Konjina i princeza

Kod Tolstoja ima ona scena kad se brat Ane Karenjine, Stepan Arkadijevič Oblonski, budi iz slatkog sna. Cokće zadovoljan, do trenutka kad “po staroj devetogodišnjoj navici, ne ustajući”, posegne rukom prema mestu gde mu je u sobi za spavanje bio okačen kućni mantil. I tad se odjednom trgne i shvati kako i zašto više ne spava u sobi sa svojom ženom nego u kabinetu. I namršti se. Čak i kad sve prođe “civilizovano i ljudski”, kako to vole da naglase srećno razvedeni parovi, jutarnja realnost najviše boli. “Posle razvoda, promenio sam navike. Celu noć bih radio i odlazio u krevet ujutro. Pustio sam bradu, kupio motor. Vratio se kod roditelja. Moja bivša supruga Ivana, majka naše ćerke Ive (10), tvrdi da sam pola godine bio u teškoj depresiji. Nije u pravu, bio sam u depresiji skoro dve godine, samo sam vešto krio”, kaže Aleksandar Markov (40), prevodilac i pi-ar menadžer iz Beograda. Markov, danas suvlasnik jednog uspešnog restorana nadomak Beograda, ponovo se oženio i ima još jednu kćer, Taru (2). NJegova bivša supruga takođe je u novom braku i pored Ive, ima i blizance Lazara i Luku (4). Zašto su se razveli Aleksandar i Ivana? “Ona kaže da sam bio isuviše opterećen poslom, neodgovoran i da je nisam dovoljno voleo. Ja mislim da se tad već zaljubila u svog sadašnjeg muža, mog druga iz gimnazije”, kaže Markov. Jedna od čuvenih zabluda o razvodu jeste i ona kako posle razvoda i razdvajanja – žene pate više od muškaraca. Sva istraživanja dokazuju da se muškarci, jednostavno, teže privikavaju na promene koje donose razvod i razdvajanje. Za razliku od žene, kojoj je bogomdano da tuguje i to sve sa detetom u naručju i spiskom obaveza u borbi sa svakodnevicom, muškarac je katapultiran iz porodičnog gnezda, bez partnerke, bez deteta. Višestruki gubitnik. Preljuba je još uvek u „top ten” razloga za razvod, mada je znatan broj i onih žena koje i pored dokaza da ih suprug vara – odustaju od brakorazvodne parnice. Nasilje i alkoholizam su u Srbiji česti razlozi za podnošenje tužbe za razvod braka. U poslednje vreme, kocka i kladionice, takođe. Bar onako kako te razloge definišu žene koje žele razvod. Muškarci, pak, uzroke u razlazu traže u NJenoj iznenadnoj promeni, tvrde da im se naravi nikad i nisu slagale, da se NJeni roditelji isuviše petljaju u njihov život, i da uvek sve mora da bude po NJenom. Razlozi nikad ne idu sami, nego nastaju jedan iz drugog, tvrde psihoterapeuti. “Za stručnjake koji se bave porodicom, kao i za sud, nije od značaja koji je razlog eksponiran kao ključni, već da li je odluka konačna, te da li postoje uslovi za rad sa partnerima na saniranju problema zbog kojeg su se odlučili za pokretanje postupka za razvod braka”, kaže za NIN Dušica Radović, klinički psiholog iz Centra za socijalni rad Opštine Čukarica. NJeno iskustvo u radu na porodičnoj zaštiti u Centru pokazuje da se na kraju sve svede na neispunjena očekivanja: “Ako se isključe ekstremne disfunkcije bračnog i porodičnog odnosa kao što su zavisnost (alkohol, psihoaktivne supstance, kockanje) i nasilje, i ako odlučimo da govorimo o neskladu prosečnih dobronamernih osoba, uvek ćemo naići na neispunjena očekivanja od braka i bračne zajednice koja ima svoju racionalnu, zdravorazumsku i iracionalnu komponentu. Dobar, uspešan brak uvek ima zadovoljenu tu iracionalnu dimenziju očekivanja.” Qiljana Filipović, porodični psihoterapeut, iz svoje dugogodišnje privatne prakse zaključuje da žene u većem broju traže stručnu pomoć u bračnim i porodičnim problemima nego muškarci: „Najčešći razlozi