Drama odrastanja

Jedan od pisaca koji su, krajem prošlog veka, uveli u evropsko pozorište takozvanu dramaturgiju sperme i krvi, u stvari, u novim društvenim i pozorišnim okolnostima revitalizovali naturalistički metod, švajcarski dramatičar Lukas Berfus je u komad “Seksualne neuroze naših roditelja” s drastičnom brutalnošću opisao čoveka i njegovu životnu dramu. On je u trideset pet kratkih, pregnantnih dramskih scena prikazao i specifičan i karakterističan slučaj mladalačkog odrastanja, neuspeo pokušaj retardirane, autistične devojke da se uključi u svoje porodično i socijalno okruženje, da uspostavi blisku komunikaciju s roditeljima, s poslodavcem kod koga je zaposlena, sa psihijatrom koji je leči. Osim toga, Berfus je pokazao i kako ona, krotka i prostodušna, otkriva na bestidan, pa ipak i čedan način, sopstvenu seksualnost, uživanje u seksualnom aktu, koje ne sputavaju ni društvena pravila ni moralni zakoni. Ali, on je postigao i više od toga; uspeo je da iz te drame, koja na prvi pogled deluje bezdušno i zastrašujuće surovo, gde je duševni život glavne junakinje određen onim što je u njoj nesvesno, koje ne razlikuje dobro od zla, progovori i nešto duboko humano, istinski ljudsko, čovekov neizmeran bol zbog toga što ne može da sebi objasni svet, da svetu objasni sebe. Tu priču, koja se odigrava u različitim sredinama, u roditeljskom domu, u hotelskoj sobi, na železničkoj stanici, u doktorskoj ordinaciji, Tanja Mandić-Rigonat je postavila, oslonjena na rad scenografa Aleksandra Denića, u jedinstven, nepromenjiv prostor, nalik na ambijent noćnog kluba, u kojem dominiraju staklo i neonska svetlost, u čije središte je postavljen širok krevet, prekriven staklenom oblogom. Ali, mada vrlo zanimljivo u likovnom pogledu, takvo rešenje je otvorilo put i mnogim drugim nepotrebnim stilizacijama u predstavi, potiskivalo je ono što u švajcarskom komadu preteže, što je po svojoj prirodi mimetsko. Između ostalog, glumci su, čak i u ključnim scenama, kad se dramatično definiše jedna potresna ljudska sudbina, umesto da kreiraju strogo ocrtane karaktere, likove preobraćali ili u tipske ili u groteskne figure, koje su, u oba slučaja, bile potencirano artificijelne, bez prave životne supstance. Na sreću, suprotno tome, najverovatnije u dogovoru s rediteljkom, Vanja Ejdus-Kostić je Doru, središnje lice u drami “Seksualne neuroze naših roditelja”, odigrala baš kako treba, naglašavajući da je ona manje duševno zaostala osoba, a više mlada devojka, gotovo dete u sazrevanju, koje je, zato što u sebi iznenada i sa zaprepašćenjem otkriva ženu, i uznemireno i egzaltirano, i uplašeno i drsko, pa otuda i tako uverljivo, toliko autentično.