Sveti gral u džungli

U 19. veku kad je Evropa bila ponosna i kao kontinent kuražna, među njenim narodima rasplamsala se prava istraživačka trka. Na Južni pol ustremili su se takozvani pioniri, dok su drugi pošli u istraživanje Troje i Vavilona. Krenulo se u iskopavanje obeliska, pronalaženje mumija i skrivenog blaga. Jedan Britanac je, čak, dinamitom provalio u unutrašnjost piramida. Amerika je ostala po strani. Tek kasnije, u Americi su stvorene naučne institucije od značaja, da bi mogle odaslati svoje udarne ekspedicije. Kako je sve već bilo istraženo, njima je ostalo jedino da odu na Mesec. Samo se jedan čovek držao ukorak sa Evropljanima, na samom početku 20. veka. Bio je to Hajram Bingem III, suprug jedne milionerke, naslednice Tifanija, koji je sebi obezbedio ugled i slavu prodorom u Peru, tamo gde se nekad širilo kraljevstvo Inka. Plemstvo Inka nosilo je zlatne ukrase i jelo je zmijsko meso u pacu od piva. Živeli su tamo gde su Španci kasnije tražili fabuloznu zlatnu zemlju Eldorado. Prošavši kroz vlažno zelenilo džungle i kroz stepeničasta kukuruzna polja, pitomac Univerziteta Jejl krenuo je u veranje na visove Anda jedva vidljive od oblaka koji su bili ispod njih. Na kraju, istraživač je stajao na visini od 2.500 metara na mestu zvanom Maču Pikču, koje je nazvano i gradom svetog grala naroda Inka. Ako je verovati učenim ljudima, ovo sveto mesto služilo je kraljevima kao zimska rezidencija. Značaj grandioznih ruina, koje kao orlovsko gnezdo leže na peruanskim Kordiljerima, Bingem nije shvatio. Gledano sa naučne strane, on je bio radoznala neznalica. Prvi svetski rat proveo je kao pilot lovac, a jedanput je sleteo cepelinom pred Belu kuću. Kasnije je uspeo da se popne do mesta guvernera u SAD. Ali, dobro je pisao. Pun želje i čežnje za “poslednjom stvari” ovaj avanturista je slao izveštaje sa svog puta po Južnoj Americi. Bestseler “Izgubljeni grad Inka” iz 1948. govori o iskopinama, zlatnim hramovima, i neobičnim ritualima tokom kojih Indiosi čupaju svoje obrve. Autor takođe piše o odličnom ukusu pečene morske prasadi – omiljenom jelu Inka. Wegovim pričama bili su inspirisani crtači karikatura i komičnih crteža u pedesetim godinama prošlog veka. Onda su turisti krenuli u Peru, do Maču Pikču koji je odlukom Ujedinjenih nacija proglašen svetskom kulturnom baštinom. Danas ga dnevno posećuje oko 4.000 gostiju. Ovaj američki istraživač je ostavio traga i po bioskopskim dvoranama. Jedan od najuspešnijih holivudskih heroja na filmskom platnu je Henri Volton, “Indijana DŽons”, šef katedre za arheologiju na koledžu Maršal u Konektikatu; smišljen je i napravljen po uzoru na Hajrama Bingema. Maja 1977. režiser Stiven Spilberg, priča kako se na Havajima sreo sa svojim prijateljem, izumiteljem i režiserom filma “Ratovi zvezda”, DŽordžom Lukasom, da bi napravili novog filmskog heroja. Novo lice trebalo je da bude zgodno kao Keri Grant, nabijeno snagom kao DŽems Bond i mudro kao Albert Ajnštajn. Iz svega toga nastao je profesor DŽons, osvajač ženskih srdaca, stručnjak za retke antikvitete, iz koga se oseća dah i duh predratnih imperijalističkih arheologa. Umesto da raspravlja o zaštiti kulturne baštine, “Indi” se radije mašao revolvera i eventualno biča. Stalno se bavi poslednjim i nerešenim zagonetkama, skrivenim odajama, demonskim kultnim