O lepoti male laži

Da laž i podvala ne funkcionišu, već i metodološki, i da razaraju međuljudske komunikacije, zna se još od antičkih vremena, ali, ipak, istrajavaju, uprkos crkvenim ocima i Kantu koji nas je upoznao s kategoričkim imperativom. S druge strane, ovovremeni filozof kulture Teodor V. Adorno, priznao je ljudsku nemoć odupiranju lažima i u svojoj „Estetičkoj teoriji” (1970) pisao je: „Istinito je samo ono što se na svetu nije dogodilo.” Ali dobro, kad sebe malo bolje pogledamo u ogledalu, možda bismo mogli reći da manihejski pristup laži i istini, ispravnom i pogrešnom, u suštini nije realan. Iako znamo da laž uništava socijalno tkivo i da govorenje istine spada u čuveni Kantov kategorički imperativ, jer i lažov pribegava sredstvu za koje ne bi želeo da bude univerzalno prihvaćeno i na njemu primenjeno, spremno tvrdimo da u nekim situacijama laž mora biti dozvoljena. Onaj nesrećni sveti Avgustin koji je pre 16 vekova prošao put od razvratnika i propalice iz milanskih bordela do manastirskog filozofa, zagovornika celibata i do analitičara laži, i sam tvrdi da istini ne treba robovati kad se sprečava neko zlo („Ispovesti”, 397. g.). Principijelni Kant koji je dalje razvio Avgustinovu analizu laži, svoju diskusiju o tome završio je rečenicom: „Istina se mora reći samo onima koji na nju imaju pravo.” Ne znajući za sv. Avgustina, a ni za Kanta, nekadašnji građanin sremskog sela Stari Banovci, Steva Jovanović i poveća grupa ljudi, nisu 1995. ni sekund razmišljali pred razularenim i naoružanim tragačima, već su zajedno lagali i svog komšiju, Matiju P. proglasili Srbinom. Naravno, to je jedan od oblika građanske hrabrosti koja je u potrošačkom društvu trivijalizovana. Laž i podvala trijumfuju u politici, trgovini i zabavi. U svakodnevnom životu je oduvek bilo laži i podvale, jer nam je tako priroda odredila. Uzmimo rezultate izučavanja sociologa Petera Štignica. Iz njih se vidi da svakodnevicu ne bismo preživeli bez laži koje čuvaju mrežu ljudskih komunikacija. Kako bi izgledalo kad bismo umesto što slažemo 200 puta dnevno, kako on tvrdi u svojoj knjizi („Lagati se isplati” 1991), prvog sledećeg ponedeljka, između 14 i 15 sati, govorili isključivo istinu? Sociolog Štignic misli da bi tog ponedeljka tekla krv po kancelarijama i hodnicima nadleštava, u fabričkim halama i na svim javnim mestima. Eto razloga zbog koga nikada nismo nekoj pozamašnoj dami sa grotesknom frizurom i još grotesknijim šeširom rekli istinu, tj. da je debela i ružna, već smo se prema njoj odnosili kao prema elegantnoj lepotici. Aha, lagali smo! Ali, to je bolje nego oponašati one tipove koji vam bez pardona saspu u lice sve što ne želite da čujete, poput opasnosti koje vrebaju zbog vaše mršavosti ili štetne gojaznosti. A, vi? Kao i većina, dajete komplimente i onima koji ih ne zaslužuju. Tako je život lakši. Da je šef uvek u pravu, nije velika nauka. Oni koji su šefa uhvatili u laži, u najvećem broju slučajeva izgubili su posao, dok su oni koji su se pretvarali, ostali da prave karijeru. Literatura poznaje fascinantne lažove, ali i prave virtuoze pretvaranja poput Manovog Feliksa Krola („Čovek od poverenja”, 1955). Gete je svoj život podelio na istinit i na pesnički, pri čemu je manji deo bio istinit. On nije moralisao, za razliku od našeg velikog policijskog moraliste i prevaspitača mladih narkomana, koji je uhapšen u trenutku šmrkanja kokaina, zaplenjenog od bogzna kog nemoralnog dilera ili korisnika. Svi znamo da su dobri lažovi inteligentni, maštoviti i bodrog duha i da po pravilu imaju odlično pamćenje. Da li pravi lažovi mogu biti dobri ljudi? Da li se i oni mogu podvesti pod isto pravilo po kome moralni bednik može biti odličan stručnjak i da ne postoji moralna i nemoralna, već samo dobra ili loša knjiga (Oskar Vajld)? Verovatno da, ali kroz vremensku perspektivu. U realnom vremenu ne, jer laž podrazumeva prevaru drugog. Međutim, tu su neurobiolozi koji tvrde da svi lažu i toj konstataciju daju naučni sjaj. U našoj borbi za opstanak, ističu oni, bitno je pretvaranje, mimikrija, jer bi nas, u protivnom, eliminisala prirodna selekcija. Laž, misle biolozi, nije etička kategorija već biološka, čime se eliminiše svaka krivica. Naravno, oni su u pravu kad su u pitanju biologija i funkcija gena, ali savest i moral su većim delom društvene konstrukcije. Drugim rečima, ne mogu reći da me je gen naterao da falsifikujem ček na milion dinara. Sudija mi ne bi verovao, njega ne interesuju geni. Ali, istina izlazi na videlo kad tad. Iz nje se rađa moć, a oni koji su se obavezali na istinu i toga se drže, uživaju status heroja. I kad je genijalan, lažov ne uživa ugled i njemu se niko ne divi. Svi se dive onima koji govore istinu, pa makar zbog nje i ispaštali. Qudi u sebi nose svest o dobrom i lošem, kao i osećaj koji zabranjuje činiti zlo drugima. To se zove moral. O genima i njihovoj ulozi u moralu, razmišljaju biolozi, a mi se, u međuvremenu, oslanjamo na ono što jedan moralni teolog po imenu Erberhard Šenhof naziva „unutrašnjim glasom”. Ma šta ko mislio, kulturna istorija laganja i laži, u suštini, jeste istorija velikih poraza. Ispostavilo se da kapital nije laž nego istina i da sposobnost ide ruku podruku sa verodostojnošću, na primer, političkog rada. Do viđenja Makijaveli, Gandi se ne može porediti ni sa jednim političkim akrobatom, jer je govorio samo istinu. Društvo koje prihvata laž kao oblik komunikacije, verovatno srlja u ludilo. Ukoliko nam neko kaže da je danas sreda, a mi, iako znamo da je utorak, prelazimo preko toga verujući da je laž istina kad su viši ciljevi u pitanju, onda smo iracionalni i maloumni. S druge strane, mala laž je racionalna, čini život lepšim i „ausvajs” je elegancije duha. Velike laži su ružne kao i njihovi korisnici.