Kvalitet ipak odlučuje

Ako je suditi po uspesima Željka Joksimovića, prvo kao soliste, a potom kao pisca ili kompozitora muzike za Hari Mata Harija i Jelenu Tomašević (čija je pesma među favoritima, barem prema evropskim kladionicama), i pobede Marije Šerifović (i njenog visoko muzički obrazovanog tima) na Evrosongu 2007. mogao bi se steći utisak da su Srbi konačno pronašli formulu za najviše plasmane na “festivalu lakih nota”. Da li se tajna sastoji u dobrom tekstu, pevanju na maternjem jeziku, autentičnom etno zvuku, ili pak dobrim glasovnim i muzičkim referencama solista? Bilo bi dobro da je tako, jer bi nas onda i ove i narednih godina čekali sjajni rezultati, i samim tim, promocija zemlje (ime naše države već odavno se retko pojavljivalo u pozitivnom kontekstu), koja ima i povoljne ekonomske i političke reperkusije (prošle godine čestitkom se, čak, oglasio i visoki funkcioner EU Oli Ren, rekavši da je to evropski glas za evropsku Srbiju). Ipak, nije na odmet sagledati i neke druge elemente, koji bi mogli pomoći da idiličnu storiju o skorašnjim i potencijalnim srpskim uspesima na Evroviziji vidimo u donekle drugačijoj perspektivi. Od koga je Srbija dobijala glasove. Ako pogledamo od kojih smo zemalja dobijali najviše glasova na Evrosongu 2007. (ali i 2005. i 2004) videćemo da su to bile države bivše SFRJ u kojima živi znatan broj Srba (mada ovde treba imati u vidu prepoznatljivost srpskih izvođača, koja doprinosi povećanju broja glasova i od pripadnika matičnih nacija, što je slučaj i u obrnutom smeru). Potom, visok broj poena dobijali smo od zapadnoevropskih zemalja sa velikom srpskom dijasporom (koja je nemilice slala SMS poruke iz Austrije, Švedske, Nemačke, Švajcarske itd.). Dosta bodova dobili smo (ali i dajemo) od zemalja koje su nam “tradicionalno naklonjene” (Rusija, Makedonija, Ukrajina, Belorusija, Grčka, Jermenija). Dakle, teško je ne poverovati da za većinu od 11 “dvanaestica” i “desetki”, koje je dobila “Molitva”, snažan doprinos nisu dale brojne srpske zajednice u tim zemljama (ovo, istina, u najvećoj meri, ne važi za glasove iz Finske, Norveške, Mađarske i Makedonije). “Oro” Jelene Tomašević bi, samo po ovom osnovu, mogao dosta dobro proći u Beogradskoj areni 24. maja. Slična situacija je i kod zemalja bivšeg SSSR-a, gde velike ruske manjine u baltičkim državama, kao i Belorusi, SMS porukama podržavaju Rusiju (pored toga, Rusija daje glasove Ukrajini i obrnuto). Na prvoj polufinalnoj večeri ove godine (19 učesnika) sjajno su prošli predstavnici iz eks SSSR-a (osim Moldavije), kao i balkanski i skandinavski učesnici, što upućuje na to da se šabloni glasanja ponavljaju (i prolaz Izraela i Poljske može se delimično objasniti i snažnim dijasporama ove dve zemlje). I plasman na (tada samo jednoj) polufinalnoj večeri prošlogodišnjeg Evrosonga, gde su prošle zemlje bivšeg SSSR-a i SFRJ, kao i ostale balkanske zemlje (plus Mađarska, čija je predstavnica bila iz Vojvodine) pokazuje da sličan muzički ukus ali i “etnička rasutost” igraju vrlo važnu ulogu (praktično “svako glasa za svoje”). Gotovo sve svetske kladionice jednoglasne su da ovogodišnjeg pobednika treba tražiti između pesama koje dolaze iz Rusije (najveća kvota: 3,2), Ukrajine, našeg “Ora”, Jermenije, Švedske, Grčke (sve tzv. regionalne blokovske zemlje!). Šansa Srbije leži u tome što će bivše sovjetske republike svoje glasove raspodeliti na tri dela, jer se prvi put u poslednjih nekoliko godina desilo da sa Istoka stižu tri odlične pesme. Dakle, od uvođenja glasanja putem SMS poruka čini se da geopolitika ali i etnički, odnosno faktor dijaspore dolaze do izražaja. Glasanje je, dakle, pod jakim uticajem nacionalnih sentimenata. Ipak, ni ranije, pre uvođenja SMS glasanja, i prema Cherdžl Bakeru, koji je pobedio 1981, politika nije bila bez velike uloge (godinama Španija