoze uopšte realistične ili će se morati preseliti u područje utopije, pokazaće vreme. U svakom slučaju, mora se znati da ukoliko neko želi prevazilaženje ratnih pravila među vladaocima u menadžmentu, prvo mora naučiti kao da ih prepozna i da ih prozre. Preveo s nemačkog MOMČILO B. ĐORĐEVIĆ MAKIJAVELI – čovek na lošem glasu Istoričar, diplomata i ministar rata Nikolo Makijaveli (1469-1527) i danas je predmet razgovora stručnjaka raznih vrsta. Pre svega, raspravlja se o njegovom spisu „Vladalac” u kome se bez pardona raspravlja iznad svih moralnih nazora zapadnog građanskog društva Ono što su žitelji gradića Cezene videli u rano jutro 26. decembra 1502. nije bio ni izbliza prizor koji bi podsećao na proteklo božićno veče. Na trgu gradića ležalo je mrtvo telo omrznutog gradskog upravitelja Ramira d’Orka. Bilo je presečno i razdvojeno na dva dela. U jednu polovinu je zaboden drveni kolac, dok je iz druge kao dekoracija štrčao nož. Ne može se reći da građani Cezene bejahu tužni zbog kraja guvernera za čiju se smrt, inače, smatrao odgovornim „Hercog”, u stvari, Čezare Bordžija, papin sin. Čezare, dvadesetsedmogodišnji moćnik, pokorio je taj gradić u pokrajini Romanja, a uz pomoć opunomoćenika Ramira d’Orka, ugušio bi svaku pobunu u korenu. Zbog čega je njegova „desna ruka” ubijen na tako spektakularan način, nije teško odgonetnuti. Bordžiji se učinilo da tolika količina mržnje potčinjenih građana može postati opasna. Zbog toga je D’Orko postao teret i žrtvovan je na oltaru političke potrebe. „Grozna predstava”, komentarisao je 1513. istoričar i izaslanik u tom gradu, Nikolo Makijaveli, „zadovoljila je narod, a istovremeno, respekt prema Bordžiji je ostao nedirnut”. Čezare Bordžija, sin je pape Aleksandra VI, u spisima Makijavelija zaslužuje najvišu ocenu. Imao je težak problem jer je morao ubiti brata ako bi ostvario očeve dinastičke težnje. Posle smrti oca, tj. pape Aleksandra VI, sve teritorije bi ostale njemu, a ne papskoj državi. Važan cilj Čezara Bordžije bila je isplanirana manipulacija Kolegijumom kardinala, kako bi sledeći papa bio jedan od bliskih porodičnih prijatelja. Čezare, ističe Makijaveli, nije uspeo, ali samo zbog zlehude sudbine. Neposredno po očevoj smrti i sam se teško razboleo. U međuvremenu, protivnici su za papu izabrali najvećeg neprijatelja familije Bordžija. Pred smrt, Čezare se poverio prijateljima: za sve postarao, osim da će u času očeve smrti i sam umirati. Italija je bila pošteđena upada stranih vojski sve do 1490, do napada francuskog kralja Šarla VIII. U Italiji je pet značajnih država: Milano, Venecija, Firenca, Papska država i Napulj. Političke igre i borbe za prevlast bile su vrlo složene. Manji vladari, uglavnom tirani, vodili su borbe bez prestanka, ali osim što su se međusobno trovali i jedni drugima organizovali atentate, u borbama gotovo da se nije ginulo. Vojnici su bili plaćenici i najvažnije im je bilo da ostanu živi. Ratovi nisu ometali trgovinu, niti razvoj zemlje i bogaćenje već bogatih. Ali kad su napali Francuzi, zemlja nije ni imala odbranu. Francuski vojnici su užasnuli Italijane jer su protivnike u borbi stvarno ubijali. „Il Principe” (Vladalac), na prvi pogled izgleda kao zbirka preporuka za vladaoce. Da li vladalac mora održati svoja obećanja? Odgovor: samo kad mu to koristi. Per saldo, ovaj politički savetnik tretira sva ključna pitanja, a u osnovi, uvek je reč o tome kako osvojiti moć i zadržati je. Da li je vladalac tiranin, narodni tribun, kraljevske krvi ili izabran na republikanski način, nije bitno. Važnije su istorijske lekcije, naročito one koje govore da gospodar mora dobro utvrditi grad i naročito svojom mudrošću, poznavanjem