Život u malom

Gornji naslov citira naziv koji je vajar Risto Stijović (1894 ndash; 1974) sam nadenuo svojim skulpturama. Naš, bez sumnje, najbolji animalista i najveći majstor malog formata u skulpturi, Stijović je, po pravilu koje se, izgleda, uzakonilo u našoj kulturi, dobio svoju monografiju tri decenije posle smrti. Prema onoj našoj bolje ikad nego nikad, stari majstor, u poređenju sa svojim ispisnicima, još je dobro prošao. Ovaj stil edicio post mortem apsolviran je podatkom da pisac Stijovićeve monografije, dr Katarina Ambrozić, nije doživela da ovo svoje delo vidi objavljeno.

Izdavač, Biblioteka grada Beograda, potrudio se da knjiga o Stijoviću ispuni potrebne standarde (dobar dizajn, paralelni prevod na dva jezika). Ali, glavnu vrednost knjige čini egzaktni, i za čitaoce transparentni tekst Ambrozićeve. To je štivo koje, po svojoj strukturi, predstavlja uspeo sinkretizam priče o Stijovićevom životu, retrospekciju konture njegove ljudske ličnosti i detaljnu likovnu analizu njegovog dela. Monografija je podeljena na tri dela: Počeci, Pariski period i Posleratno razdoblje. Ambrozićeva sa razlogom izdvaja drugo, parisko poglavlje kao najznačajnije za Stijovića. To je vreme tako ocenjeno ako ne po onome što je Stijović tada stvorio, ono svakako po uticaju na njegovo umetničko formiranje, po delovanju uzora koji su ga stvaralački podsticali.

Stijovićev staž kod beogradskog profesora Đorđa Jovanovića, sa kojim se dobro slagao, za njega je manje važan od prilike koja mu se tada pružila, da upozna Ivana Meštrovića, i izbliza gleda kako taj veliki vajar modelira figuru Pobednika. U to vreme, već, u Stijoviću je sazrevala misao koja i danas prožima svest naših mladih umetnika ndash; da moraš otići u Pariz ako misliš nešto da postigneš. U knjizi Ambrozićeve, sledi živo, možda najzanimljivije prozno mesto iz pariske priče o Stijoviću, o hodočašću Rodenovom muzeju, o susretima sa Zatkinom, Pomponom, Modiljanijem, Brankusijem. Fluid kojim su zračila dela tih umetnika upijao se u duh i maštu mladog umetnika. Ali, od najvećeg uticaja na Stijovića iz tih dana bila je skulptura, koju je video u Luvru: remek-dela starih Egipćana i Mesopotamaca. Tako su se potvrdile reči Stijovićevog prijatelja Deškovića: Nećeš ništa naučiti u Bozaru, gledaj oko sebe i idi u Luvr.

Stijovićeva skulptorska sklonost prema animalizmu, po Ambrozićevoj, vezuje se i za njegov intimni afinitet prema životinjama, u prenosnom smislu za njegovu ljubav prema životu i za humanost. Kao nijedan naš drugi vajar, Stijović je umeo da izrazi ono meko, nežno i umiljato u izgledu tih dragih mu stvorenja, ptica, mačaka, mečića, lasica. Visoku stilizaciju oblika svojih figura, čistotu forme i svedenost pokreta, on je nasledio od svojih drevnih učitelja sa obala Nila, Eufrata i Tigra, prožetu utiskom stečenim u prisnoj blizini Brankusijevih slobodno oblikovanih skulptura, nefiguralnih, a ipak živih. Istovetno osećanje intimnosti života prožima Stijovićeve ljudske figure, devojačke aktove i portrete.

U životu ovog dugovečnog umetnika značajan je period rada koji Ambozićeva naziva posleratnim. Stijović se tu potvrđuje kao zreo stvaralac, velike umetničke, moralne i ljudske doslednosti. Jedan je od retkih vajara koji, u prvim godinama posle rata, nije podlegao uticaju doktrinarnog socrealizma. Prema svedočenju Ambrozićeve, on je prvi vajar koji je, u jesen 1951. godine, samostalno izlagao skulpture u posleratnom Beogradu. Wegova izložba u galeriji ULUS-a na Terazijama i danas se pamti po do tada neviđenom uspehu kod publike...

U tom periodu Stijović dovodi do svojevrsnog savršenstva tehniku obrade svojih omiljenih materijala, drveta, crvenog granita i belog mermera.

Prefinjene intimnosti u osećanju života i sveta, i pravi uzor artističke perfekcije u izrazu, Stijović, prema sudu Ambrozićeve, predstavlja primer jednog od retkih naših umetnika kome se ne može prebaciti što je radio uvek isto, i završio onako kako je počeo ndash; otkrivajući veličinu života u malom.