glasa za Portugal, Austrija za Nemačku itd.). Koliko je važna pobeda na Evrosongu ukazuje i spremnost Frankovog režima, koji je 1968. na prevaru uzeo pobedu na “Evroviziji”, kada su namestili takmičenje kako bi poboljšali imidž Španije u svetu. Inače, 1964. je bilo zahteva da se Španija i Portugal isključe iz takmičenja zbog diktatura u ovim zemljama, a jedan čovek je izašao na binu sa tablom na kojoj je pisalo “Bojkot Franka i Salazara”. Interesantno je i da su 1990. mnoge pesme bile posvećene političkoj situaciji u Evropi – padu gvozdene zavese, evropskom jedinstvu, dok su norveška i austrijska pesma govorile o ujedinjenju dve Nemačke. Ekonomski aspekt. Kada je “Molitva” Marije Šerifović, koja je prošle godine bila među favoritima evropskih kladionica za trijumf na Evrosongu, odnela pobedu u Helsinkiju svi Srbi sveta su se radovali. Radovali su se i čelnici državne televizije ali, verovatno, nisu zaboravili kakav ih kompleksan posao čeka, koji, po svemu sudeći, dobro obavljaju. Naime, poznato je da “odgovorni” u nacionalnim televizijama uglavnom postaju vrlo nespokojni kada čuju da je pesma njihove zemlje pobedila na “Evrosongu”, jer ih čeka težak posao ogranizacije sledećeg festivala. RTS je i dobro prošla, modernizujući opremu (HD tehnologija). Budući da je prenos iz Helsinkija pratilo preko 120 miliona TV gledalaca (sjajna zarada od reklama), te da će Beograd maja 2008. posetiti između deset i petnaest hiljada učesnika, novinara i fanova Evrosonga, biće to prilika za aktiviranje turističkih potencijala zemlje i ostvarivanje solidne zarade po osnovu potrošnje dobrostojećih gostiju. U svakom slučaju, ovo je najveći događaj za Srbiju (koji je faktički počeo koncertom na Kalemegdanu 16. maja, sa zvezdama Evrovizije), posle Evropskog košarkaškog prvenstva 2005. Beogradski hotelijeri se nadaju da će u vreme Evrosonga napuniti džepove, ali treba reći da imaju konkurenciju vlasnika rentiranih stanova. “Bukiranje” je već počelo, praktično, iste večeri kada je Marija Šerifović pobedila. Najbolje su prošli hoteli, u kojima će biti smeštene delegacije i koji su izašli na tržište sa redovnim cenama. Pored toga, dosta će zaraditi taksisti, ugostitelji, trgovci. Arena će naravno biti prepuna (13.000 gledalaca). Već je akreditovano oko 2.500 novinara i oko 2.000 fanova. Prema grubim procenama, gosti i učesnici trošiće između 500.000 i 650.000 evra dnevno, što znači da će se u državnu kasu, samo na osnovu poreza, slivati 100.000 do 130.000 evra na dan. Dakle, pobeda “Molitve” velika je stvar za promociju Srbije, ne samo u Evropi (najveća gledanost je u Rusiji i Finskoj sa po 50% i više), budući da se Evrosong prati i van nje. Organizacija takmičenja će koštati najmanje 12 miliona evra, od čega će 3,5 miliona evra dati Evropska radiodifuzna unija, koja rukovodi Evrosongom od početka, (1956). Mada je reč o pesmi, Evrovizija je, pre svega, veliki biznis. Marketinška vrednost ovog posla može dostići i sto miliona evra, pored ostalog, i zbog broja tekstova koji su već objavljeni i koji će se tek pojaviti, i tri večeri direktnog prenosa Evrosonga iz Beograda. Turoperatori, ugostitelji, gradske komunalne službe i javna preduzeća, kao i sve ostale organizacije koje su zadužene za dobar prijem stranih gostiju, najavljuju da će mnogi posetioci biti dočekani tako da će vrlo brzo poželeti da ponovo dođu u srpsku prestonicu. Osim obilaska najpoznatijih lokacija u centru grada i na Kalemegdanskoj tvrđavi, gosti Evrosonga moći će da upoznaju dvorove na Dedinju i arheološko nalazište u Vinči. Mnogi od njih će Beograd videti i sa reka, jer im je ponuđeno krstarenje Savom i Dunavom. Qubitelji letenja imaće priliku da uživaju u tridesetominutnom razgledanju grada iz aviona, a posebnu “poslasticu” predstavljaće let balonom iznad prestonice, što je retkost u većini evropskih