za razvod braka su kulturološke razlike, alkoholizam, zapostavljanje i zanemarivanje zbog poslovne zauzetosti, zlostavljanje, paralelne veze, konfliktna komunikacija zbog nemogućnosti da se prevaziđu razlike. Obično se jave kad je brak već mrtav, kad se izgubila bliskost i kad su konfliktni odnosi dostigli kulminaciju. Često dođu kod mene kad više i ne postoji dilema oko razvoda nego ne znaju kako to da saopšte deci, široj porodici i na koji način da se organizuju oko buduće brige o deci. Zaista se retko događa da dođu kada još uvek brak i porodica mogu da se spasu. Ali, ima i takvih.” Podatak da je na teritoriji Beograda svaka peta porodica tzv. nepotpuni nukleus, što znači majka s decom ili otac s decom (brojnije su samohrane majke), sam po sebi dovoljno objašnjava porast broja razvoda u Srbiji. Ipak, za utehu je da smo daleko od nedostižne Amerike u kojoj se svaki drugi brak razvodi, i ume da košta kao dvosoban stan na periferiji Beograda. Kod nas se plate takse za tužbu i za odluku, dva puta po 1.800 dinara, i gotovo. Još jedna od zabluda o razvodu je da sud odlučuje o tome kojem roditelju će pripasti dete. Maja Marinković, sudija u specijalizovanom Veću za porodično pravo Prvog opštinskog suda u Beogradu, reći će za NIN da je odluka o poveravanju maloletnog deteta isključivo vezana za specijalizovane institucije koje se bave decom, i to psihologe, pedagoge i socijalne radnike. Centar za socijalni rad dostavlja svoj nalaz i mišljenje i na osnovu tog mišljenja koje se na ročištu prezentuje strankama, sud donosi odluku. Maloletna deca mogu biti poverena jednom od roditelja, ili se može obavljati zajedničko starateljstvo. Ukoliko neka od stranaka nije zadovoljna nalazom i mišljenjem nadležnog Centra, ima mogućnost žalbe drugostepenom organu, odnosno Ministarstvu za rad i socijalna pitanja, a s druge strane, u sudu uvek mogu tražiti veštačenje više instance koja će odlučiti o tome. „U tom slučaju dužni smo da slučaj prosledimo višem stepenu. To su tri institucije sa kojima sarađujemo, Institut za mentalno zdravlje, Institut Dr Laza Lazarević sa šefom tima dr Zoranom Đurićem, i konačno Odbor Medicinskog fakulteta kao poslednja instanca. Sud dakle donosi odluku o poveravanju maloletne dece na osnovu mišljenja stručnih službi koje prevashodno vode računa o najboljem interesu deteta. Tokom postupka, dešava se da roditelji vode računa samo o svojim interesima, a zanemaruju interes dece, pa predlažu da ih lično dovedu u sud da se izjasne sa kojim od roditelja bi želeli da žive. To sud ne čini zato što prisustvo dece na suđenju nije u interesu dece, osim u precizno Zakonom predviđenim slučajevima”, reći će sudija Marinković. Ima roditelja koji i pored sudske presude ne dozvoljavaju drugom roditelju da vidi decu. Kažu im, recimo, da je dete bolesno, ili na sportu, ili neće da ga vidi, ili čuvenu: Ne dam dete, daj pare... Advokat Božo Prelević kaže za NIN: “Onda roditelj može da vidi dete samo uz pomoć milicije. A svaki psiholog će vam reći koje to posledice ostavlja na dete. Tako ima i beogradskih sudija koje ne mogu da viđaju svoje dete jer im ne da bivša supruga. Ne postoji ovde nikakva kazna za roditelje koji to rade. U Evropi, onaj roditelj koji ne dozvoljava da dete viđa drugog roditelja čini zlo tom detetu pa mu se dete oduzme i daje drugom roditelju. Takva sankcija dovoljno utiče na roditelja da se ne opire davanju deteta. Kod nas, meni nije poznato da su ikada takvu odluku doneli centri za socijalni rad ili sudovi.” E sad, i advokati i sudije, kao i oni koji su