predmetima, kojima uvek ulazi u trag. U filmu “Otimači izgubljenog kovčega” (1981), u svetu prevođenom i kao “Tragači za izgubljenim blagom”, on je u potrazi za deset Božjih zapovesti, u “Indijana DŽons i ukleti hram” (1984) u svetu poznatijem kao “Hram mrtvih” traži džinovski dijamant. U trećem nastavku “Indijana DŽons i poslednji krstaški rat” (1989) on pokušava da dođe u posed pehara u koji, navodno, kaplje Hristova krv: to je sveti gral. Slične avanture događale su se i Bengemu. Wegovi poduhvati u Peruu, posle 1911. (tokom kojih je iz zemlje izneo više od 5.000 skupocenih artefakata), još i danas opterećuju odnose između peruanske vlade i “Muzeja Jejl Pibodi” u Bostonu. Na starim crno-belim fotografijama koje pokazuju osvajača u ekspedicionoj odeći, vidi se da današnji izgled filmskog junaka u potpunosti odgovara originalu: isti izgužvani šešir i ista lanena košulja. Međutim, pravi arheolozi i istraživači ne bi se nikako sprijateljili sa filmskim herojem. Umesto da se kao pravi arheolog služi metlicama i četkicama kojima se sa pronađenog arheološkog materijala pažljivo otklanjaju naslage peska, kreča, zemlje i svega drugoga, što se sve kasnije objavljuje u dosadnim naučnim člancima i monografijama, “Indi” nastupa kao naoružani čovek zadatka i dela. Trilogija o “Indiju” i njegovim poduhvatima “napravila” je dosad 1,2 milijarde dolara. Nije nikakvo čudo da profesor mora ponovo na film. Posle 19-godišnje pauze, pre nekoliko dana startovao je “Indijana DŽons i kraljevstvo kristalne lobanje”. U glavnoj ulozi je ponovo Harison Ford, koji je u međuvremenu već čika od 65 leta. Svetska premijera je održana na Kanskom festivalu 18. maja. Ovoga puta glavna intriga je u Peruu, Bingemovom omiljenom odredištu. Godina je 1957. U svetu je Hladni rat. Indijana DŽons se mora dokopati kristalne lobanje. Kao protivnici nastupaju pokvareni ruski špijuni i domoroci Indiosi. Film je sniman na Havajima i u nekom napuštenom raketnom hangaru u pustinji Novog Meksika. Kao i ranije, i u četvrtom delu filma Spilberg ostaje veran svom konceptu gledanja na svet očima deteta. Umesto kulture i dragocenih ostataka starina, ponovo se služi kulisama u kojim se publika dobro snalazi i bez korišćenja viših moždanih funkcija. Šta najviše zbunjuje, jeste stalno izbijanje realnosti iz arheološkog sveta snova. Na začuđujući način, filmovi o Indijana DŽonsu začinjeni su stvarnošću ne samo po pitanju Bingema. Zapravo, naročito fantastične radnje i događaji u filmovima oslonjeni su na stvarnost. Na primer: u “Otimačima izgubljenog kovčega” radi se o Hitleru koji nalaže pronalaženje kovčega u ruinama Tanisa, grada na severoistoku Egipta, koji je osnovala 20. egipatska dinastija i proglasila ga glavnim gradom, a koji su iskopali i pronašli Nemci 1936. Tu su sklonjene ploče sa Božjim zapovestima koje je Mojsije dobio od Svevišnjeg. Krunski princ Šešonk, navodno je iz Jerusalima ukrao kutiju sa zapovestima, 1.000 godina pre Hrista, i preneo je na Nil. Od toga je tačno da je Šešonk zaista živeo kao ruski princ, da je vodio pljačkaške ratove u Palestini i da je imao sedište u Tanisu. Osim toga, mnoge nemačke ekspedicione grupe tragale su za kovčegom u kome se nalaze kamene ploče i zapis o savezu sa Bogom. Prilikom pravljenja kovčega za potrebe filma, Spilbergov tim nije odstupao od navoda iz 2. knjige