metropola. Među najznačajnijim pratećim manifestacijama su i sajmovi antikviteta i rukotvorina. Posle održavanja finalne večeri Evrosonga planiran je i veliki vatromet sa Brankovog mosta. U svakom slučaju, takmičenje za pesmu Evrovizije će biti najbolja proba za Beograd pred druge važne manifestacije koje će se održati u našoj zemlji, poput “Siti brejka”, “Egzita”, ili letnje Univerzijade 2009. Sudeći po prvoj polufinalnoj večeri organizacija je sjajna. Oksfordska analiza Evrosonga. Evrovizija je, barem za sociologe i politikologe, postala mnogo zanimljivija sa uvođenjem SMS glasanja, i na neki način (naravno korigovano za kvalitet pesme i uticaj dijaspore i nacionalnih manjina) pokazuje složene odnose i sentimente između brojnih evropskih naroda. Neil Johanson (i kolege sa Oksfordskog univerziteta, 2005) su skupili podatke o glasanju tokom 12 finalnih takmičenja Evrovizije. Wihova namera je bila da analiziraju veze između različitih zemalja, odnosno kako one glasaju međusobno (ili “razmenjuju glasove”). Cilj je bio dati odgovor na pitanje šta čini dobru, pobedničku pesmu? Da li lirika, melodija, ritam ili geopolitika (tradicionalni afiniteti među nacijama)? Odgovor je: svi ovi faktori. Zato i nije čudna razmena glasova među skandinavskim zemljama ili “čašćavanje” Grčke i Kipra. Sa uvođenjem glasanja putem SMS poruka (što radi, uglavnom, mlada publika), etnički, odnosno faktor dijaspore, dobija ogroman značaj. Dok na zapadu kontinenta Evrosong sve više postaje nižerazredna zabava (indikativno je da su do sada samo dva pobednika Evrovizije: ABBA i Selin Dion doživeli milionsku prodaju albuma), “evropski istočnjaci” (posebno oni koji ne žive u matici), to vide kao stvar nacionalnog ponosa, i postaju vrlo (emotivno) zainteresovani da podrže svoje (kao što je to, uostalom, bio sport za zemlje bivšeg socijalističkog lagera). Posebno zemljama, koje su na vratima EU, ovo služi kao simbolički ulazak u porodicu evropskih naroda. Lingvističko-kulturološke bliskosti. U pionirskoj studiji o Evroviziji (Xair 1995), obuhvaćen je period 1975-1992. (od kraja Prvog naftnog šoka do Mastrihtskog ugovora i početka nastupa na takmičenju zemalja bivšeg Varšavskog pakta). Xair se prvi naučno bavio “potajnim (collusive) glasanjem” i bazirajući se na multidimenzionalnoj prostornoj analizi on je identifikovao tri glasačka regionalna bloka: Zapadni, Mediteranski i Severni. Najveći uspesi zemalja sa zapada Evrope u periodu 1975-1992. mogu se objasniti faktom da su one alocirale glasove sopstvenim članovima, dok je višak glasova od drugih blokova išao, takođe, na zapad kontinenta. Yair and Maman (1996), tadašnju hegemoniju zapadnih zemalja vide i kao posledicu komercijalne dominacije tog dela kontinenta u produkciji pop muzike, “muzičkog nepoklapanja” severa Evrope i Mediterana, ali i činjenice da je u “zapadnom bloku” bilo najviše zemalja te je bio i najveći izvor glasova. Ginsburgh (2004. i 2005) je analizirao period 1975-2003. i ukazuje da “potajno glasanje” postoji ali kada se izvrši korekcija pomoću lingvističkih i kulturoloških varijabli ono postaje statistički nesignifikantno, što upućuje da se glasački blokovi formiraju u skladu s kulturološko-lingvističkim faktorima (time, pored ostalog, objašnjava i veliki broj glasova za Tursku iz zemalja sa velikim emigracijom iz ove države). Ginsburgh, kao i većina ostalih naučnika koji su se bavili ovom temom, polazi od pretpostavke da se glasački obrasci formiraju u skladu sa ekonomskim, kulturološkim i političkim pretpostavkama. Gatherer (2004) analizirajući period 1975-2002. pronalazi dva velika glasačka bloka: “Vikinško carstvo” (skandinavske i baltičke zemlje sa Irskom, koja je bila osvojena od strane Vikinga u ranom srednjem veku) i “Varšavski pakt” (istina, u njemu nisu mnoge od država tog pakta, ali jesu zemlje