prošli kroz traumu razvoda, znaju da je sudnica mesto gde su supružnici u stanju da izgovore jedno drugom najveće uvrede, ne bi li dokazali da je onaj drugi “za sve kriv”. Zanimljivo je, kažu sudije, da što su ljudi obrazovaniji, i pripadaju takozvanom višem sloju društva, to su i zlonamerniji i nepopustljiviji. Posebno su tvrdoglavi kad na red dođe izdržavanje deteta. Zakon propisuje alimentaciju u novčanom iznosu od 15 do 50 odsto primanja umanjenih za poreze i doprinose za socijalno osiguranje. Uračunavaju se i dodatni prihodi i onda se visina alimentacije određuje na osnovu svih prihoda. Dešava se, nažalost, da je roditelj kome nije povereno dete, vlasnik dobrostojeće firme, recimo, ali prijavljuje minimalnu zaradu, plaća minimalne doprinose. Tako, čeka ga novi beemve ispred suda, ali mu je prijavljena zarada 13.000 dinara. Kad mu sudija “razreže” i maksimalnih 50 odsto, to je njemu – ništa. Roditelju čija primanja zaista ne prelaze više od 12.000 dinara mesečno, a takvih i te kako u Srbiji ima, teško je “razrezati” alimentaciju od 6.000 dinara, a sve ispod toga suštinski nije nikakva pomoć detetu. Samohranim roditeljima je u Srbiji svakako teško. Obično nemaju rešeno stambeno pitanje, nisu zaposleni i ne dobijaju alimentaciju. Po statistikama Udruženja samohranih roditelja čak oko 90 odsto roditelja ne želi da plaća alimentaciju ili na svaki način pokušava da je izbegne. Malo je onih roditelja koji shvataju da je taj novac namenjen za izdržavanje njihove dece. Roditelj sa visokim prihodima, recimo, želi da daje detetu ali ne i bivšem partneru s kojim je u lošim odnosima, pa alimentaciju doživljava kao kaznu, ucenu i neku vrstu “orobljavanja” od strane bivšeg saputnika. Sudija Maja Marinković ima rešenje: “Uzimajući u obzir standard zemlje u kojoj živimo, po zakonu nije moguće opredeliti preveliku sumu novca za izdržavanje deteta, osim ako se roditelji drugačije ne dogovore. U interesu deteta je naći moguće rešenje. Recimo, tako što bi se novac uplaćivao na štednu knjižicu deteta ili za dečije životno osiguranje do njegove navršene osamnaeste godine života.” Po članu 198 Porodičnog zakona iz 2005. roditelji i deca su kudikamo zaštićeniji u Srbiji nego ranije. Tako, protiv člana porodice koji vrši nasilje sud može da odredi jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici, kojom se privremeno zabranjuje ili ograničava održavanje ličnih odnosa sa drugim članom porodice. Mere zaštite od nasilja u porodici jesu: izdavanje naloga za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće, bez obzira na pravo svojine odnosno zakupa nepokretnosti, izdavanje naloga za useljenje u porodični stan ili kuću bez obzira na pravo svojine odnosno zakupa nepokretnosti, zabrana približavanja članu porodice na određenoj udaljenosti, zabrana pristupa u prostor oko mesta stanovanja ili mesta rada člana porodice, zabrana daljeg uznemiravanja člana porodice. Po statistici, otac je u većem broju slučajeva nasilnik, pa se obično kaže da su majke i deca dobili značajnu zaštitu ovim članom zakona. “Međutim, nije uvek otac nasilnik. Ima i obrnutih slučajeva, gde je vinovnik nasilja žena. Istina, retki su takvi slučajevi”, reći će sudija Maja Marinković. Ona ističe: “Kada postoji dovoljno materijalnih dokaza (medicinska dokumentacija, zapisnik o uviđaju, nalaz i mišljenje centra za socijalni rad) da je izvršeno nasilje u porodici, sud okončava postupak u što kraćem roku (do dva ročišta) poštujući načelo hitnosti u takvim postupcima. Ima slučajeva kada je nasilje izazvano npr. grubim