Mojsijeve, u kojoj se izgled kovčega opisuje do tančina. Još izrazitije su uklopljene činjenice i izmišljotine u početnom delu filma, kad Indijana DŽons ulazi u tamni hram usred prašume i kad na njega poleću strele iz nekog automatskog mehanizma. Posle pravog vazdušnog napada pojavljuje se velika kamena kugla koja se kotrljajući usmerava prema uljezu da bi ga zgnječila. S velikom mukom heroj uspeva da se izvuče, ali u rukama ima plen: malu zlatnu statuu. Objekt se u filmu dobro vidi na par sekundi. On predstavlja ženu koja čuči sa bolnom grimasom na licu u trenucima porođaja. Izuzetna figura koja izgleda kao da potiče iz stolarske radionice u Holivudu, u stvarnosti zaista postoji. Ona je kopija figure iz Kolekcije “Dambrton Oak” u Vašingtonu i predstavlja Tlacolteokl, acteški duh nečiste pohote. Dok se boginja porađa i dok trpi muke škrgućući zubima, potomak se pojavljuje na svetlosti dana iz njene karlice. Jedina je razlika što original nije zlatan već od žada. Spilberg je figuru izabrao sa odličnim osećajem za vrednost. Ona se u stručnim krugovima računa u najimpresivnije kultne objekte stare Amerike. Nažalost, ovakvo gledanje na statuu neće biti prihvatljivo u budućnosti, jer su se pre četiri nedelje pojavili rezultati novijih ispitivanja figure, pomoću elektronskog mikroskopa, iz kojih se vidi da je figura novijeg datuma i da su joj po površini tragovi rada brusilice. Podaci su objavljeni u američkom stručnom časopisu “Archeologdž”. Zaključak istraživača glasi: “reč je o falsifikatu iz 19. veka”. Kakvo razočaranje. Blistavi arheološki komad stare Amerike je podvala! Ali to ne bi trebalo nikoga da čudi. Upravo su najtajanstveniji mitovi i zagonetke iz prošlosti obične varke i podvale. Niti je kamen mudrosti ikad postojao, niti je bilo ikakvog okruglog stola kralja Artura i njegovih vitezova. Torinski grobni pokrov Isusa Hrista kao i Hitlerov dnevnik podjednako su falsifikati. Ništa drugo ne odnosi se ni na kristalnu lobanju koju pokušava da nađe Indijana DŽons, pošto se vratio na film posle dužeg odmora. Kristalna lobanja poseduje kosmičku energiju, ali će je “Indi” ukrotiti da bi sprečio svetsku dominaciju i vladavinu Sovjeta. Istina je sasvim suprotna. Takvih stvarčica ima svuda. Na desetine lobanja načinjenih od planinskog kristala već se pojavljivalo u javnosti, a ima ih i na izložbama za širu javnost. Britanski muzej je nabavio jednu od kristalnih lobanja još 1897. iz Meksičke državne arheološke zbirke. Najveća kristalna lobanja nalazi se u “Smitsonijan institutu” u Vašingtonu i teška je 14 kilograma. Na Internetu i u ezoteričnoj literaturi o ovim objektima postoje najrazličitije teorije. Za njih se misli da su vanzemaljskog porekla, da su pojedine lobanje starije od 100.000 godina i da imaju demonsku moć i snagu. Ovakve procene i mišljenja odmah su prihvatili i podržali ljudi sa filma. Na konferencijama za štampu oko novih avantura Indijana DŽonsa, Spilberg je zastupao mišljenje da bi lobanje mogle imati poreklo iz Atlantide. Naširoko i nadugačko pi-ar stratezi izveštavaju o verovatno najlepšoj kristalnoj lobanji, ikad pronađenoj. Ona, navodno, potiče iz zbirke britanskog avanturiste Frederika Mičel-Hidžesa koji je 1942. iskopao jedan hram u britanskom Hondurasu. Hram je pripadao Majama. Tom prilikom, pričao je Mičel-Hidžes, strasni