bivše Jugoslavije), koji se povezuje sa “Malteškim redom”. On je pošao od toga da ako glasanje isključivo zavisi od kvaliteta pesme onda bi u dugom periodu poeni svake zemlju imali nasumičnu distribuciju. Naravno, to nije slučaj. Ipak treba imati u vidu i srodnost muzičkih ukusa u zemljama ova dva bloka. Pored toga takmičenje daje šansu ljudima da izraze svoja mišljenja o političkim ponašanjima drugih zemalja. Npr. krah Britanije 2003. (nula poena) može biti pripisan učešću u Iračkom ratu. Valja imati u vidu i da “potajno glasanje” povećava šansu domicilnoj zemlji da pobedi. Naime, Doosje and Haslam (2005), su došli do zaključka da će zemlje pre dodeliti visok broj glasova zemljama koje su njima prethodnih godinama davale veliki broj glasova. Interesantno je i glasanje jevrejske dijaspore (bodovi Holandije i Francuske za Izrael), kao i razmena glasova BiH i Turske (veza koja se formirala tokom bosanskog građanskog rata). Studija Ginsbugra i Nora (2006)# pokazuje da uspeh zavisi od kvaliteta pesme ali i od lingvističke i kulturološke bliskosti (koje definiše preko stavova prema individualizmu, nejednakosti, odnosima polova, solidarnosti) između vokalnog izvođača i zemalja koje glasaju. Ova dva autora istovremeno odbacuju tezu o političkim prijateljstvima između država kao relevantnom faktoru za pobedu na Evrosongu. Pobeda Ukrajine 2004 desila se zahvaljujući, pre svega, “dvanaesticama” od zemalja bivšeg SSSR-a, gde živi znatan broj Ukrajinaca (prosečan broj dobijenih glasova bio je 8,1). Pored toga, interesantno je da i poredak nastupanja ima veze sa rezultatima; naime povećana je šansa onoga koji prvi nastupa. Glasački regionalni blokovi. Prema mnogim studijama tri “najistaknutija” glasačka regionalna bloka su: Balkanski (bivša Jugoslavija, Grčka i Bugarska), Nordijski (Island, Švedska, ponekad sa baltičkim državama) i Ex Sovjetski blok. Indikativno je da je broj “potajnih glasanja”’ snažno porastao od maksimalno 4 prosečno do 1990, na 6 tokom ranih devedesetih, te na 11 kasnih devedesetih da bi u periodu 2000-04. dostigao 25. Na takmičenjima od 2005. taj broj se povećao; npr. prvo učešće Moldavije dovelo je do visokog broja glasova za Rusiju, Rumuniju, Ukrajinu, Bugarsku i Letoniju, dok je za uzvrat Moldavija dobila veliki broj glasova od Litvanije, Rusije, Rumunije i Ukrajine. Doosje and Haslam (2005) sugerišu da je ovako ponašanje manje tipično za bogate i nacije više sklone individualizmu, te zbog toga u poslednje vreme nema blokova na zapadu. Ipak, skorašnje pojavljivanje Andore već je stvorilo “Pirinejsku osovinu” (sa Španijom), dok postoji i razmena glasova Holandije i Belgije (čiju polovinu stanovništva čine Flamanci). “Čudna” koincidencija. Čini se da, i pored svih lingvističkih, kulturoloških i geopolitičkih faktora, kvalitet pesme (za većinu publike poželjna je lako pevljiva melodija sa zanimljivim scenskim nastupom) je vrlo značajan i može da bude presudan i pored geopolitičkih, odnosno nacionalnih faktora. Liriku, “snagu glasa” i interpretaciju pesme Marije Šerifović nisu osporavali ni “zapadni” mediji i muzički kritičari, ali, ipak, retko da ne pomenu “čudnu” koincidenciju da se nijedna zemlja zapadnog dela kontinenta nije “probila” među prvih deset 2007. (teško je verovati da su tamo muzičari baš netalentovani) i da najveće zemlje EU (koje su, praktično, dale sve muzičke gorostase naše civilizacije) čvrsto drže dno liste (i to od uvođenja glasanja publike). Prema svetski referentnom muzikologu Filipu Bolmanu “Molitva” je uspostavila imaginarno prisustvo Nove Srbije u Novoj Evropi, spajajući moć i zadovoljstvo utopije. Čini se uputnim citirati oficijelnog istoričara Evrosonga, koji tvrdi da je “Molitva” po svom kvalitetu definitivno bila jedna od tri najbolje pesme Evrosonga 2007. Goran Nikolić, saradnik Naučnog centra PKS