Kusturica, Maradona i... goooool!!!

Kan ima više nego jedno lice. Ono najviše vidljivo dešava se na nekoliko desetina kvadratnih metara crvenog tepiha po kojem su i ove godine prodefilovale najsjajnije zvezde holivudske galaksije, Dastin Hofman, Bred Pit i Anđelina DŽoli, Penelopa Kruz... Možda je tužan povod bio to da su Anđa Nacionale i gospodin Hofman bili tu samo kao neko ko je pozajmio glasove animiranim junacima filma “Kung fu Panda”, koji su neki doživeli kao podršku nezavisnom Tibetu a drugi kao pi-ar za Olimpijadu u Pekingu, ali kakva vremena takav i glamur. Najviše se iščekivao povratak arheologa avanturiste Indijane DŽonsa, koji je pokazao i dokazao da u svakome ko voli film živi jedno pozitivno i večno radoznalo dete, za kojeg vremešni Harison Ford nikada neće biti reumatičan nego samo harizmatičan, dok uz pomoć specijalnih efekata krstari mističnim predelima u filmu “Indijana DŽons i Carstvo kristalne lobanje”. Radnja je smeštena u 1957, u žarište hladnog rata, a promovisan je i potencijal za nastavke, jer mlada zvezda Sija La Bef je genetski naslednik dr DŽonsa. Bila je to i prilika da nove generacije pazare DVD izdanje sa prethodna tri filma iz serijala. Cena? Prava sitnica. U poslovično najmanje interesantnom “Glavnom programu” potpuno je podbacio otvarajući film “Slepilo” – internacionalna produkcija nekada intrigantnog Brazilca Fernanda Marailjesa, metafora o kataklizmi koja dolazi kada ljudi gube vid, a jedan slepac vodi druge slepce – koji nije mogla da spase ni uverljiva DŽulijana Mur. Domaćini, po navici i po protekciji, biraju najpogrešnije moguće filmove, tako da barjak najgoreg filma zasada ponosno nosi Katrin Denev u porodičnoj drami o ljubavi i leukemiji – “Božićna priča” Arnoa Desplesena. Utisak o domaćinima nije popravio ni Rejmon Depardon sa svojim ostvarenjem “Moderni život”, koji je bio valjda mamac da za prvi vikend festivala domaći turisti pohrle u Kan. Oni mudriji izabrali su trku “oldtajmer” formula u obližnjoj patuljastoj kneževini, Monte Karlu, koja najavljuje onu glavnu koja će se desiti dok Beograd bude sređivao utiske oko “Evrosonga”. Pravi favoriti, čini se, tek dolaze, braća Darden, Klint Istvud, Venders... Promašio je, ili bolje reći pogodio stativu, globalno afirmisani Brazilac Valter Saleš, u strasnoj socijalnoj drami o fudbalu, favelama i kriminalu – “Linija dodira”. Van konkurencije, jer se po sopstvenom izboru već godinama ne takmiči, ponešto zlatne prašine prosuo je Vudi Alen u filmu “Viki Kristina Barselona”, o dvema Amerikankama koje u staroj dobroj Evropi otkrivaju onu lepšu stranu života, umetnost, hranu i seks. Komedija u kojoj dominira mačizam Havijera Bardema ponajviše će se pamtiti po poljupcu Skarlet Johansen i Penelope Kruz. Kan je osim filmskih zvezda okupio i evropske ministre kulture koji u dekadentnoj scenografiji razmatraju kulturne i filmske strategije, a sedma umetnost, zbog komplikovanog načina finansiranja, sve se više vraća u čvrst zagrljaj politike. Svi su već zaboravili dobru staru „šezdesetosmicu” koja je uspela da prekine i ovaj najveći filmski vašar na svetu, a stvari valjda sve više vode u pravcu „šezdesetdevetke”, jer seks se vratio na velika vrata, u dijapazonu od strasnog petinga tinejdžera pa do porodičnog nasilja i incesta koji dominira savremenim svetom njihovih roditelja. Za ljubitelje filma mnogo je uzbudljivije već samo pedesetak metara od crvenog tepiha, na programu “Izvestan pogled” i nešto dalje niz Kroazetu, gde su dobro informisani i predani selektori napravili sjajan posao u okviru programa “Dve nedelje filmova” i “Nedelja kritike”, u kojima se regrutuju autori koji će za neku godinu defilovati crvenim tepihom. Kan je posegnuo i za filmskom istorijom, fantastičnom selekcijom remek-dela filmske umetnosti, na restaurisanim kopijama, gde je nezaobilazna konačna restauracija integralne verzije filma “Lola Montez” Maksa Ofilsa, koja je u vreme premijere 1955. smatrana najvećim promašajem velikog majstora. Danas je nezaobilazan klasik na programu “Kan