ljudi i silinom poteza koristiti ukazane prilike. Svi zajedno, ovi saveti su iskorišćeni da bi se od Makijavelijevog imena stvorio pojam makijavelizam, koji se i dan-danas primenjuje kao sinonim za svakojaki cinizam u politici. Tekst iz knjige Vladalac ima auru nečeg demonskog. Međutim, mudri istoričari ideja, smatraju Makijavelijeve analize, prepune primera, pionirskim delom. Razdvajanjem od hrišćanskog morala, njegove analize su utemeljile političku teoriju novog vremena. Autor koji je u političkoj karijeri i na svojoj koži iskusio i najbolje i najgore, dodelio je žestini delovanja najveći značaj. Pomoglo mu je iskustvo koja je imao sa dinastijom Mediči. Najveći uspeh u životu bilo je poslanstvo koje je vodio na teritoriji Čezara Bordžije, i to baš u godini pomenutog ubistva u Cezeni. Tvrdnja da je Makijavelijev Vladalac slika brojnih zlodela Bordžije, nazvanog „Hercog”, izgleda preteranom. Činjenica je, međutim, da je realpolitičar Makijaveli, koji se brinuo o državničkim rezonima, uzeo u odbranu ubistvo počinjeno nad D’Orkom. „Kad saberem sve ono što je učinio ‘Hercog’, ne mogu da mu prigovorim i kažem da je to bilo nedelo; sasvim suprotno, meni se čini da je on primer kako se uz pomoć sreće i tuđe oružane pomoći može uspeti u vlasti.” Ovakvim pasažima može se zahvaliti što Makijavelijev Vladalac uživa famu knjige zla. Etičari upravljanja i vladanja državom, kao što je bio mladi pruski kralj Frederikus Rex, smatraju da je Vladalac dokument loših dela i zlonamerna receptura koju koriste terorističke države i njihova vođstva. Suprotna strana, međutim, ističe hladnoću argumenata, jer je Makijaveli opisivao ljude onako kakvi oni jesu, a ne idealistički, kakvi bi trebali da budu. Ovakve protivurečnosti osiguravaju Makijaveliju besmrtnost, što je tvrdio još i Kristofer Merlou. Ovaj dramski pisac izveo je na pozorišnu binu 1590. Makijavelijev duh; tako se videlo da se sa ovim besmrtnikom može računati i van granica Italije. „Koliko god da svet veruje kako je Makijaveli davno umro, njegov duh je preleteo preko Alpa. Po svemu sudeći, u mnogim državnim i privatnim kancelarijama makijavelistički pristup je daleko veći nego što bi se i moglo pomisliti. Ali, Makijaveli nije uvek mislio onako kako mu se pripisuje. Pravila moći Najpoznatiji citati i mogućnost njihovog korišćenja u konkurentskoj borbi modernih preduzeća Neke sentence iz Makijavelijevih spisa, koje se pojavljuju u knjigama i na Internetu, istrgnute su iz konteksta i iz njih se jedva može prepoznati šta je Makijaveli hteo da kaže. Drugi kraći citati, naprotiv, prikladni su kao orijentacija i pomoć u današnjoj borbi različitih kompanija. Savetnica u menadžmentu i profesorka na Bečkom univerzitetu Kristine Bauer-Jelinek, dala je analizu pojedinih Makijavelijevih rečenica, shodno njihovoj važnosti u modernom svetu. Cilj opravdava sredstvo. Još jedanput: Makijaveli to nije tako rekao i citat je prilično gust sažetak njegovih ideja. Ipak, navedena rečenica služi kao izgovor za odbranu njihovih instrumenata moći, po svaku cenu. Makijaveli se u spisima okretao i protiv vladalaca, kojima je bilo jedino važno održanje lične moći i kad su ispred opšteg dobra stavljali lične interese. Postavlja se pitanje etičnosti, pogotovu kad se primenjuju trikovi, nekonvencionalni način harangiranja i drugi neprikladni metodi. Održavanje moći u lične svrhe kontraproduktivno je i smeta interesima firmi. To ne znači da je ovaj način razmišljanja u preduzećima redak. Ne smeju se pokazati namere, nego se pre toga mora svim sredstvima pokušati dostizanje željenog cilja. Ovu rečenicu mnogi šefovi uzimaju kao povod da bi što manje komunicirali i sopstvene