pušač lule, njegova kćer je slučajno pronašla svetlucavi artefakt od planinskog kristala u ostacima raspadnutog oltara. Tom prilikom Mičel-Hidžes mu je dao ime “lobanja prokletstva”. Kćer Ana, koja je pre nekoliko meseci umrla u 100. godini, pripisivala joj je natprirodnu moć lečenja. Navodno, porodica Mičel-Hidžesa je lobanju dala na ispitivanje u laboratoriju Hjuvelit Pakard u Santa Klari u SAD, koja se smatra vodećim institutom za ispitivanje kristala, bar tako su tvrdili Spilbergovi ljudi, ističući da je lobanja brušena suprotno od osovine kristala i da eksperti misle da je vreme njene proizvodnje negde 300 godina unazad. Od svega toga nije tačna nijedna reč. Odavno se zna, tvrde stručnjaci, da je Mičel-Hidžis bio opasan šarlatan. U stvarnosti, lobanju je kupio 1943. na jednoj aukciji u Londonu. Naknadno ispitivanje preduzeto na “Smitsonijan institutu” u Vašingtonu, otklonilo je sve sumnje. “Kristalna lobanja potiče iz 19. veka”, objašnjava DŽejn Volš koja je obavila ispitivanje. Spilberg se ničemu ne protivi. Wemu je važna zabava, a ne objašnjenja. Takođe ga ne zanima mnogo ni istorijski model, Hajram Bingem. Stvarni “Indi” bio je špiclov bez trunke humora. Ričard Burger, mesoamerikanista, (istraživač Srednje Amerike) koji trenutno predaje na Jejlu i koji upravlja zbirkom otetih dragocenosti od Inka, opisuje Bingema kao “opsesivnog i opsednutog čoveka”. Rođen 1875. u Honoluluu, kao sin misionara, mladi Bingem je prvo počeo da studira teologiju. Nakratko se oprobao kao pastor, a onda je pre nego što je nastavio da ide u višu školu, radio kao hemičar u američkoj kompaniji za proizvodnju šećera. Posle toga, pokušao je da se bavi istorijom. Ali, nije hteo da sedi za pisaćim stolom. Na ruinama Vavilona i Tebe već su tumarali drugi ljudi. Dakle, Amerikanac se okrenuo nedirnutoj džungli Perua u kojoj su Inke u 15. veku stvorili začuđujuće uspešnu državu. Wegov zvanični cilj bila je poslednja metropola Inka, Vilkabamba. Tamo je po njegovom mišljenju bilo na stotine kilograma zlata. Prateći jednog mladog čobanina, peo se uz stenovite strmine da bi na kraju išao “na sve četiri”. Kako piše u njegovom dnevniku, “25. jula padala je kiša, padala, padala, padala...... katkad smo se mogli držati za strmine skoro samo noktima”. Najzad, dospeo je do Maču Pikču, gde je naišao na 216 ruina, bunare i terase. “Zastao mi je dah”, tvrdio je kasnije ovaj tragač. U svom dnevniku, međutim, pisao je hladno: “Maču Pikču je nepoznat i daće nam dosta dobre istorijske podatke”. Potom je doterivao sliku sve češćim superlativima. Čas je objašnjavao da je taj grad sa palatama na velikoj visini “rodno mesto” svih Inka, a čas ga je nazivao poslednjim pribežištem lepih “Sunčevih devica”. Uvek mu je uspevalo da svojim izveštajima o rekordno značajnim otkrićima, usmeri poglede i interesovanje prema kraljevstvu Indiosa, koje se protezalo skoro 5.000 kilometara od ekvatora, u širinu, sve do Čilea. Nastalo je u 15. veku brzom invazijom plemena Inka koje je živelo u predelu Kucko. U početku je bilo samo nekoliko stotina ratnika sa praćkama za bacanje kamena i perima na drvenim šlemovima. Kasnije su ti vojnici osvojili i potčinili više od milion kvadratnih kilometara. Kakvo je to samo bilo kraljevstvo! Preko kamenih bregova i uklesanih stepenica, preko visećih mostova na konopcima