vređanjem druge strane i tada je na sudu da utvrdi da li ima mesta donošenju neke od mera zaštite od nasilja, te ukoliko ima mesta, sud procenjuje koju je meru celishodno doneti. U praksi se dešava da stranke zloupotrebe svoje pravo podnošenjem ovakve tužbe iako do nasilja nije došlo, u cilju šikaniranja suprotne strane ili uskraćivanjem nekog njenog prava.” Otkako je uvedena mera zaštite “pravo stanovanja” po novom Porodičnom zakonu, ima roditelja koji svim silama nastoje da dobiju starateljstvo nad decom. Srpski rečeno, u strahu od alimentacije, i da ih bivše žene ne bi izbacile iz stana, očevi traže starateljstvo. U ovoj godini je drastično porastao broj zahteva za delimično i potpuno lišenje roditeljskog prava, kaže sudija Marinković, ali se pojavio i znatan broj tužbi za nasilje. U porastu su i tužbe za osporavanje i utvrđenje očinstva, podela bračne tekovine. “Broj razvoda nije ni manji ni veći nego ranije”, zaključuje sudija Marinković. Ovaj zakon je u Srbiju doneo i mogućnost predbračnog ugovora. Ali, valjda zato što nema mnogo onih koji bi imali šta da dele, Srbi i ne mare mnogo za predbračne ugovore. Vesna Sekulić, sudija i portparol Prvog opštinskog suda u Beogradu, reći će za NIN: “Od 2005. do danas, sklopljeno je svega desetak predbračnih ugovora. U 2006. godini sedam, u 2007, dva ili tri, ove godine 2008. još uvek nijedan. Do donošenja ovog zakona supružnici su u svako doba u toku braka, kao i po njegovom prestanku, svoju imovinu koju su stekli u braku mogli podeliti sporazumno. Novina koja je uvedena ovim zakonom, u tome je što budući supružnici mogu da urede imovinske odnose na budućoj imovini koju steknu. Zato ovaj predbračni ugovor ima sociološki ili viši društveni značaj jer štiti supružnike od sumnje da se brak sklapa s motivom imovinske koristi, ukoliko jedan od njih ima mogućnost mnogo veće zarade. Imovina koju supružnici steknu pre sklapanja braka ostaje njihova posebna imovina. Samo je zajednička imovina ona koja je stečena u toku trajanja braka radom supružnika. Ono što su dobili na poklon ili u nasleđe, pa makar i dok je brak trajao, to je posebna imovina.” Na kraju, razvod nije samo sudsko-advokatska priča. Ima nešto i u vaspitanju dece koja posle porastu pa se razvode. Ili, kako bi rekao advokat Božo Prelević, greška je i roditelja što svojim ćerkama pričaju bajke o princu na belom konju: “Posle, od princa ni traga, samo konj. Konjina...” Sonja Gajić, dizajner Kad nema novca za vrtić Bez obzira na sve, nikada ne bih mogla da mrzim oca svog deteta, naprotiv. Nas dvoje, iako smo krenuli svako svojim putem, ostajemo Andrejevi roditelji Sonja Gajić je dizajner iz Beograda. Ima sina Andreja (3) i krajem prošle godine je podnela tužbu za razvod braka od Nebojše. Sonja i Nebojša već skoro godinu i po dana ne žive zajedno. Zabavljali su se dve godine pre braka, Andreja su dobili kad im je bilo 26: „U početku smo živeli kod njegovih roditelja. Kad je Andrej imao 15 meseci, iznajmili smo stan. Kao podstanari, nismo imali novac za Andrejev vrtić. Zato sam odlučila da ne radim nego da ostanem kod kuće i brinem o njemu. Usledilo je Nebojšino bežanje od problema, od obaveza, od kuće. Imam puno posla, govorio je, sve više provodio vreme kod tate i mame, ne dođe kući, nego prespava tamo.” Sonja je, iako to, kako kaže, nije želela, ostala ponovo u drugom stanju. Kada su pre toga razgovarali o želji da imaju još dece, jer ih je Nebojša želeo, Sonja mu je kazala da ih želi ali da prvo treba da se zaposli, da Andrej treba da krene u vrtić: „Zbog anomalija