poslove učinili što manje jasnim svojim saradnicima. Oni se kriju iza maske i uz pomoć polurečenica i naznaka žele da uvećaju svoj značaj. Nesporazum je u sledećem: pred konkurencijom se čovek ne sme prikazati kao otvorena knjiga, nego je može obmanuti glumačkim talentom ili pokeraškim licem. Međutim, sa saradnicima se mora komunicirati na efektivan način. Oni su, na kraju krajeva, ti koji pomažu ostvarenju cilja. Kada im se šef obraća sa nerazumljivim rečenicama, kad nešto krije, oni sasvim sigurno neće težiti ostvarenju zadatog cilja. Kada si jak, onda počni bitku tamo gde si najjači, ako si slab, bitku počni tamo gde ćeš najbrže preboleti poraz. Prvi deo rečenice zgodan je za pregovore, jer je korisno razgovor preneti na polje na kome se dominira. Kad se čovek nalazi u slabijoj poziciji, ne znači da slabe tačke treba prikazati protivniku. Kada se bitka vodi da bi se smanjili troškovi sopstvenom timu, prirodno je da se na pregovarački sto prvo stave područja kojih se čovek može odreći laka srca. Uništi svog neprijatelja u potpunosti. Mnogi karijeristi pokušavaju da protivnike uklone intrigama. To, u svakom slučaju, odgovara definiciji mobinga. Ali onaj ko pribegava mobingu, može ostati bez ljudi, čime slabi sopstvenu poziciju. Optimalno je konkurenta eliminisati s posla boljim poslovnim učincima. Ko je zaposlen u preduzeću u kome su intriganti i lenjivci uspešniji od onih koji nose posao, trebao bi, ukoliko je moguće, promeniti poslodavca i započeti novu karijeru kod konkurencije. Sva nasilna sredstva moraju se primeniti odjedanput, jer se onda manje osećaju i brže zaboravljaju. Dobra dela primenjuju se postepeno, čime se bolje uvažavaju. Iz psihološkog ugla ova strategija ima opravdanje. Kad se radi grubo i neprijatno, na primer u uklanjanju i degradiranju saradnika, ili kad se smanjuje budžet, bolje je to uraditi odjedanput, jednim udarcem. Ništa tako ne demotiviše saradnike kao tzv. „taktika salame”, kad se nešto događa malo-pomalo. Što se tiče dobrih dela, pozitivni „fidbek” i priznanja u ravnomernim dozama i ravnomernim vremenskim razmacima, daleko bolje deluju nego jednokratna pohvala, ma kako ona bila velika. Saradnici moraju biti motivisani tokom cele godine, a ne samo pohvalom posle neke svečanosti. Ne može se izbeći bitka ukoliko je neprijatelj želi na svaki način. Nažalost, to je istina. Na putu uspeha moraju se prihvatiti napadi i ne treba se stideti konfrontacija. Kao objava rata mogu biti: nepravedne kritike, neistinite primedbe i nefer udari. Bes i zaslepljenost kao reakcija su kontraproduktivni i otkrivaju slabost. Majstori moći reaguju hladnokrvno. Oni započinju borbu mirnim tonom i kao nevažnu, a napadaču odgovaraju ciljanom kritikom. Dobri stratezi znaju slabe tačke potencijalnih neprijatelja i oslanjaju se na saveznike na koje u takvim slučajevima mogu računati. U ratu je važnija disciplina nego slepa mržnja. Impulsivno ponašanje predstavlja u svakoj kancelariji, uopšte uzevši, apsolutni tabu. Neko ko svakim povodom besni, nikome ne imponuje, već zbog odsustva kontrole i samosavlađivanja sopstvenog temperamenta izgleda smešno. To ne znači da čovek nekad ne može biti glasniji da bi progurao ono što želi, ali to mora biti dobro dozirano i upotrebljeno sa drugim sredstvima imaće zadovoljavajuće dej­stvo. Moćnik koji ne kažnjava onoga koji ga vara, biće smatran nesposobnim i kukavicom. Ova rečenica i danas ima vrednost: male greške su oprostive, ali kad neko nema snage da kazni prouzrokovača većih ili permanentnih grešaka, tako što će ga lišiti uobičajenih zadataka ili otpustiti, s pravom će biti označen kao nesposobnjaković i sve greške će biti njemu pripisane.