od ispredene vune lama, pružali su se putevi kroz zemlju razdvojenu klancima. Gore na visini od 4.000 metara na livadama su pasle lame i alpakasi. Na srednjoj visini uzgajani su krompir i pasulj. Dole, u dolinama, uspevao je hranljivi kukuruz. Ogromna zemlja u kojoj se nije znalo za točak niti za pismo, održavala se samo zahvaljujući začuđujućoj mreži puteva. Uz to, postojale su kurirske veze sa odmorištima i prenoćištima. Rastojanje od Kucka do Lime štafeta od četiri brza hodača prelazila je za četiri dana. U tom svetu, odjedanput se 1532. pojavio Francisko Pizaro, svinjarski čuvar i trgovac. Došao je sa severa praćen hordom bandita, uglavnom raspuštenih vojnika. Banda je bila privučena zlatom koje su Inke vadili iz svojih rudnika i nazivali “Sunčevim znojem”. Tačno 168 vojnika, ravno 30 konja i jedan sveštenik, uspeli su da unište poslednju kulturu stare Amerike. Kako su se banditi ponašali, moglo se videti iz jednog originalnog pisma nekog Pizarovog saputnika. U njemu se govori o desetinama najbogatijih i najvažnijih Inka koji su bili otrovani. Poslednji nezavisni “sin Sunca” Atahualpa, izgubio je život na podvalu. Wega je Pizaro zarobio, a onda je tražio 70 kubnih metara zlata da bi ga oslobodio. Atahualpa, jedan od plemića Inka, otposlao je glasnike po celoj zemlji i uskoro je pribavio traženu količinu plemenitog metala. Međutim, njegovi mučitelji su ga odmah potom likvidirali. U prvih osam godina po porobljavanju Inka, Španci su otpremili preko okeana u Evropu najmanje 17 tona srebra i zlata. Mnogo dragocene robe je nestalo i zbog pirata. Nekih 20 odsto od toga, “kraljevsku petinu”, u džep je stavljao Karlo V koji je krunisan u Ahenu, a kasnije je proglašen za kajzera. Wegov uticaj se širio do indijskih ostrva i do obala sa obe strane okeana. Nikad do sada u istoriji nije se desilo da tako mali broj ljudi dođe do tako velikog plena, ističe istoričar Majnard Grivening. Bingem, bez koga ne bi bilo Indijana DŽonsa, nije bio tako grub, ali jeste bio nefer. U toku dve bezobzirne posete Peruu i dva sprovedena iskopavanja, otvorio je u Maču Pikču 230 iskopina u prodro je duboko pod tlo hramova. Srebrni nakit i bronzane mačeve izvukao je na svetlost dana, kao i 550 keramičkih artefakata i mnogobrojne mumije i skelete. Pod izgovorom da će taj materijal temeljno izučiti, nađeno je preneo u SAD. Po ugovoru, bio je dužan da sve vrati za 12 meseci. Peruanske vlasti i danas vode neuspešnu borbu za povraćaj dragocenosti. U Spilbergovim filmovima tamne strane Bingemovih arheoloških poduhvata namerno su posvetljene. Indijana DŽons je uvek na strani morala i bori se ili protiv nacista ili, kao u poslednjem, četvrtom delu filma, protiv zlih Rusa. O istorijskim stradanjima i patnjama stare Južne Amerike, u ovom piromanskom filmu ne može se ništa videti. Ipak, publici se sve to dopada, tako da se mogu očekivati sledeće epizode. Mitova kojima treba krenuti u susret ima dovoljno. Kako li bi bilo da se “Indi” sledeći put pozabavi Pandorinom kutijom, Izvorom večne mladosti ili sobom od ambera, tj. ÈntarnaÈ komnata (jantarnaja komnata) u Carskom selu, u blizini Sankt Peterburga? Vrli Harison Ford se oglasio spremnim za novi nastavak i “stoji na raspolaganju”, pošto će igrati “sve dok ne padne od umora”. Der Spiegel Preveo s nemačkog i priredio Momčilo B. Đorđević