klasik” na kojem se našlo mesta i za velikane poput DŽejmsa Tobaka ili Terensa Dejvisa. U šatorima filmske pijace odvijaju se veliki i mali filmski poslovi, biraju se filmovi za festivale, a u nekih tridesetak dvorana dnevno se prikaže više od tri stotine filmova. U ekskluzivnim restoranima na plažama partiji do ranih jutarnjih časova, a za filmski plebs, na istoj plaži besplatne projekcije produkcione kuće „Braća Vorner”, od “Boni i Klajd”, preko Brusa Lija do Duška Dugouška. I sve to uz mnogo di-džej podrške i jeftinog crnog vina, i opet samo na koji metar od crvenog tepiha. Nacionalne kinematografije promovišu svoje filmove i kinematografske potencijale. U Kan je došla i reprezentativna ekipa srpskih filmadžija, Goran Marković, Slobodan Šijan, Svetozar Cvetković, Oleg Novković... Filmski centar Srbije napravio je prijem, promovisao trejlere budućih ostvarenja, ali teško da je to moglo da se meri sa istupima i akcijama Poljaka, Mađara, ili bivše braće Hrvata, Slovenca ili Bosanaca koji uveliko vode u ovoj regionalnoj filmskoj trci, ponajviše zahvaljujući vrtoglavom usponu festivala u Sarajevu. Ipak nas će možda da spase, kao i Argentinu u čudesnoj utakmici sa Englezima, Maradona u režiji Kusturice koji, iako van konkurencije, generiše ogroman interes. Osim konvencionalnih načina reklame, tu je i kamion koji kao dekoraciju ima ogromne postere filma, sa Maradonom i Kusturicom, čiji je vozač pre nekoliko dana jureći kroz gužvu izazvao pravu pometnju na Kroazeti. I tako čekajući Maradonu i vest o tome ko će da formira vladu, prolaze dani za srpsku koloniju u Kanu, na odlično organizovanom festivalu filmskih i drugih iluzija, gde se, kao i kiša i sunce, svakodnevno prepliću glamur i beznađe. Ali jedno je sasvim sigurno: da ga nema po šezdeset prvi put, Kan bi trebalo izmisliti. To misli i Stiven Spilberg koji je odlučio da prvu projekciju najizvikanijeg filma sezone pokloni staroj dami. I dočekasmo. Mondenski Kan prodrmali su sinoć najveća fudbalska zvezda ikada Diego Armando Maradona, koga u njegovoj domovini jednostavno zovu Bog, i Emir Kusturica, koji je u svetskom filmu jedno od vodećih imena, a u Kanu kao dvostruki dobitnik “Palme”, i sa još četiri filma u glavnom programu, čovek kome je sve dozvoljeno. Tako je i ponoćna projekcija filma “Maradona bdž Kusturica” bila pagansko slavlje na kojem su se tajno venčali fudbal i film. Na prepunoj konferenciji za štampu, začuđujuće, najviše pitanja o fudbalu su postavljale žene, a Maradona se sasvim komotno osećao u ulozi velike filmske zvezde. Bila je to i prilika da dva antiglobalistička druga pljucnu po MMF-u, Havijeru Solani i naravno DŽordžu Bušu Mlađem. Nakon projekcije filma održan je velelepni parti na kome su glavne atrakcije bile šutiranje na gol preko živog zida u kojem su bile kartonske lutke, a počasno mesto je imao Platini. Emir Kusturica je sve u smokingu i lakovanim cipelama, od tri šuta dva smestio u okvir gola. Hteo je i više ali morao je da ode na pozornicu gde je počinjao koncert “Zabranjenog pušenja”. Pravi haos nastao je kada se na binu popeo Maradona i igrao tango sa srećnicama koje su se popele na istu, spontano iz prvog reda. U tom dionizijskom slavlju na pozornicu su počele da lete razni objekti čuvenih modnih dizajnera kojima su dame skretale pažnju udarnom dvojcu na sceni. Dolče i Gabana umrite od muke! Jer nakon dubinskog pasa Kusturice, Maradona je predriblovao Tonija Blera, Megi Tačer i kauboja Buša, i postigao atraktivan gol. U senci ovog događaja ostali su veliki Klint Istvud i njegova heroina Anđelina DŽoli, koja se odlično nosi sa blagoslovenim stanjem, gde joj je moralna i fizička potpora, suprug Bred Pit. Još jedan naš zemljak, virtuozni violinista Lajko Feliks, ostavio je odličan utisak kao glavni glumac i autor muzike za mađarski film “Delta” koji u kuloarima kotira kao jedan od kandidata za glavne nagrade. Komplimente je dobila i glumica sa Kosova Arta Dobroshi za glavnu ulogu u filmu dvostrukih dobitnika “Zlatne palme”, Belgijanaca braće Darden, “Lornin san”.