Kako osvajati slobodu?

U Solunu je ovog meseca održana najprestižnija evropska pozorišna manifestacija – Premio Evropa. Pokrenuta je pre dve decenije kao vrsta pilot programa, a u međuvremenu, izrasla je u vodeće godišnje okupljanje pozorišnog sveta, čija je kruna dodela Evropske pozorišne nagrade (umetnicima čiji je opus uglavnom zaokružen) i priznanja Nova pozorišna realnost (autorima mlađe i srednje generacije, čiji je rad u punom usponu). Tako je, ove godine, Evropsku pozorišnu nagradu dobio francuski reditelj Patris Šero (1945), dok su priznanje Nova pozorišna realnost podelili nemačka koreografkinja Saša Valc, poljski reditelj Kšištof Varlikovski i švajcarska trupa Rimini Protokol. Inače, svi dobitnici ove nagrade poznati su i našoj publici, kao učesnici Bitefa. Patris Šero značajan je po brojnim zanimljivim i inovativnim režijama klasike, pre svega francuske, ali isto tako i postavkama jednog od vodećih francuskih dramatičara savremenog perioda, Mari-Bernar Koltesa. Budući da se u novijem periodu bavi pre svega operom i filmom, publika u Solunu nije videla njegove pozorišne predstave, nego takozvana scenska čitanja. Rad Saše Valc (koja iz zdravstvenih razloga nije prisustvovala dodeli) takođe nije prezentovan putem predstave, a trupa Varlikovskog izvela je “Očišćene” Sare Kejn, predstavu koja je gostovala pre nekoliko godina i na Bitefu. Švajcarska trupa Rimini Protokol prikazala je “Mnemopark” sa glumcima koji nisu profesionalni, već vrhunski maketari (prave železnice i druge slične predmete u vidu maketa): jedna u osnovi odlična ideja, uz upotrebu različitih tehnika video-prezentacija, ipak, više je delovala kao zanimljiva prezentacija izvođačkog postupka nego zaokružena predstava od sat i po. Ova ugledna manifestacija povremeno dodeljuje i specijalne nagrade, pretežno stvaraocima čiji se angažman vezuje za osvajanje društvenih i političkih sloboda. Ove godine to je bilo belorusko Slobodno pozorište, iz Minska, koje deluje kao snažna opozicija Lukašenku. I tu možda dolazimo do najzanimljivijeg dela priče: reč je o trupi koja praktično radi u poluilegalnim uslovima i doživljava redovne neprijatnosti od režima. Wihovi ispovedni monolozi zbilja zvuče uznemirujuće i nemogućno je ne osetiti elementarnu ljudsku empatiju: ali istovremeno – nekoliko njihovih prikazanih predstava uglavnom su nerazvijene scenske forme, bez ozbiljnijih umetničkih dometa. Na razgovoru o ovom beloruskom teatru, a koji je vodio jedan od vodećih evropski kritičara, Majkl Bilington iz “Gardijana”, Jovan Ćirilov je primetio – i naišao na razumevanje mnogih – da se protiv nedemokratskog režima treba boriti pre svega dobrom umetnošću i osmišljenom estetikom. Kao primer naveo je Srbiju koja ima tradiciju političkog pozorišta i različite oblike osvajanja slobode putem teatra, još od vremena “Godoa”, dakle – preko pet decenija. Ćirilov je, takođe, pomenuo i slučaj velikog pisca i intelektualca Harolda Pintera, koji pokazuje sve simpatije za ove borce protiv Lukašenka, ali koji je tokom devedesetih podržavao Miloševića. Majkl Bilington pokušao je, ne naročito ubedljivo, da relativizuje Pinterov stav, navodeći da on nije bio pristalica Miloševićeve politike, već samo protivnik bombardovanja Srbije. Stav Ćirilova bio je dosta jasan: da je grupa evropskih intelektualaca, u želji da pronađe izvesne nijanse u složenim političkim prilikama na Balkanu, ili recimo da oponira zapadnom establišmetu, zapravo doprinosila pokušaju abolicije jednog duboko nedemokratskog režima. I tu nije kraj: na ceremoniji dodele, na scenu je izašla velika grupa članova beloruske trupe, sve sa decom (uz napomenu: “Kao što znate, mi dolazimo iz jedne postsovjetske republike, tako da smo ljudi kolektiva”): doneli su zastavu na kojoj je Belorusija uokružena zvezdicama Evropske unije, pozvali Žaka Langa (direktora manifestacije) da iz prvog reda dođe na scenu i pomogne im da je razviju. Što je Lang, nemajući kud, i učinio. A Srbija, kako je neko nedavno primetio, još uvek nije u Evropskoj uniji, ali Jugoslovensko dramsko pozorište jeste: u Solunu je bilo prisutno kao član Evropske pozorišne unije, najelitnije međunarodne pozorišne asocijacije. Kao, uostalom, i Srpsko narodno pozorište, u svojstvu člana Evropske pozorišne konvencije.