na plodu, koje nisu ni genetske prirode, ali ni posledica nekih drugih, spoljnih faktora, lekari su mi savetovali prekid trudnoće. Za to vreme, Nebojša se čudno ponaša. Odlazi, ne vraća se, ne zove. Pojavljuje se i neka devojčica u njegovom životu. Onda je jednog dana došao i rekao da me napušta. Kada sam ga pozvala da dođe po svoje stvari koje sam mu spakovala, on postaje neodlučan, kaje se, razmišlja o povratku...” Prošlog leta je, posle pola godine odvojenosti, shvatila da neće moći da popravi svoj odnos s Nebojšom. Na razvod Sonja sada gleda kao na formalnost: „Na prvom ročištu bi to moglo da se preinači u sporazumni razvod braka. I Nebojša želi da se dogovorimo o načinu na koji će viđati našeg sina, kao i o svemu ostalom, i to je najbolje rešenje. Bez obzira na sve, nikada ne bih mogla da mrzim oca svog deteta, naprotiv. Nas dvoje, iako smo krenuli svako svojim putem, ostajemo Andrejevi roditelji. Već sad imamo, moglo bi se reći, normalan odnos. On više zove, više je angažovan oko Andreja, mnogo se više trudi. Ranije nije bilo tako. Jednom se tri meseca nije javljao. Bio je nemaran i neodgovoran. Ali, poslednja dva meseca, sve je mnogo bolje i normalnije. Po dogovoru, plaća Andreju vrtić, i ima taj osećaj da kupi Andreju nešto što mu treba. Važno je samo da Andrej bude zadovoljan. Ta presuda je važna u slučaju da Nebojša i ja ne budemo u dobrim odnosima, a ako budemo, kao danas, sasvim će biti normalno da Andrej provodi sa njim vreme koliko on to želi. Ipak, razvod i razdvajanje sa osobom s kojom imate dete jeste stres. I emotivni i egzistencijalni. I treba ga preživeti.” Božo Prelević, advokat Pljeskavičar iz horoskopa Na osnovu čega ljudi ovde donose odluke, mene čudi da je iko danas u braku - Za ljude u razvodu je najbolji trajan mir. Zato je važno da popuste ponekad. Ima advokata koji razvod doživljavaju kao bespoštedni rat. Sve će da učine da prodube rat između supružnika pred razvodom, a ima i onih koji će sve da urade da zatrpaju rovove, ne bi li došlo do prihvatljivog ili mirnog razlaza. Kad klijent dođe kod advokata i traži rat, advokat treba da mu objasni gde će biti za dve i pet godina. Žena jednog našeg poznatog pevača je bila nezadovoljna količinom krvi koja je tu trebalo da se prospe. Iako je pet advokata ubeđivalo da to nije ni u njenom interesu ni u interesu deteta, nije odustala. Promenila je advokatsku kancelariju. Advokati-svađalice pored finansijskog interesa, zato što iz brakorazvodne parnice može da se razvije još pet sporova, imaju i svoju životnu filozofiju. Advokati koji predlažu rat bivših supružnika često su baš oni koji su se na isti takav način i sami razvodili. To ima veze s mentalitetom. Qudi ubacuju u te sporove lične filozofije i lične frustracije. Ona advokatska maksima da svaki klijent zaslužuje advokata koji ga zastupa, govori o tome. Stranke po svom profilu traže advokate. Imao sam slučaj intelektualke koja se udala za pljeskavičara iz Hotela „Slavija” zato što je taj neki njegov horoskopski znak s tim podznakom i astrološkom kartom tražila ceo život. Rodila mu je dete, a onda je zaključila da je primitivan i rešila da se razvede. A on je sto puta bolji od nje, uvek je bio to što je, ceo život pravio pljeskavice. Ona se udala za horoskopski znak, a razvela od roštiljdžije posle pet godina. Pamtim i slučaj čoveka koji je u Bloku 45 bacao pasulj, on je poženio u Beogradu više nego ijedna provodadžijka. Dolazili fudbaleri kod njega, lekari, profesori. Na osnovu čega ljudi ovde donose odluke, mene čudi da je iko danas u braku.